U nedelju, 12.07.2020., smo rešili da malo promenimo ambijent i sa Fruške gore se prebacimo na Podrinje. Odlučili smo se za planinu Cer ali smo, nakon dojave da je tamo suv teren, promenili plan i posetili Boranju gde nas je Željko Ruvidić iz Banje Koviljače poveo u rezervat Šarena bukva.
Nedeljama je pržilo sunce a onda u noći između subote i nedelje grunula kiša i potpuno promenila uslove na terenu. Motali smo se negde u liniji oblaka te nas je sitna kiša pratila skoro celi dan. 
Prva stanica nam je bila Banja Koviljača gde smo se sastali sa Željkom a Nikola iskoristio priliku da se fotografiše kraj jedinog spomenika pečurki u Srbiji.

Banja Koviljača

Druga stanica nam je bilo Radaljsko jezero. Obišli smo dobro nam poznati teren oko jezera, proteglili ukočene noge i naišli na tragove drinskih dabrova, smrdljivih australijanaca i po kojeg turčina/deda. 

Ekipa

Okolo jezera

Drvodelja

Australijanac - Clathrus archerii

Međed, pardon Željko u paprati

Sledeća stanica je bila Šarena bukva. Do nje je put pomalo ličio na safari, klimavi mostovi i potoci koji seku drum. Na više mesta smo morali da izlazimo kako bi rasterećeni vozač mogao da preveze preko mostića. Ipak, stigosmo do planinarskog doma i rezervata prirode istog imena. 

I, kako to uvek biva, gljive smo pronašli ne tamo gde smo pošli da ih tražimo već tamo gde su morale biti. U povratku sa Šarene bukve smo zaustavili automobili pokraj puta i malo zašli u šumu. Vrganji su sami uskakali u vreću, za kratko vreme smo se obezbedili poštenim ručkom i zadovoljni vratili kućama. 

Od sledećeg vikenda izveštavamo sa Kopaonika. Čekaju nas Dani borovnice, trka Tri strane Kopaonika i obuka za Determinatore. 

​Pozdrav.

U subotu, 04.07.2020. su članovi GD Novi Sad izašli u laganu šetnju po šumama iznad Ledinaca. Kako su već danima bile veoma visoke temperature očekivali smo gljive koje polako prolaze i završavaju svoj životni ciklus ali smo ipak bili prijatno iznenađeni. Toliko da nam ni komarci, kojih je bilo previše, nisu pokvarili raspoloženje.

Mala ekipa

Pronašli smo više vrsta gljiva koje su tipične za ovaj period godine na Fruškoj gori ali i nekih koje ne nalazimo baš previše često. Zvezda dana je svakako bila blagva (Amanita caesarea) koja na Fruškoj gori nije čest gost. Ima je ali su joj staništa razbacana i ponekad prođe više godina između plodonošenja. Ko zna zašto je tako? Možda joj ne odgovara deterijacija staništa hrasta na Fruškoj gori? Ko zna? Kako god, članovi GD Novi Sad su se još pre nekoliko godina interno dogovorili da blagve ne beremo kako bi im dopustili da se repopulišu na ovoj našoj, jedinoj, planini nadomak Novog Sada.

Danas je kraljica samo pozirala, osim jedne koja je ubrana za potrebe PMF Novi Sad

I on je samo pozirao, strogo zaštićeni hrastov ded (Leccinellum crocipodium)

Malo smo se i zabavljali. Pronašli smo mrtvo drvo i vežbali bacanje bojne sekire. Priprema za viteške dane u Despotovcu

U svakom slučaju je dan bio uspešan. Pobegli smo (ili se vratili) u prirodu i napunili baterije, obezbedili sebi ukusan ručak i uživali u prelepom danu koji bi grehota bilo provesti u stanu ili na asfaltu.

