Tradicija GD Novi Sad je da se, nakon što izgorimo pripremajući jesenju izložbu gljiva, opustimo u laganoj šetnji od Bukovca do Stražilova i punim krugom nazad. Ove godine je bio dobar odziv uprkos kiši koja je ceo dan padala za vrat, prestajala i počinjala ponovo. Naravno da nam to nije smetalo. Adekvatno smo se obukli, manje više, i bez značajnijih kikseva završili šetnju. Bilo je upadanja u potok i mokrih majica ali nedovoljno da se pokvari raspoloženje.

Dolazak i polazak na teren

Gljive nam nisu dozvolile ni pošteno iz automobila da izađemo. Odmah na parkingu nas je dočekalo izobilje gljiva. Standardna, za ovo doba godine, Lepista personata ali i Lepista rickenii zatim Entoloma sericeum i njeno kraljevsko visočanstvo Pleurotus eryngii. Ispada da ta gljiva i nije toliko retka koliko je nismo tražili po njenom staništu. Čim smo počeli da malo obraćamo pažnju evo nje na svakom koraku.

Pleurotus eryngii

Naravno, kao i predhodnih sedmica, pronašli smo izobilje gljiva. Dominirale su sunčanice i martinčice ali se ni šampinjoni ni slinavke nisu obrukale. Naravno, nas uvek zanimaju retke gljive kao i one koje prvi put nalazimo. A bilo je i njih, pomenuo bih gljivu Lepista irina i Pleurotus drynus koje se kod nas na Fruškoj gori ne nalaze baš previše često. Jedan od standardnih nalaza ove šetnje je Leucopaxillus gentianeus koga svaki put u ovom terminu pronađemo ispod jednog parkovskog bora na Stražilovu. 

Neki od nalaza

Spustili smo se dolinom stražilovskog potoka i uspenjali na Brankov grob gde smo napravili veliku pauzu, okrepili se i na vatrici ispekli kestenej koje smo u slast pojeli. To jesenje pečenje kestenja na vatri se polako pretvara u novu tradiciju GD Novi Sad i počinje zauzimati važno mesto u našim srcima, i stomacima.

Poslednje počivalište našeg velikog pesnika

Nakon odmora smo se ponovo spustili do Stražilova i, praćeni kišom, uspenjali do planinarskog doma Čerat i grebenom iznad Bukovca ka automobilima. Naravno da nije moglo proći bez drame, jedan deo ekipe je pogrešno skrenuo i preživeo odiseju kroz prečice, blato i strmine pokušavajući da se spoji sa ostatkom grupe. Na kraju smo se svi bezbedno spojili na početnoj tački i sa sobom kućama poneli pune korpe gljiva, puna pluća zdravog vazduha i puna srca utisaka.

Oprema za majstore

Vidimo se u sledećoj avanturi

​Za Susrete gljivara smo se spremali već nedelju dana, prvo smo obišli Deliblatsku peščaru u potrazi za retkim gljivama ali je glavni deo terenskog rada, kao i uvek, pao u petak i subotu. Tada smo prokrstarili Sremskim i Fruškogorskim šumama uzduž i popreko kako bi prikupili gljive za izložbu i gulaš. 

"Vila promaja" Stevin omiljeni teren pred izložbu

​Jesen je ponovo pokazala svoje prevrtljivo lice, petak je zasijao osunčan i prepun nade u predivnu nedelju na Iriškom vencu ali je subota već istresla svoje kišne oblake gljivarima na glavu. Ipak smo, kako Steva kaže, imali više sreće nego pameti te je pljusak prestao tokom noći a nedelja osvanula maglovita i tmurna. Ali ipak bez kiše. XVII susreti gljivara su mogli da počnu. 

