Agaricus (šampinjoni) su rod gljiva u okviru porodice Agaricacea koji je sastavljen od jestivih i otrovnih vrsta. Pretpostavlja se da ovaj rod broji oko 300 vrsta gljiva rasprostranjenih po celom svetu. Pojedine vrste iz ovog roda se masovno uzgajaju i čine visoki procenat konzumnih gljiva iz uzgoja. Samonikli predstavnici ovog roda spadaju u neke od najcenjenijih jestivih gljiva.
Osnovne karakteristike roda Agaricus su:
- imaju karakterističan izgled pečurke (šešir i drška), 
- saprobni način života,
- spore su smeđe boje,
- listići su u mladosti krem, pa ružičasti pa smeđi,
- šuplja, vlaknasta drška je zaobljena pri bazi,
- prsten je prisutan i
- listići su odvojeni od drške.
 
Šampinjoni su, uglavnom, mesnate i robustne pečurke sa čvrstim mesom. Prsten koji visi ili je priljubljen uz dršku je ostatak parcijalnog vela koji štiti nerazvijene listiće.
Većina vrsti iz roda Agaricus su međusobno slične, ali je samo jedna grupa potvrđeno otrovna, a to je Agaricus xanthodermus kompleks čije se vrste vode kao nestalne i smanjene toksičnosti. Prepoznaju se po jedinstvenoj karakteristici da im meso, kada je povređeno pri dnu drške, poprima žutu boju baš kao i prsten kada se protrlja. Od ostalih šampinjona ih takođe izdvaja jak, neprijatan miris na mastilo.
Prilikom branja gljiva iz roda Agaricus potrebno je voditi računa o:
- bazi drške: kako bi se izbegla zabuna sa gljivama iz roda Amanita,
- reakciji mesa na povredu: meso reaguje na povredu poprimajući žute ili crvene tonove, ali je samo promena boje mesa pri dnu drške pokazatelj otrovnog šampinjona; žutilo spoljnjeg dela šešira nije pouzdan pokazatelj otrovnosti,
- mirisu: šampinjoni koji mirišu na badem i anis su jestivi i veoma ukusni; preporučuje se izbegavanje vrsta koje imaju neprijatan miris,
- listićima: kako bi se izbegla zabuna sa drugim vrstama koje imaju rozikaste listiće, kao što je rod Entoloma i
- ne preporučuje se branje mladih, nerazvijenih primeraka.
Iako su šampinjoni laki za raspoznavanje ipak se mogu zameniti sa smrtno otrovnim pupavkama (Amanita) i veoma otrovnim malim sunčanicama (Lepiota). Najbolji način za eliminaciju je praćenje osnovnih karakteristika roda u odnosu na karakteristike drugih rodova. Male sunčanice imaju beličaste listiće dok pupavke imaju karakterističnu ovojnicu odnosno gomolj pri bazi drške kao i beličaste listiće.

​Gljive su organizmi koje prepoznajemo zahvaljujući njihovim specifičnim izgledom i navikli smo da, kada pominjemo pečurke, u glavi stvorimo sliku organizma koji se sastoji od šešira i drške. Međutim, karakteristični oblik pečurke je samo jedan od morfoloških manifestacija ovog čudesnog sveta.
Postoje gljive školjkastog i batinastog oblika, želatinozne, izdužene, kopitaste kao i gljive koje oblikom podsećaju na bića iz naučno fantastičnih filmova poput Clathrus archerii (došljaka iz daleke Australije).
Jedna od posebno zanimljivih grupa gljiva su tkz Ptičija gnezda koje su ime dobile po specifičnom izgledu koje podseća na korpice ili gnezda ispunjena jajima i pripadaju rodovima Cyathus i Crucibulum (porodica Nidulariceae).
 
 „Jaja“ ili peridiole su reproduktivne strukture koje u sebi sadrže spore a za plodno telo gljive su vezane elastičnom mrežom micelija koje se nazivaju funikule. U pitanju su sitne gljive i veoma se lako zanemare ali, jednom kada znanjem otključate čarobni svet gljiva, primećivaćete, na svoju radost, grozdove gnezdašaca načičkane na otpalim grančicama drveća, tlu i biljnom otpadu. Peridiole su sočivastog oblika i služe kao zaštita za gljivine spore, kada gljiva sazri peridiole ispadaju, pucaju i izbacuju spore u spoljašnju sredinu.
Predstavnici svojih rodova su Cyathus striatus i Crucubulum laeve.

