Protekle subote smo potegli do Rohalj bazi kako bi popunili, već istanjene, zalihe sremuša. Išli smo do dobro nam poznatih terena u blizini ovog izletišta na mesto gde ova ukusna biljka raste u velikom broju. Nabrali smo taman toliko da možemo napraviti koju teglicu pesta od sremuša što nam, uglavnom, potraje preko cele godine. 
Ko želi da napravi ukusan prilog od sremuša može potražiti Stevin recept na ovom linku.

Nakon sremuša smo odlučili da okušamo sreću sa smrčcima. Parkirali smo se na putu između Sviloša i Grabova i raširili po nepreglednim sviloškim livadama. Smrčaka je bilo tek da svako može reći kako ih je ove godine probao. Plašimo se da je, ove godine, sezona stepskih smrčaka završena. Željno iščekujemo kišu i ritsku sezonu.

Ekipa

Našao se po koji

Vidimo se na nekom sledećem izletu.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Kristina Popov

Od 06.03.2022-ge, kada je padao sneg, na parloge oko Fruške gore nije pala kiša. Pošto je teren peskovit zemlja se osušila i uslovi za rast smrčaka su bili loši. Pre par dana išao sam da izvidim teren i zaključio da ukoliko ovaj vikend ne izađemo u grupni Smrčkolov  možda i nećemo imati novu priliku ove godine. Vremenske prognoze nam najavljuju sunce u narednim danima a i nedeljama. Naravno nada umire poslednja i nadamo se da će kiše ipak biti. Kako god evo novosadskih gljivara u prvom zajedničkom smrčkolovu ove godine na sunčanim parlozima oko Fruške gore. Lovili smo smrčke koje je poterao sneg od pre skoro dve nedelje.

Ekipa

​Prvi smrčak pronašao je mali Filip već na parkingu i to nam je bitno popravilo moral. Napravili smo grupne fotke i krenuli u akciju. Prešli smo do prvih parloga i Mileva je odmah pronašla svoj prvi smrčak. Dalje su i ostali pronalazili po neki smrčak i optimizam je rastao. Smrčke smo uglavnom pronalazili u travi, dobro maskirane. 

Virkaju polako

 Naišli smo i na spaljene parloge i manje ili više spaljene smrčke. Neki su bili baš reš pečeni. Srećom veći deo parloga je ove godine ostao sa travom i tu su se mogli pronaći lepe Morchella steppicola - Stepski smrčci. 

Posle više od 2h smrčkolova čežnjivo smo pogledali na parloge koji se protežu skoro do Dunava. Ali dogovor je bio da se vratimo do kola u 12h i krenuli smo nazad. I dalje smo nalazili po neki smrčak. Pronašao sam jedan baš lep i veliki, i ne baš nešto posebno kamufliran, na padini koju smo već prošli. To je dokaz da smrčkovo slepilo postoji ... sreća za smrčke. Na početku smrčkolova upozorio sam sve učesnike da ne beru male smrčke i da im treba dati šansu da porastu i bace spore. Tako smo i radili jer želimo da smrčke beremo i sledeće godine.

 Skup kod kola je bio u određeno vreme da bi svi zajedno otišli da naberemo i sremuša za salatu. Bilo je sa nama i novih članova koji ne poznaju Frušku goru pa smo želeli da im pokažemo gde raste prvi sremuš. Samo sremuš tek kreće jer su ga zaustavili u rastu jutarnji mrazevi. Ipak svi su ga nabrali koliko su želeli, i naravno odmah pojeli po koji list. 

​Okupili smo se kod kola još jednom da popričamo o današnjem smrčkolovu. Pitao sam da li su svi pronašli smrčke. Video sam samo nasmejana lica i jasno je bilo da jesu. 

​   Vikend u Zagrebu počeo je ipak u Novskoj kod našeg gljivarskog prijatelja Matije Josipovića. Za one koji ne znaju, Matija je jedan od najplodnijih autora gljivarske literature u Hrvatskoj. Preneo sam mu pozdrave iz GDNS i poklonio naš kalendar. Iskoristio sam priliku da nabavim i par knjiga koje je Matija napisao. Pre svega knjigu o otrovnim i drugu o lekovitim gljivama. Znam, reći ćete imaš već više takvih knjiga ali ta tema je za mene veoma zanimljiva pa još koja knjiga o istoj ne može da šteti. 

Deo Matijinog arsenala

​   A Zagreb ko Zagreb ... veliki grad, puno tramvaja i automobila. Kod njih mere još nisu ukinute pa se u prodavnice ulazi sa maskama i takođe se ograničava broj osoba u istim. Samo ja nisam došao u Zagreb da šopingujem. Naravno da sam obišao više knjižara u centru ali pažnju mi nije privuklo ništa značajno o gljivama što već nemam. Došao sam da posetim njihov čuveni „Muzej Gljiva“ koji je osnovao dr. Romano Božac. 