Završne pripreme

​Covid 19 nam je redukovao sadržaj pa smo morali da odustanemo od tradicionalnih predavanja u zatvorenom prostoru, večere sa gljivarskim prijateljima i ceremonije. Izložba je, naravno, postavljena kao i postavka fotografija a gulaš se krčkao, prvi put do sada sa zasluženim epitetom gljivaš jer u njemu nije bilo mesa već isključivo gljive. Po mnogima jedan od najlepših koji su probali.

​Covid 19 nam nije samo redukovao sadržaj, odsustvo gostiju i prijatelja je bilo mnogo evidentnije i bolnije od neodržanih predavanja. Ipak, posetili su nas prijatelji iz Ćuprije, Požarevca, Beograda, Niša, Raške i Sremske Mitrovice. Nema susreta gljivara bez gljivara.

​Što se gljiva tiče, šume su bile prepune što količinom što brojem različitih vrsta. Dominirale su sunčanice i šampinjoni ali su i Lepiste počele da se pomaljaju kao i dobre stare martinčice. Usled loših uslova za obavljanje determinacije smo uspeli identifikovati i izložiti 133 vrste ali su mnoge ostale izgubljene u trci sa vremenom iako su na terenu pronađene i zabeležene. Pomenuo bih samo Calocybe ionides i Clavaria straminea koje su volšebno isparile tokom gurkanja u šanku novog restorana na Vencu. Bez obzira na to, članovi GD Novi Sad su pokazali da se iskustvom i dobrom organizacijom mogu prevazići sve prepreke.

​Organizovano je i polaganje ispita za zvanja Gljivar i Determinator u okviru Mikološko gljivarskog saveza Srbije te je gljivarski svet postao bogatiji za još dva Gljivara; Nikolu Vlaovića i Srđana Blanušu, najmlađeg gljivara u Srbiji koji je na testovima i praktičnom delu ispita pokazao fantastično znanje i ljubav prema svetu gljiva iako je napunio svega 9 godina. Jedna nova gljivarska zvezda se tog dana predstavila gljivarskoj zajednici u najboljem svetlu. 

​Na kraju, kakvi su utisci. Odlični zapravo kada se uzme u obzir gomila prepreka sa kojima smo se ove godine susreli. Loše vreme, pandemija, uslovi rada i drugo ali ispade da smo ove godine ipak bili efikasniji nego inače što samo govori u prilog tome kako smo kao organizacija sazreli i pronašli pravi kurs. 

Dežurstvo na Promo štandu

"Ketering ekipa" u akciji

Filozofiranje u magli daje maglovite zaključke

​Ostaje nam još da tu snagu pokažemo dogodine kada budemo slavili punoletstvo. A do tada, videće nas mnoge planinske staze širom Srbije a nadam se i regiona.

​Već dugi niz godina se nakanjujemo da gljivarski istražimo Deliblatsku peščaru ali nam nijedan plan dosad nije napustio salu za projektovanje. I onda, kako to često biva, smo samo iznebuha rekli „Hajdemo“ te smo se spakovali i udarili pravo na Zagajička brda.
Danima smo pratili prognozu i držali palčeve da kiša koja nas već nedelju dana zasipa omaši makar tu jednu subotu. Prognoza se svela na 20% šanse za kišu, to nam je bilo sasvim dovoljno da se uputimo ka Šušari, selu na rubu peščare. 

Šušara, poslednja priprema pred ekspediciju

​Prvo se uputismo ka Crnom vrhu ali smo se, ništa novo za gljivare, kretali puževim hodom i iza svakog ćoška pronalazili gljive koje dosad nismo nalazili. Fotkanje, divljenje, uzorkovanje. Dvadesetak minuta po nalazu, u proseku. Onda smo nekoliko puta promašili skretanje te, videvši da ako insistiramo na obilasku Crnog vrha nećemo stići do Zagajačkih brda, odlučili da se vratimo do parkinga.