U Srbiji su zastupljene četiri vrste iz grupe „Ptičijih gnezda“ a to su:

Cyathus striatus: peharčići mogu biti promera do 1,5 cm visine i 1,2 cm širine. Smeđe su boje i dlakavi sa spoljne strane. Unutrašnjost peharčića je narebrena prepoznatljivim strijama po kojima se ova vrsta lako raspoznaje i ispunjena je sa grupicom peridiola sočivastog oblika, sivkasto bele boje razmera do 0,2 mm. Kada je gljiva mlada, zaštićena je beličastom membranom koja puca starenjem. Plodonose pričvršćene za otpale grančice.

​Cyathus olla: peharčići su isprva cilindričnog oblika dok starenjem, kako se otvaraju, dobijaju oblik trube. Po veličini i opštem izgledu su jednake prethodnoj vrsti ali se razlikuju po glatkoj unutrašnjosti olovno sive boje i peridiolama koje su skoro dvostruko veće i narastu do 0,4mm.
Plodonose u grupicama na otpadu biljnog porekla.

​Cyathus stercoreus: neznatno su sitnije građe od dve gorenavedene vrste ali sa njima deli karakterističan izgled pehara ili gnezda. Od gorenavedenih se jasno razlikuje po sivoj površini pehara posutim sitnim dlačicama, kontrastnom tamno sivom unutrašnjošću i tamnosivim skoro crnim peridiolama.
Plodonose u grupicama na otpadu biljnog porekla.

​Crucibulum laeve: najsitnija od svih gnezdašaca, visine do 1cm. Dugo ostaje prekrivena narandžasto crvenom membranom koja štiti peridiole do momenta njihovog sazrevanja. Spoljašnjost i unutrašnjost ove gljive je narandžaste boje dok su peridiole blede i mnogo svetlije. Plodonose na otpadu biljnog porekla. Retka je vrsta.

​
Priredio: Momčilo Daljev
 
Leucoagaricus je rod gljiva u okviru familije Agaricaceae koji je u nauku ušao kao podrod roda Leucocoprinus ali je 1948, radovima naučnika Rolfa Singera, uzdignut na nivo roda. Deo je šire grupe “lepiotidnih” gljiva a osnovne karakteristike roda Leucoagaricus su:
 
- vlaknasta, šuplja drška,
- listići odvojeni od drške,
- drška glatka, bez ispucalih ostataka,
- baza drške se završava naglašenim batinastim gomoljem i
- prsten je isprva slepljen za dršku, kasnije može da bude pomičan.
 
Predstavnik roda je Leucoagaricus barsii.


​

Leucoagaricus barsii - Foto:"Sekula Opančić"

Leucoagaricus americanus - Foto:" Sekula Opančić"

Priredio: Momčilo Daljev
 
Xerocomus je rod u okviru familije Boletaceae sa sledećim karakteristikama:
 
- gljive sitne do srednje veličine,
- pore žute, uglaste i krupne, u zoni drške postaju žiličaste,
- drška duga, tvrda i često izuvijana,
- tvore simbiotsku vezu sa lišćarima,
- meso kvalitetno samo kod mladih primeraka i
- kapa suva i često ispucala.
 
Novije studije su dovele do izdvajanja mnogih vrsta iz roda Xerocomus u druge rodove kao što su: Xerocomellus, Hemileccinum, Boletus i druge. Utvrđeno je da je Xerocomus polifiletski rod te se grupa rodova nastalih iz njega počela nazivati kserokomoidne vrganjevke.
Predstavnik roda je Xerocomus subtomentosus.
U ovom priručniku ćemo se držati tradicionalne nomenklature ali će za svaku opisanu vrstu biti uključen i novi naziv.
Sve gljive iz ove grupe su jestive ali slabijeg kvaliteta od drugih vrganjevki. Pogodne su za sušenje nakon čega se melju i koriste kao začin.

