Kako na nebu, tako i na zemlji, kako na zemlji tako i ispod zemlje. Putešestvije po Kučajima i Homoljima nije bilo isključivo vezano za tvrđave i manastire, štaviše, koliko smo bazali po površini zemlje isto toliko smo cunjali i ispod njene površine. Za početak, ono zbog čega smo se inicijalno i zaputili ka vrelu Grze je istoimena pećina na njenom izvorištu. Ali, mala digresija, putovanje ispod zemlje bi ipak započeli sa jednim, nama barem, čudnim običajem sahranjivanja na koji nismo ranije nailazili. Naime, primetili smo više grobalja koja nisu ličila na groblja kakva mi znamo. Više su nas podsetila na prava mala naselja. Kada smo zašli shvatismo da nismo ušli u pusto selo već da su kućice sve izgrađene iznad grobnih mesta. Sa sve kućnim brojevima.

Selo mrtvih

Elem, da se vratimo na glavnu priču, pećina Grza je vlažna pećina a pruža se u dužinu od nekoliko stotina metara. Njena prohodnost zavisi od vodostaja. Prilikom naše ekskurzije smo naišli na stajaću kao i na tekuću vodu. Providnu kao staklo. 

Grza

Kasnije smo, kako nas je put svakako tuda vodio, svratili i do Resavske pećine. Iako adrenalinski događaj nije takav kao u "divljoj", neuređenoj pećini ipak je ova, najstarija pećina uređena za posetioce u Srbiji, predstavljala prizor koji oduzima dah sa svojim kanalima i prostranim dvoranama. A sve to možete doživeti po ceni jedne ulaznice.

Resavska pećina

E sad, kako đavo u nama nikada ne spava a tog vikenda je nečastivi radio prekovremeno nismo mogli da odolimo a da ne gvirnemo u zjapeće ždrelo Jame Jelovac u istoimenom selu. U početku nije delovalo impozantno, samo neka kapija, ulaz u napušteni tunel kako smo mislili. Ali, već posle kilometar ipo tunela smo shvatili da nešto tu nije u redu. Svetlo u daljini (za koje smo mislili da je izlaz na drugi kraj planine) se ne povećava iako hodamo ubrzanim tempom dobrih 20 minuta. I onda bum. Shvatismo da smo zabasali u rudarsko okno. Adrenalin nas je šibnuo trenutačno. Po prvi put sam, posle dve decenije, osetio ono blago uzbuđenje, pomešano sa strahom koje sam imao kao dvanaestogodišnjak u tunelima Petrovaradinske tvrđave. Malo smo istraživali i vratili se nazad. I dalje ne znajući da li smo načinili grešku i upali u aktivni rudnik. 

Čovek bi pomislio da nam je ovde bilo dosta avanture ali ne. Obilazak Devojačkog mosta nas je odveo do novog otkrovenja. Manji od dva ogromna podzemna kompleksa usred Gornjačke klisure. Tada nismo znali u šta smo zabasali ali pred nama se otkrio tajni Nemački pogon koji je kasnije koristila JNA kao podzemnu fabriku naoružanja ili municije a sve to u cilju da odoli nadolazećoj Sovjetskoj pretnji. Protrčali smo kroz zamršeni kompleks hodnika i odlučili da ne vredi dalje, dan se primicao kraju a svi već umorni od napornog dana. Potrebno je izdvojiti ceo jedan dan samo za to a kako smo docnije shvatili da je ovo manji kompleks od dva postojeća, čvrsto smo rešili da se prvom prilikom vratimo i pozabavimo "Nemačko-Titovim bunkerima". 