​E onda smo videli Deliblatsku peščaru u svoj svojoj moći i lepoti. Očekivali smo brežuljke, pitome i pod pašnjacima. Bili su brežuljci i bili su pod pašnjacima ali sa neverovatno oštrim nagibima. Grebenom se moglo lako prelaziti sa jednog na drugi ali je zato uspon terao znoj na čelo.
A neko reče da je Vojvodina ravna.
Posle sam malo istraživao i saznao da su ovi brežuljci nekada bile dine i mnogo peskovitije ali su vremenom zatravnile i bile delimično pošumljene. Teško je opisati rečima teren osim kao stran, tuđinski.
​Razlikuje se od svega što smo do sada viđali po Srbiji. Podseća donekle na polustepske bregove Fruške gore ali daleko divljije i rigidnije.
Prelepo u svakom slučaju.

Šume su raznolike, ima dosta bagrema, borova, kleke, nešto hrastova, lipe i naravno neizbežnih glogova i drugog stepskog rastinja koje samo za trnove zna.
Što se tiče gljiva, pronašli smo više raznolikih vrsta. Neke su bile tipično stepske a neke nama već dobro poznate. Pronašli smo i pregršt vrsta koje do sada nismo nalazili, uglavnom zato što nismo obilazili stepe i peščare. 

Calvatia gigantea

Bilo je dosta sunčanica

Neki od nalaza

​Kruna dana, za mene barem, je bila gljiva Chlorophyllum agaricoides za koju sam znao da mora plodonositi u Deliblatskoj peščari i imao sam tu sreću da na nju naletim na samoj prvoj poseti. To je sekotoidna gljiva, na evolucijskom među koraku, u prelazu između listićavih gljiva ka puharama. Iz istog je roda kao i kuštrave sunčanice ali je, kao odgovor na rigidnu stepsku klimu, odlučila da svoje listiće sakrije u unutrašnjosti plodnog tela i oslobodi ih pucanjem kao što to puhare rade.

Verovali ili ne ovo je sunčanica

​Onih 20% izgleda za kišu su se jednog momenta, pretvorili u 100% te smo bili prinuđeni da se privremeno sklonimo u jedan napušteni katun. Nije dugo potrajalo i odjednom izbi sunce kao da celi dan nisu mračili oblaci. Nagrada za uporne. Mogli smo nastaviti da londramo po toj relikviji zaostaloj od Panonskog mora i uživamo u savršeno provedenom danu; na vetru, kiši, blatu, suncu, rosi i pesku. Ima li šta boljeg?

Kratki beg od kiše

​Kako god, morali smo se vratiti kućama, sa pauzom u Titelu na ribljoj čorbi, smuđu i šaranu iz Tise ali, mi gljivari kada jednom nogom stupimo na neki teren onda se tu uvek i vraćamo. Već smo počeli da planiramo duže ostanke, minimum vikend, i malo detaljnije istraživanje ovog bisera Vojvodine.

Ka zapadu sunca i kućama

Vidimo se u nekoj sleedećoj avanturi

Momčilo, GD Novi Sad

​Od 02-04.10.2020 smo učestvovali u projektu praćenja biodiverziteta parka prirode Golija i popisu gljiva te planine. Ovo je bila već druga tura terenskog rada kao deo zajedničkog napora društava u okviru Mikološko gljivarskog saveza Srbije na popularizaciji gljivarstva i zaštite prirode. Kada se osvrnemo na, sada već na izmaku, 2020 godinu, kužnu i nesrećnu, možemo se pohvaliti sa četiri kvalitetna terenska rada na Goliji i Tari kao nečemu čemu smo već godinama težili od kada je formiran Gljivarski savez. Prvi koraci ka institucionalizovanom mapiranju gljiva Srbije i njihovoj adekvatnoj zaštiti.
Iz Novog Sada smo krenuli u petak popodne a u domaćinstvo Šekler u Rudnom stigli kasno u noć nakon svih peripetija „zloglasnom“ Ibarskom magistralom. Tamo su nas već čekali Dušan iz Niša, Sunčica iz Vlasotinca, Zoran iz Raške kao i Pavle, gljivar iz Kraljeva koji je malo zastranio u turizam ali ga ipak i dalje volimo. 