Priredio: Momčilo Daljev

Hericium je rod gljiva u okviru familije Hericiaceae sa sledećim karakteristikama:

- Gljive čvrstog mesa i bele boje,
- Parazitiraju na umirućim ili mrtvim stablima i
- Plodna tela podsećaju na masu krhkih iglica koje vise sa granolikih izraštaja ili sa plodnog tela jastučastog oblika.

Predstavnik roda je Hericium coralloides a sastoji se od dvadesetak vrsta širom sveta. Gljive iz ovog roda su jestive a u Kini veoma cenjene zbog svojih lekovitih svojstava. U Srbiji se nalaze na listi strogo zaštićenih gljiva.

Priredio: Momčilo Daljev
Foto: Stevan Baluban

Armillaria je rod gljiva u okviru familije Physalacriaceae sa sledećim karakteristikama:

- Parazitski način života,
- Plodna tela izrastaju u gustim buketima,
- Šešir vlažan i lepljiv na dodir (u vlažnim uslovima),
- Listići neznatno ili blago silazni,
- Drška tvrda i vlaknasta,
- Meso žilavo,
- Prsten, kada ga ima, je membranozan,
- Uslovno su jestive gljive nakon jake termičke obrade i
- Sporoprint bele boje.


Predstavnik roda je Armillaria mellea – puza ili medenjača a rod se sastoji od četrdesetak vrsta rasprostranjenih širom sveta. Izazivači su bele truleži na drveću ali su pored parazitskog razvile i saprobski način života tako da su poznate po tome što drvo domaćina prvo zaraze, oslabe, zatim ubiju i razlože.
Spadaju u najstarije i najveće organizme na planeti. U šumama Oregona je zabeležena vrsta Armillaria solidipes koja se prostire na 8,8 km2 a procenjuje se da je stara preko 2400 godina.
Pojedine vrste su poznate po svojim bioluminiscentnim svojstvima.

Bioluminiscencija

Priredio: Momčilo Daljev

Pleurotus je rod gljiva u okviru familije Pleurotaceae sa sledećim karakteristikama:
 
- Parazitski (ređe saprobski) način života,
- Uglavnom su klobukom pričvršćene za supstrat,
- Ukoliko imaju dršku ona je obavezno izdignuta,
- Listići silaze niz dršku,
- Ovalan, školjkast oblik klobuka,
- Meso žilavo i sunđerasto i
- Većina vrsti izaziva belu trulež drveća.
 
Predstavnik roda je Pleurotus ostreatus.
 
Rod je široko rasprostranjen sa oko 200 vrsta a cenjen je u mnogim svetskim kuhinjama dok se vrsta Pleurotus ostreatus intenzivno uzgaja u veštačkim uslovima.
Takođe se sve više koristi u bioremedijaciji (biološkom oporavku) zemljišta od polutanata petrohemijskog porekla.
Rod Pleurotus iliti bukovače, pored svog parazitsko/saprobskog načina života su takođe i aktivni lovci. Sve vrste iz ovog roda se hrane nematodama (valjkastim crvima) koje love pomoću svojih hifa.

Kratki prilozi o nematofagnim gljivama (gljivama koje se hrane valjkastim crvima)

Ganoderma lucidum

Parazitira na hrastu a ređe na drugim vrstama drveća.
Plodno telo bubrežastog oblika sa izrazito visokom drškom. Isprva žute boje zatim krvavo crvene do kestenjaste i lakirano po površini.
Himenofor beličaste do cimetaste boje do 12 mm dužine.
Izaziva belu trulež ali sa slabijim efektom nego druge Ganoderma vrste a veoma je cenjena zbog svojih lekovitih svojstava.

Ganoderma pfeifferi
Parazitira pretežno na bukvi ali se nađe i na drugim lišćarima.
Plodno telo je višegodišnje, bez drške, kopitasto ili spljošteno, ponekad ispupčeno. Površina crvenkasto ljubičasta, potom braon, prekrivena debelom, smolastom, lakiranom korom koja se na plamenu topi. Obod izuvijan, žućkast, kasnije crvenkast.
Himenofor je krem, kasnije žute boje a cevčice su u slojevima do 20 mm ali bez sterilnog sloja između kao što je slučaj sa Ganoderma applanatum. Debljina svih slojeva je do 80mm.