Devojački most krije tajnu

Spolja ništa grandiozno

Iznutra ogromni lavirint u utrobi planine

Nastanjen nekim novim žiteljima

A do tada: "Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi"

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Nikola Lekin, Miroslav Mihnjak, Momčilo Daljev

Povučeni željom da malo bolje upoznamo Istočnu Srbiju i markiramo buduće gljivarske terene odlučismo se na dvodnevni izlet sa ciljem da obiđemo pećinu Grzu i srednjevekovni grad Petrus i, naravno, sve što usput otkrijemo. Smestili smo se u vikend naselju Grza na istoimenoj reci. Prva tačka nam je bilo izvorište Grze, predivno mesto koje je teško opisati rečima pa čak i slikama. Najbolje doći i videti lično. Šume oko izvorišta su prave vrganjske, malo smo se raspitali i saznali da lokalci beru gljive po tim krajevima, još je rano, naravno, ali eto sada znamo. Ipak, prava atrakcija je izvor reke Grze i veštačko jezero ispod njega. Vode su bogate živim svetom, ribama i vodozemcima. Neke od pastrmki su plivale u malim jatima neposredno ispred smeštaja. Ono što moram da primetim je da nismo videli previše smeća koje je tipično za popularna izletišta, pohvalno.

Izvor reke Grze

Nakon Grze smo promenili lokaciju i zapucali do srednjevekovnog grada Petrusa. Tamo nas je čekalo pravo otkrovenje. Predivan kompleks koji u sebi kombinuje predivno uređeno izletište, kanjon reke Crnice, surovu prirodu, istorijske lokalitete i pregršt prilika za avanturu. 

Izletišni deo kompleksa

Kompleks Petrus, nazovimo ga tako, se sastoji iz tri dela (onako kako smo ga mi doživeli). Prvi deo je uređeno izletište sa starom vodenicom i iskopinom srednjevekovnog manastira sv Jovana Glavoseka. Pristup je lagan, kolima se dolazi bez problema.

Vodenica

Sveti Jovan Glavosek

Drugi deo kompleksa se sastoji od same tvrđave Petrus i isposničke pećine u podnožju grada. Staza do pećine je uređena ali je veoma zahtevna, neki delovi se savlađuju uz pomoć konopaca. Oni koji su sa nama bili lane na Staroj planini su to već doživeli na Vladikinim pločama mada, ipak, u daleko divljijoj varijanti. Vredi sve muke jer se iz usta pećine pruža predivan pogled na kanjon i selo Zabrega. 

Uspon

Isposnička pećina

Još malo dodatnog napora i stiže se do Petrusa. Od samog utvrđenja nije ostalo mnogo, tek nekoliko razbacanih delova nadzemnih objekata, pojasne zidine koje se primete teka kada gledaš sa podnožja i iskopine donžon kule. Ali, tek kada napravite put od jednog objekta do drugog možete shvatiti koliko je to bila ogromna tvrđava, jedna od najvećih u srednjevekovnoj Srbiji. Sedište vojvode Crepa koji je, zajedno sa susednim vojvodom Vitomirom, naneo prvi poraz Turskoj vojsci u bici kod Dubravnice. Smešten na vhu litice koja je sa tri strane okružena Crnicom, Petrus potpuno dominira krajolikom. Neopisiv je osećaj hodati kamenitom visoravni dok se iz retkog žbunja i šumaraka pomaljaju drevne zidine. Grad je razrušio sultan Musa tokom rata četvorice sultana, grad pravljen da odoli luku i streli nije bio dorastao topovima koji su promenili pravila ratovanja.

Ostaci bedema i iskopine donžon kule

Poslednji stanovnik grada, čuvar drevnog zaveta

Treći deo kompleksa je sastavljen od kanjona reke Crnice koja meandrira oko Petrusa a duboko u njenom kanjonu se nalaze ruševine manastira Petruše poznatijim još i kao manastir Marije Blage. Pronalaženje ostataka je predstavljao pravi izazov i avanturu jer suvisle staze do crkve nema (zahvaljjući obližnjem kamenolomu koji je izmenio reljef) a ono malo staze je narušeno odronima i gustim žbunjem. Ali ipak, stigosmo a osećaj da ste zakoračili unazad kroz vreme je ovde neverovatno snažan. Kao i za prethodno opisano, morate biti tamo da bi istinski doživeli.