​Muzej sam lako pronašao. Nalazi se na Trgu Bana Jelačića broj 3 pored Cvetne pijace. Ušao sam u muzej sa idejom da ostanem oko sat vremena i družim se sa Zvonko Vuk koji je tamo domaćin. To je bio plan, samo nisam očekivao da je u muzeju liofilizirano više od 1500 vrsta gljiva. Nisu tu samo gljive iz Hrvatske, ima ih iz svih krajeva sveta, i donirali su ih vredni gljivari. Nalaze se tu i naše Morchella steppicola - Stepski smrčci koje sam ja donirao i poslao pre nekoliko godina kada je jedna naša ekipa tu bila u poseti. Razgovarao sam sa Zvonkom o gljivama koje bi voleo da vidi u postavci i došli smo do Psilocybe serbica koja raste u Srbiji.  Ali nisam baš siguran kako da je dostavimo u Zagreb. Napomenuo sam domaćinu Zvonku da su mnogi nazivi gljiva u međuvremenu promenjeni, što ćete i sami primetiti. Nazivi gljiva su spajani i razdvajani i da bi to možda trebalo srediti. Zvonko mi je rekao da znaju za to ali da za sada nazive neće menjeati zbog sećanja na osnivača ovog muzeja. Kako god Muzej Gljiva u Zagrebu prevazišao je sva moja očekivanja. Planiranih 1h završio se posle više od 3h kada me je Najdraža nazvala i rekla da su završili šoping u centru. Teško je bilo odvojiti se od tolikih gljiva. Mnoge vrste sam sretao, ali bilo je tu i dosta specijaliteta koje prvi put vidim. Moraću se u muzej vratiti ponovo kada budem u Zagrebu. Zahvaljujem i ljubaznom domaćinu Zvonku na razgovoru i srdačnom dočeku uz čaj od čage.  

​U Zagreb sam došao i da se vidim sa prijateljima koje odavno nisam video i da im prenesem pozdrave Novosadskih Gljivara. Sa Nevenom i Ivanom sam razgovarao o mikroskopiji, inverzionim uljima, smrčcima koje paralelno istražujemo u Srbiji i Hrvatskoj i preneo im pozdrave poznanika iz Srbije. Profesoru Branku Bartoliću sam predao pozdrave našeg MGSS i GDNS. Proveli smo dosta vremena u srdačnom razgovoru o gljivarima Srbije i Hrvatske i nastavku naše saradnje.
   Ali kratak i prekratak je vikend da se sve što sam želeo da obiđem u Zagrebu poseti i da se razgovara sa gljivarskim prijateljima. Za vas sam pripremio nekoliko fotki pa ih pogledajte i obavezno posetite Muzej Gljiva ili eventualno neki od mnogobrojnih muzeja u centru i okolini. Postoji tu čak i „Muzej prekinutih veza“. Ali njega nisam posetio. Mene jednostavno to ne interesuje, moja najdraža i gljive su moji prioriteti.

Plan da se upoznamo sa jednim delom Fruške gore, u koji nismo baš preterano zalazili do sada, nam je začinio, sada već tradicionalni, martovski sneg. Steva je bio vođa puta i poveo nas je kroz svoj rodni Šakotinac preko konjičkog kluba "Mambo" do Šakotinačkog vodopada. Potok je dosta presušio pa sam vodopad nije predstavljao neki gloriozan prizor ali svaki vodopad na Fruškoj gori je dragocenost. 

Šakotinački vodopad

Nakon vodopada smo započeli uspon na brdo Erdelj. Erdelj na mađarskom jeziku znači šuma a brdo je opravdalo dodeljeni naziv. Prekriveno je prelepim boricima ali i raznoraznim lišćarima. Steva je bio vodič što znači, kozje staze, strmovati i stranputice.

Nema kod Steve lakog puta

Samo brdo je, nekada, bilo kop kamena i to je evidentno na svakom koraku. Izbrazdano je platoima na više nivoa do kojih se dolazi kozjim stazicama. Sa svih strana su okomite litice i ostaci napuštenih rudarskih okna. Na prvom platou se nalazi jezerce, močvarište najpre, koje puni voda što izbija iz kamena u neposrednoj blizini.

Erdelj

Jame su na sve strane

Na drugom platou smo zastali da napravimo pauzu. Po starom dobrom običaju založili smo standardni gljivarski doručak. Pesto od sremuša i sira, sušene đakonije i šta je ko izvukao iz ranca

Krugher & Brendt, oficijalno pivo GD Novi Sad

Pauzica

Nakon fruštuka smo nastavili uspon ka vrhu Erdelja. U neposrednoj okolini kopa je postojalo rudarsko naselje. Sada je ono napušteno i pretvoreno u pravi mali grad duhova. Nije bilo vremena da pronađemo ostatke naselja a i Steva je malo zaboravio put. "Duboko je u šipražju" kaže on. Nema veze, valja ostaviti nešto i za drugi put. Našli smo, ipak, jedan od ostataka izgubljene kolonije. Stari bunar u šumi.

Do vrha smo stigli nedugo nakon bunara ali, nažalost, nismo mogli da uživamo u pogledu. Sneg koji nam je šetnju učinio čarobnom nam je nabacio maglu preko horizonta te smo mogli videti samo ivice litica kako se gube u oblacima.

Za mene je ovo mesto bilo otkrovenje, za sve ove godine pomisli čovek kako Fruška gora ne može više ničim da te iznenadi kad ono ... Neka, ostaje nam da još koji put procunjamo ovim prelepim krajem i utvrdimo gradivo. Život bi, svakako, bio dosadan kada ne bi bilo novih stvari za otkrivanje

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​FOTO: Stevan Baluban, Stanislava Stanković, Miroslav Mihnjak i Mileva Bajakić