Ganoderma resinaceum  Foto: "Sekula Opančić"

Ganoderma carnosum
Parazitira na jeli i drugim četinarima.
Plodno telo je sa drškom i bubrežastim oblikom šešira koji je talasast, ispupčen a ponekad koncentrično zoniran, gladak i boje mahagonija ili crvenkasto crne.
Himenofor je beličast do krem sa cevčicama do 12mm.
Uzročnik je bele truleži.
Može se zameniti sa vrstom Ganoderma lucidum koja je glatkija i parazitira na hrastu.

​Priredio: Momčilo Daljev

​Leucocoprinus je rod gljiva u okviru familije Agaricaceae i deo je grupe gljiva u koje spadaju i rodovi: Leucoagaricus, Lepiota, Cystolepiota, Macrolepiota i Chlorophyllum a obuhvaćeni su zajedničkim nazivom Lepiotidne gljive. 
Odlike roda su: šuplja,vlaknasta drška koja pri bazi prelazi u bulbu da bi se zatim naglo suzila, nežan i nepostojan prsten, saprobski način života. Predstavnik roda je Leucocoprinus cepistipes.

Uglavnom su to gljive tropskih krajeva ali zahvaljujući svom saprobskom načinu života uspele su da nasele stanove i kuće širom planete tako što dospevaju u saksije sa cvećem i plastenike zajedno sa zemljom koja se koristi kao podloga.
Takođe su poznati kao uzgojna kultura mrava tkača ( Acromyrmex i Atta ) koji kultivišu gljive iz ovog roda đubreći miceliju sažvakanim lišćem i drugom biljnom materijom. Mravi tkači dovlače u svoje mravinjake otrovno lišće kojim se hrane gljive da bi, nakon što gljive sa njima završe, ono postalo jestivo za mrave.

Leucocoprinus birnbaumi syn. Leucocoprinus flos-sulphuris je možda najpoznatija gljiva iz ovog zanimljivog roda. Gljiva je potpuno žute boje prekrivena sitnim žutim ljuspama, do 6cm, žućkastog mesa bez osobitog mirisa i ukusa. Iako se vodi kao vrsta nepoznate jestivosti u SAD su zabeleženi slučajevi trovanja ovom gljivom. U Srbiju povremeno zaluta pa svojom lepom pojavom dodatno ukrasi neku saksiju sa cvećem.

​Leucocoprinus cretaceus je gljiva bele boje prekrivena beličasti ljuspama, do 10cm, meso beličasto bez osobenog mirisa i gorkog ukusa, može se naći po saksijama i plastenicima na dobro nađubrenom zemljištu.

​Leucocoprinus brebissonii  je sitna, nežna gljiva beličaste boje promera do 2cm. Prsten je nežan i nestalan, šešir beličast sa tamnosmeđim pečatom u sredini, prekriven sitnim ljuspicama. Meso je beličasto, neodređenog mirisa i ukusa. Toksičnost ove gljive je potvrđena.
Ovu gljivu su 28.09. 2017 u svom stanu u saksiji sa mladicom tkz sibirskog limuna - trolisne pomorandže (Poncirus trifoliata) pronašli članovi Gljivarskog Društva Novi Sad, Boris i Marija Glušica.

​Još dve poznate vrste iz ovog roda su: Leucocoprinus fragilissimus koja se od Leucocoprinus birnbaumi razlikuje krhkijom građom i naborima na šeširu koji se pružaju od centra ka obodu i Leucocoprinus cepistipes koji se od Leucocoprinus cretaceus razlikuje tako što mu meso, kada se protrlja, dobija žute do narandžasto crvene tonove.  
Rod se sastoji od približno 40 vrsta i svaka od njih se zahvaljujući svom specifičnom načinu života može, pre ili kasnije, naći u nekom od domaćinstava u Srbiji.

Galerija raznih gljiva iz roda Leucocoprinus

Mravi tkači (bezoblična masa na pojedinim slikama je biljna masa razložena micelijom gljiva)



Link ka kratkom videu o mutualizmu mrava i gljiva
https://www.youtube.com/watch?v=qH62OUNC-8s