Petruša iliti Marija Blaga

Sve dobro se mora završiti pa tako i ovo naše putešestvije ali kako mi nismo ni približno normalni ljudi naše putovanje kući je više ličilo na neki pohod, hodočašće bolje reći. Odlučismo se udariti preko Homolja i, naravno, stati na svakoj mogućoj stanici. 

Prva stanica manastir Lešje

Zatim Ravanica

Pa Manasija

Krupajsko vrelo

I na kraju isposnica u Gornjačkoj klisuri

Ponukani, kao što to uvek biva, nekom pričom, ovog puta izloženoj u knjizi "Beograd ispod Beograda" o grupi autora koji su godinama istraživali beogradske "katakombe", a uvek spremni za avanturu i nova iskustva odlučismo se na jednodnevnu ekskurziju u prestonicu ali ne da vidimo široke bulevare, splavove i kafane (mada je bilo i toga) već da odškrinemo vrata jednog tajnog Beograda, mesta za koje ni mnogi Beograđani ne znaju. Izlet je počeo na železničkoj stanici u Novom Sadu, ukrcali smo se na sokola i  njegovim krilima poleteli put Beograda.

Ekipa

Polećemo

Obilazak smo započeli na Kalemegdanu. Odslušali smo kratku priču o gradu koji je više puta rušen pa ponovo dizan a višeslojne zidine Beogradske tvrđave pamte, a i prikazuju, sve svoje nekadašnje i sadašnje stanovnike: Kelte, Rimljane, Ugare, Turke, Austrijance i, naposletku, Srbe.  Tragovi svih njih su vidljivi svuda po zidinama tvrđave ali su, takođe, razbacani po postavkama bezbroj muzeja. 

Admiral i kontra admiral

Prva tačka koju smo posetili je bio Rimski bunar, građevina koja nije ni rimska niti je bunar. Sagradili su ga Austrijanci tokom svoje kratke vlasti nad ovim gradom (pre nego što su ga Turci vratili nazad a nakon toga Srbi učinili trajno svojim) da posluži kao cisterna, sabirnica za vodu, kako bi garnizon mogao da odoli dugoj opsadi. Oko njega su se isplele mnoge misterije ali ni stvarnost nije nimalo vedra, dešavala su se tu ubistva pa i surova pogubljenja. Alfred Hičkok, majstor napetosti je hodio tim stepenicama i bio inspirisan njime (kako priče kažu).

Veoma blizu Rimskog bunara se nalazi jedna malo novija građevina, takozvani Titov bunker. Izgrađen je u jeku Informbirovske paranoje i bio potpuna tajna sve do 2008. godine kada je otvoren za javnost. O njemu se ne zna skoro ništa osim godine izgradnje i namene. Služio je kao spremište za protiv avionske topove 88 mm koje je opsluživala posada od po 4 čoveka. U slučaju Sovjetskog napada cigle bi se polomile a topovi bili izvučeni na površinu specijalnim liftom koji je pokretan dinamom. 

U podnožju Kalemegdana leži Barutana, zanimljiva građevina koja nam je bila naredna tačka. Barutanu su, takođe, izgradili Austrijanci poučeni događajem koji se zbio tokom zauzeća grada od Turaka. Jedno Austrijsko đule je pogodilo spremište baruta koje je diglo u vazduh dobar deo zidina te olakšao napadačima posao oko zaposedanja Beograda. Da se istorija ne bi ponovila oni napraviše ovo impozantno zdanje koje je u neko novije vreme služil kao diskoteka a sada, bogu hvala, kao lapidarijum u kojem su izloženi razni eksponati rimskog perioda pronađeni u i oko Beograda kao i široj okolini.