Gljive nas pozdravile već u smeštaju. Vilinska detelina sa četiri lista

​Ujutro smo krenuli ka Košaninovim jezerima i već od samog starta je bilo jasno da se planina neće tek tako pokoriti nama uljezima. Prvo smo morali da odustanemo od direktnog puta ka jezerima zato što čak ni svemoćna Lada Niva nije mogla da savlada put bez napora a naša gradska kola ni toliko. Drugi pravac se pokazao još nezgodnijim, zemlja se otvorila, progutala put i ispljunula ga u dolinu vodenog toka kakve mi na Fruškoj gori nazivano potočićima. Samo, kod nas potočići ne spiraju planinu i ne prave metarske nanose krupnog kamenja. 

Nema dalje

Potok bio malo nevaljao

​Reklo bi se da planina pokušava da nam nešto poruči a poruka je glasila „pešači malo“. Nije nam bilo druge te smo se peške uputili ka rezervatu prirode, skrivenom jezeru u samom srcu zemlje medveda. A nije nam trebalo puno da naiđemo na prve tragove Velesove dece. Skoro celom dužinom staze smo nailazili na medveđi izmet i tragove. Evo ovde se češao o mlado drvo i polomio ga, evo ovde je ugazio u blato i ostavio lep otisak, evo ovde se olakšao, i ovde, i ovde, i ovde. Zaista, da li je to bio jedan ili više njih tek ceo put smo morali paziti na stopala da ne ugaze u nešto nedolično. Sa druge strane, uzeli smo malo uzoraka izmeta i dopremili ga Dragiši na Frušku goru. Ostaje nam samo da čekamo koja će, prva zabeležena gljiva u Srbiji, ovog puta da se izmigolji iz epruvetice.

Medveđa posla

Na jezeru

​Šta još osim medveđih „ostataka“ ima na Goliji? Lepih šumskih sastojina smrče, borova, jele, bukve, nešto breze i jerebike. Pašnjaka i rečnih dolina ali pre svega tišine, ne računajući nas koji smo galamili i narušavali spokoj šume. Osnovni utisak koji Golija odaje je nedostatak gužve i susreta sa ljudima u šumi. Kada se čovek prestane kretati i praviti buku ništa osim zvuka same prirode ne remeti ugođaj.

​A gljive, njih ima u izobilju. Gde god smo zakoračili naišli smo na izobilje različitih vrsta a neke od njih su bile retke i strogo zaštićene. Pojedine sam dugo godina priželjkivao da pronađem i sada sam ih mogao precrtati u rokovniku: Catatelasma imperiale, Gomphus clavatus, Phaeolepiota aurea i druge. Na samim jezerima je Dušan pronašao najveći vrganj u karijeri. Zoran ga je procenio na tri kilograma a Zoran ima oko za vrganje

Golemi vrganj

Sačuvaj bože da ispusti cigaretu

​Pronađene gljive smo dopremili do smeštaja gde je do duboko u noć rađena determinacija. Kada se svi podaci saberu i obrade čeka nas iscrpan izveštaj sa ove ekspedicije. 

Šta reći o ovom terenu osim; prekratko je trajao. Dok čovek izgovori Hopa cupa poskočiću već iz petka poskoči u ponedeljak. Potrebno je barem cela sedmica da se kvalitetno upoznaju okolne staze i šume ali neka, planovi za sezonu 2021 se već prave a novosadski gljivari će tek da tabanaju Golijom i bukom plaše medvede.
Ćeraćemo se još.

