Уочи „Дана вргања 2019“, у првој седмици првог јесењег месеца, група гљивара из ГД „Нови Сад“ боравила је на Копаонику од 2-8. септембра. Новосадска гљиварска породица на један од кровова Србије пристизала је у више дана. Главнина групе, предвођена Стеваном, стигла је у понедељак, а затим се попуњавала све до петка. Кад се група комплетирала чинили су је: младе прелепе девојке Жења, Теа и мала Маја, Еленеора и Мали Вук, затим Мила и Ђоле, Рада и Миломир, Селма и Јанко, Велика Маја, Иванка, Дуња, Драгана, Ивана, Илија, Стеван, председник Мома и Боба. Како се група увећавала, расположење је расло. На Копу је било тачно 20 Новосађана.
Копаоник је један од пет националних паркова у Србији, прелепа планина, богата природним и културно-историјским вредностима. Зову је још сребрна планина, по коповима сребра, по којима је добила име, као и сунчана планина и кров Србије. Ту је један од највиших врхова наше земље, Панчићев врх са 2017 м/нм, највиши водопад у Србији Јеловарник, где вода пада са 71 метар висине, остаци средњевековног манастира Црквине на Небеским столицма, скијалиште са 24 прелепе стазе. Богатство јеле, смрче и тисе, лековитог биља, боровнице, клеке, кантариона, мајчине душице, линцуре, реке, потоци, гејзири, ову слику чине готово нествраном, свемирском. Срећници на сребрној планини могу да пронађу и рунолист. Гљиве су посебна прича, због које и долазимо. Туристички део ове лепотице полако зараста у људску похлепу, па смо ту залазили само у нужди.
Седам дана у овој лепоти здравља, пролетело је у пуном садржају организованих активности. Вратили смо у употребу исконске вредности, мере и оријентире: сунце, поглед, корак, шака и таман. Оријентисали смо се по сунцу, мерили погледима и корацима, пили изворску воду из шака у које смо брали и делили боровнице, клеку, лисичарке... И све то таман, колико је потребно, ни више ни мање. Била је то недеља смеха, дружења и искреног пријатељства. Ручак у природи, на лишајевом тепиху, заслађен боровницама, купинама и јагодама које смо сами брали. Будили смо се заједно са изласком сунца и пратили га цео дан до оног златног сата на заласку. Дан је почињао дегустацијом божанског пића од крушке, шљиве, лозе, кајсије, уз неизбежну кафу, онако полако, мераклијски. Доручак, па терен, повратак, вечера, размена доживљаја, сређивање фотографија и записа. Телевизор смо гледали два пута дневно, за доручак и вечеру. Наравно није био укључен, али је био у видокругу у сали.
На Копу је, под Стевановом менторском стрпљивошћу радила школа фотографије, ГПС-а, оријентације, коришћења дигиталних топографских карата и детерминације гљива. Одржани су кратки курсеви о боровници, и клеки у свим врстама ракије, лековитом биљу, као и неизбежна вечерња филозофска разматрања. Организовали смо еколошку акцију чишћења стазе Јарам – Бачије од пластичних кеса и боца. Сакупљачи боровнице који су пластику побацали су нас чудно гледали, а и ми њих. Ипак смо се разумели и успоставили пријатељску комуникацију. Дружили смо се са птицама и веверицама.
Сваки дан је имао свој програм и своју руту. Полазак је био испред планинарског дома ПСД „Копаоник“ 1750 м па до најближег паркинга, и онда пешке до циља и назад.
Први дан – поподне. Марков камен 1721 м, 6320 корака. Чули смо легенду о постанку ових стена, брали лисичарке, боровнице, малине, сликали се.
Други дан. Метођа 1450 м и Орлова стена 1760 м – 16.915 корака. Обишли смо светилиште из трећег века са црквицом и испосницом у стени у којој је боравио епископ, Свети Методије Олимпијски. Успут смо уживали у бистрини потока и речица, малим водопадима, гејзиром и бујном вегетацијом. Са Орлових или белих стена стартују параглајдери, а има прелеп панорамски поглед према северном делу Копа. Ту смо трећег дана фотографисали у златном сату залазак сунца.
Трећи дан. Јарам, 1778 м, Гобеља 1854 м, Бачије, 18.630 корака. Предивни пејзажи у магли, извори са повећаном радиоактивношћу. Брање гљива за изложбу и сутрашњи доручак. Боровнице и клека, сликање у предивном природном амбијенту.
Четврти дан. Јанкова бара 1425-1650 м, Самоковска река, Објекат водоснабдевања, 17.010 корака. Јанкова бара је највећа тресава на Копаонику са специфичним заједницама смрче, јеле, црног и белог бора. Самоковска река обухвата заједницу смрче са маховином и вегетацију тресава. Обиље лисичарки за сутрашњи доручак набрали смо око водоснабдевања, а на Јанковој бари одморили смо се на лишајевом тепиху, направили изложбу гљива у природи, а около су жуборили многобројни потоци.
Пети дан - део екипе. Суво Рудиште 1976 м, Небеске столице 1913 м/нм, Панчићев врх 2017 м, 18.663 корака. Преко резервата Суво Рудиште, велике заједнице боровнице, клеке и субалпске смрче, стигли смо до остатака средњовековног манастира Црквине на Небеским столицама, а затим смо се попели на Панчићев врх. Циљ овог излета је био, поред обиласка најпознатијих локалитета на Копаонику, снабдевање боровницом и клеком. Клеку смо сами набрали, а боровнице смо купили од локалних берача, који су нам демонстрирали технику брања. Мила је, у име свих нас, положила цвеће на споменик погинулим разминерима након НАТО бомбрадовања и поред Панчићевог маузолеја. Сликали смо чувену бесправну кафану, коју нема ко да сруши. Други део екипе је ишао са осталим учесницима на сакупљање гљива за изложбу на терен Јарам па низ поток до водопада близу планинарског дома Ртањ.
Шести дан. Такмичење у припремању јела од гљива. Мало више смо пробали од таман, па је неке од нас природа казнила буром у стомаку и невечером. Весело у организованом хаосу. Победили су најважнији спонзори, што је у реду.
Седми дан. Скупштина Гљиварског савеза Србије. Заседало мудро руководство. Повратак у Нови Сад. О званичном програму известиће неко од наших званичника.
Сакупили смо енергију висине за наредну годину. Допуњаваћемо је енергијом дубине са Дивчибара и осталих лепотицама наше Србије и недељним порцијама енергије лепоте са наше Фрушке горе. Пренели смо поздраве Фрушке горе Копаонику, договрили се да се видимо и догодине. Били смо добри, обећао је да ће бити и вргања.
Текст и снимци: Добривоје Антонић, ГДНС