Nakon gustiranja postavke antičkih nalaza smo otišli do vinskog laguma na obali Save gde smo se okrepili i odmorili. Kako nam krv nije dala mira sedeti odlučili smo da napustimo družinu pod palicom turističkog vodiča i zapucali nazad na Kalemegdan. Sledeća stanica Vojni muzej. Krivudali smo lavirintom hodnika i odradili pravo malo hodočašće kroz vreme. Od antike, preko feudalnog doba pa sve do najnovijih dana mogli smo videti evoluciju oruđa kojima su se ljudi međusobno istrebljivali kroz vekove.  Fascinantna zbirka, zaista, vredi posete.

Ipak je bio viđen 99'

Samo delićak onoga što možete videti

Posle napornog pešačenja, šta drugo nego ručak. Preporučena nam je najstarija kafana u Beogradu simboličnog imena "?"

Teško je obići Beograd u jednom danu, ma teško ga je obići i za godinu dana al načinismo napor i odškrinusmo vrata onoga što do sada nismo znali. Potrebno je još poseta kako bi štriklirali sve tačke date u knjizi "Beograd ispod Beograda" ali takvi smo ti mi, dobismo metu i nećemo se smiriti dok sve ne obiđemo. 

Nešto za bezbožnike

A ponešto i za vernike

Dan se bližio kraju a samim tim nam je i isticalo vreme za ovo naše mini hodočašće. Ostalo nam je još dosta toga: Tašmajdanska pećina, zemunski lagumi, rimski vodovod,... i šta još sve ne. Biće prilike, valja odtabanati do Prokopa.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Bojan Šeguljev, Mileva Bajakić i Jelena Bajat

Kažu da nada uvek umire poslednja, mogu da posvedočim da je to tačno. U našem konkretnom slučaju nada da je još uvek moguće pronaći po kojeg stepskog smrčka nas je odvukla na Titelski breg. Kiša je naizmenično padala a vetar šibao sa južne strane, nosio oblake, kišicu i pesak iz Sahare. Prva stanica nam je bio pašnjak kod Loka poznat po kravama i tekunicama koje frenetično jurcaju livadom, starom đermu i surduku po kojem se gnezde golubovi dupljaši i pčelarice a sokolovi i orlovi krstare u lovu na one iste razigrane tekunice. 

Stari đeram

Starter pak svakog dobrog izleta

Šibani vetrom, popeli smo se uz oštre stranice Titelskog brega i prošpartali obodima njiva i parloga u potrazi za stepskim smrčcima. Kao što se moglo i očekivati, ulov je bio mršav te smo se napokon morali pomiriti sa činjenicom da su ove godine stepski smrčci podbacili. Ipak, nije baš da smo išli zalud jer otići u prirodu nikad zalud nije. Proteglili smo noge i uživali u polustepsko polu kultivisanom krajoliku koji razbija monotoniju Bačke ravnice. 

Razvili smo se u strelce

Gorocvet

Morchella steppicola

Sledeća stanica nam je bila Titel, to jest Kalvarija iznad Titela. Kalvarija je jedini ostatak tvrđave koja se ponosito nadnosila nad Tisom i dominirala tim krajem. Prema arheološkim nalazima taj lokalitet je bio naseljen još od praistorijskog doba a kalvarija je ostatak srednjevekovne crkve. Nemi svedok bogate istorije ove naše regije. 

Čuvari ravnice

Kalvarija

Pogled ka Tisi, Begeju i Banatu

Sa Kalvarije smo se spustili u Titel i prešli na Banatsku stranu, cilj nam je bio da posetimo farmu bivola na putu za Perlez. Bivolice su bile druželjubive i srdačno su nas dočekale, pogotovo kada smo ih podmitili divljim zeljem koje su nam jele iz ruke. 

Bivoli

A za kraj nas iznenadila jedna gnojištarka

Vidimo se na nekom sledećem izletu

Momčilo Daljev GD Novi Sad
​Foto: Selma Simić i Miroslav Mihnjak