Momčilo, GD Novi Sad

U periodu od 21-27.09.2020. smo boravili na Tari gde smo bili angažovani na popisu gljiva Tare kao deo saradnje Mikološko gljivarskog saveza Srbije, Zavoda za zaštitu prirode i NP Tara. Ovo je zapravo bila druga tura istraživanja ali je, za razliku od junskog terena, septembarski teren bio rezervisan isključivo za gljivare. Boravili smo u kući Zavoda za zaštitu prirode na Kaluđerskim barama a kuća je privremeno udomila gljivare iz Novog Sada, Beograda, Petrovca na Mlavi i Banje Koviljače. Mi, Novosađani, smo pristigli prvi i razaškarili se po smeštaju a već u utorak uveče su nam društvo pravili Marko i Danijela iz Petrovca. Željko iz Banje nam se pridružio u petak te smo tek onda bili kompletirani.

​Cilj terena je bio da prikupimo što više nalaza gljiva i da ih sa što većom preciznošću determinišemo. Akcenat je pao na zone u prvom stepenu zaštite. Izlazni proizvod popisa će biti monografija o živom svetu NP Tara koja bi svetlost dana trebalo da ugleda 2021 godine. 

​Obišli smo predivne terene u okolini manastira Rača, Zaovinskog jezera i druge ali je krunu najboljeg terena ipak ponela šuma kod Mitrovca. Nije lako rečima opisati bogastvo gljiva koje smo pronašli u tom parčetu zaštićenog područja, možda će fotografije pomoći.

Manastir Rača i okolina

Ostaci skita sv Đorđa

Čarobni Lađevac

​Beše to čudna ekskurzija, godišnji odmor ali na gljivarski način. Rano ustajanje, vršljanje po terenu, kratak odmor posle ručka i naporna determinacija gljiva – koji put i do ponoći, i tako iznova sedam dana. Radili smo kao da nas je neko bičevao, kao da nam karijere od ovoga zavise ali, kako je neko davno rekao: Ako radiš ono što voliš nećeš raditi dana u životu. I zaista, svi smo punim srcem ušli u ovaj projekat i radili u uslovima koje obično nemamo. Determinišući gljive za izložbu nikada nemamo taj luksuz da se u potpunosti posvetimo nekoj nezgodnoj gljivi pa da je do kraja na zadovoljavajući način rešimo. Sada smo imali taj luksuz. Zbirku možda najjače mikološke literature pri ruci, mikroskope na raspolaganju, grupu ludih entuzijasta da sve to obrade, Ivanu da sve to popiše, objekat u kojem smo radili i spavali, prelepu planinu da po njoj vršljamo, celu sedmicu na raspolaganju i podršku Zavoda za zaštitu prirode i Nacionalnog parka Tara. Teško da može bolje od ovoga. 

Ekipa u akciji

​Nismo samo radili (iako to nikako radom ne smatramo) već smo malo uhvatili oduška i za svoju dušu. Obišli smo nekoliko vidikovca i jedan manastir, nekoliko reka i prelep izvor Lađevac. Jednim okom smo uvek tražili tragove medveda, priželjkujući susret a i zazirući od njega. Jedino smo sreli kolonu konjanika iz obližnjeg konjičkog kluba kako u prizoru iz nekog vesterna, dostojanstveno jašu šumom. 

​Jedan od utisaka od kojeg se teško oteti je to koliko se Tarom dobro gazduje. Površine pod prvim stepenom zaštite su obeležene i, koliko se to da videti kratkom posetom, zaista i zaštićene. Nigde nismo naišli na goloseču niti na novoprobijene puteve za izvlačenje balvana koji, poput ožiljaka, grde lica drugih planina. Raznolikost gljiva i lišaja koja se ukazala uprkos suši govori u prilog čistoj prirodi. Vikendice su brojne ali nigde nismo naišli na monstrouzne megalomanske hotele i urbana naselja koja su na planinu donela ritam grada kojem tu nije mesto.
Kratka je ovo poseta da bi se doneo konačan zaključak, baš zato se moramo ponovo vratiti i utvrditi gradivo.

Momčilo, GD Novi Sad