Bojan sa njegovom opremom za fotografisanje

Ovaj lepotan je ostao nedeterminisan

Tekst i fotografije: Stevan Baluban

Članovi GDNS proveli su na Tari, jednoj od naših najlepših planina i nacionalnih parkova, nedelju dana. Poseta nije bila turistička, već radna i cilj posete je bio da se, u obimu koji je bio moguć, izvrši popis gljiva koje na Tari rastu krajem proleća i početkom leta. Takođe bilo je neophodno da se te gljive fotografišu, ubeleži GPS lokacija i kasnije determinišu i upišu u Excel tabele. Boravili smo na Tari na poziv Zavoda za zaštitu prirode Srbije u okviru saradnje Zavoda i Mikološko gljivarskog saveza Srbije u njihovoj vili na Kaluđerskim barama.
​

Dolazak

​   Sam dolazak na Taru u ponedeljak pratila je uporna kiša i magla. Zastao sam u Bajinoj bašti da napravim fotku čuvene kućice na Drini ali čak je i ona izgledala tužno po kiši i magli. Kiša je nastavila da pada i utorak tokom celog dana ali to nas nije sprečilo da ceo dan provedemo na terenu oko Zaovinskog jezera i na jednoj livadi i šumi u blizini sela Bjeluša. Uveče smo determinisali ono što smo pronašli. I sami smo bili začuđeni cifrom od oko 27 vrsta gljiva za taj prvi dan. 

Gljivarima kiša nije neprijatelj već saveznik

​   Kiša je nastavila da pada i tokom noći, a u sredu je konačno izašlo sunce i brzo rasteralo maglu.
Naravno bili smo oduševljeni i odlučili da idemo, za početak, na Mitrovac, Crveni potok i Tepih livadu inače zaštićeno područje I kategorije. Nismo tu pronašli puno gljiva jer je to deo sa čistom smrčom, ali uživali smo u predivnom terenu i već pravili planove za ponovnu posetu Tari krajem septembra kada je ta šuma prepuna gljiva svih vrsta. Kasnije smo otišli u jednu hrastovu šumu u blizini Kaluđerskih bara i tu pronašli puno gljiva koje u ovo vreme rastu i na Fruškoj gori. Bilo je tu raznih vrsta Russula, Lactariusa, Boletus-a, Leccinum-a i slično.
   Četvrtak je jedan deo ekipe odlučio da ide na teren Osluša i usput poseti našeg prijatelja sa Tare Moču koji tamo boravi preko cele godine i uživa u svojim penzionerskim danima. On nas je vodio u Bukovu šumu koja se nalazi u blizini. Opet puno vrsta gljiva i lepog druženja. Svratili smo i na fenomenalni vidikovac Osluša da bacimo pogled na Drinu i Bajinu baštu. Vratili smo se na Kaluđerske bare i nastavili prema Bajinoj bašti da obiđemo i lepe hrastove šume koje rastu malo niže. Malo je reći da smo bili oduševljeni lepotom tih šuma i pravim tepihom mahovine iz koje su rasle lisičarke, vrganji, cortinarius-i, lactarius-i i ostale vrste gljiva. Uveče naravno opet determinacija koja je potrajala do posle ponoći. A broj determinisani gljiva je znatno prešao brojku od 100 vrsta. Koliko ih je ukupno bilo saznaćemo kasnije kada Ivana iz ZZPS sredi svoje excel tabele.

Gljive Tare

Tereni

"Pažnja, medvedi!"

​U petak nisam bio na terenu jer je trebalo završiti determinaciju još nekih gljiva a i polako sam morao da se spremim za povratak kući. Fruška gora mi je stalno bila u mislima. Jeste Tara prelepa, ali i na našem najlepšem brdašcu rastu gljive i treba obići barem neke terene.
   Pre povratka kući odlučio sam da posetim reku Vrelo ili Godina, kako je još zovu, 365 metara dugu. Nalazi se u Perućcu u blizini Bajine bašte. Nekada bistra i mirna rečica puna pastrmki sada je nabujala od kiša koje su padale proteklih dana i skoro se prelivala preko obale. Razlog posete je u stvari bio restoran Vrelo koji je napravljen bukvalno iznad vodopada preko koga se rečica Vrelo survava u Drinu. A u restoranu najbolja čorbica i pastrmke na žaru. To se ne propušta kada sam u tom kraju Srbije. Moja preporuka da ovo ni Vi ne propustite ako ste u blizini.
   Povratak kući bio je preko Bajine Bašte, gde sam zastao da napravim još jednu fotku čuvene kućice na Drini, zatim sam put nastavio preko Kapije Podrinja, Povlena, Maljena i Debelog brda. Zastao sam na vidikovcu Kapije podrinja da još jednom pogledam Raj u kome živimo i koji, imam utisak, nedovoljno cenimo.