Gradić Ilok se ugnezdio na zapadnom kraku Fruške gore, tik iznad Dunava, odakle dominira svojim položajem. Cilj ove mini ekskurzije nam je bila Iločka tvrđava i neposredna okolina. Jutarnja magla je pretila da nam pokvari ugođaj ali se, dok smo se popeli do tvrđave, polagano razišla te smo mogli da uživamo u pogledu na Bačku ravnicu, Dunav i Bačku Palanku preko puta. 

Stigosmo

Tvrđavu je u XV veku podigla velikaška porodica Iločki i bila je u njihovom vlasništvu sve do pada pod Tursku vlast. Nakon oslobođenja od Turaka ulazi u sastav Austrije odnosno Austro Ugarske a nekadašnji dvor Iločkih preuzima Italijanska porodica Odeskalki. Zbog svega toga Iločki stari grad u oviru svojih zidina čuva elemente više epoha: srednjevekovne zidine i franjevački samostan, Tursko turbe i hamam, barokni dvor Odeskalkijevih i spomen Crvenoarmejcima koji su pali tokom proboja Sremskog fronta kao i onih koji su se na tom mestu lečili. 

Zidine

Tvrđavski park

Tursko turbe i hamam

Crkva sv Ivana Kapistrana u okviru franjevačkog samostana

Za nas je važan dvorac Odeskalkijevih, u njemu je sada smešten Muzej grada Iloka (ne radi vikendom iz nekog razloga). Iz tog dvorca su grofovi izjahivali u vilu Ravne gde su lovili jelene i drugu divljač. Ispod samog dvorca se pruža vinski lagum koji je još u funkciji. Posetioci mogu probati vrhunska Iločka vina i druge specijalitete a mogu i čuti o istoriji vinarstva toga kraja dok obilaze vinski lagum prepun buradi i boca arhivskog vina. Kako je Ilok smešten na obronku Fruške gore tako ima sve uslove za visoko razvijenu vinsku kulturu.

Letnja rezidencija Odeskalkijevih

Iločki podrumi

Da ne bude da smo samo obilazili tvrđave, samostane i vinske podrume; našla se tu i po koja gljiva

Nakon iloka smo se zaputili u susedno mesto pod imenom Šarengrad. Tu se na obali Dunava nalazi srednjovekovna tvrđava Atija koju je sagradio ban Ivan Morović, samostan sv Petra i Pavla kao i pravoslavna crkva koja se nalazi u dosta lošem stanju. 

Atija iliti Šarengrad

Samostan sv Petra i Pavla u sebi sadrži više izmešanih stilova pa i nekoliko Turskih elementa iz doba kada je bio pretvoren u džamiju

Pravoslavna crkva

Nakon Šarengrada smo zapucali ka najdaljoj destinaciji koju smo isplanirali za taj dan. U selu Mohovu se nalazi jedan od najvećih, ako ne i najveći, procep iliti raselina na Fruškoj gori koja je milenijumima bila bogata vodom što se nakupljala u blatnjavim bazenima. Možda je to glavni krivac za jedno od najvažnijih nalazišta praistorijske faune na ovim prostorima. Naime, tokom kopanja septičke jame pronađene su kosti mamuta da bi, tokom nekoliko narednih godina, na još jednom lokalitetu bile pronađene kosti hijene, divljeg konja i  vunastog nosoroga. Lokalni žitelji pokušavaju da ožive turističku ponudu sela na konto ovih nalaza. Još uvek je u začetku ali ideja polako zaživljava.

Mohovo i Dolina mamuta

I kako drugačije da se privede kraju ovako ispunjen i lep dan nego odlaskom u čardu. Sjatili smo se u Hotel Dunav u Iloku i probali fiš paprikaš, svežu ribu, iločki ćevap (pažnja, nisu to ćevapi na koje ste navikli) i palačinke u vinskom šatou. Gurmanluci su neodvojivi deo naših izleta.

Bon apetit i vidimo se u nekoj sledećoj avanturi
​

Zagreb se ugnezdio na obroncima planine Medvednice čiji najviši vrh, Sljeme sa svojih 1033 mnv, dominira okolinom. Sve na Medvednici je u znaku, nažalost iščezlih, medveda koji su joj podarili ime. Imamo tu tvrđavu Medvedgrad ali i istoimenu pivaru koja proizvodi Gričku vješticu a ceo Zagrebački kvart se, po planini (ili tvrđavi) naziva Medveščak. više je atrakcija koje vredi posetiti na Medvednici: pored već pomenutog Sljemena i Medvedgrada tu su špilja Veternica i Rudnik Zrinjski kao i mnogobrojni planinarski domovi. Medvedi su možda nestali sa obronaka Medvednice ali su kosti njihovih opakijih predaka ostali pod zemljom a upravo tamo smo se i uputili; u špilju Veternicu nadomak planinarskog doma Glavica. 

Ulaz u Veternicu

Ali prvo o šumama. Onaj, kratki, deo Medvednice koji smo obišli je bogat listopadnim šumama, dominiraju hrast, grab, bukva i pitomi kesten. Zemljište je krečnjačko, slično Fruškogorskom, što i nije za čuditi jer je i Medvednica u vreme Panonskog mora bila ostrvo na čijim obalama su se taložile ljušture morskih školjkaša. Naišli smo i na gljive, standardne jesenje vrste. Nije bilo vremena za detaljnije istraživanje, uhvatili smo samo ono što se moglo uhvatiti rubom staze dok smo jurili ka špilji kako ne bi propustili grupni polazak.

Šuma u jesen

Neke od gljiva

Ganoderma pfeifferii

iNaturalist

Elem, Veternica. Pećina je nastala sedimentnim sleganjem zemljišta a kanale joj je izdubila voda, tražeći put ka površini. Po ukupnoj dužini kanala je četvrta u Hrvatskoj ali je, barem u turističkom delu, siromašna pećinskim ukrasima. Tokom milenijuma je bila dom pećinskim medvedima i drugim životinjama ali i neandertalcima što su se za dom morali boriti protiv surovih pećinskih medveda. Kosti sviju njih su pronađene u prvom delu pećine. Samo prvih nekoliko metara Veternice je bilo nastanjeno jer uski kanali nisu dozvoljavali pristup u dubinu. Tek su speleolozi proširili prolaze i otvorili svetu čarobnu zemlju ispod planine. 
Pećina je dom i brojnim živim bićima, insektima, račićima a predstavlja i veoma važno mesto za hibernaciju slepih miševa. Štaviše, u tom periodu je špilja zatvorena kako se ove ugrožene životinje ne bi uznemiravale tokom zimskog sna. 

Veternica

A da začinimo ovo malo putovanje kroz praistoriju pobrinuo se jedan seljanin iz Sremskog sela Mohovo nadomak Iloka. Godine 2012. je, radeći na njivi, pronašao kosti od mamuta da bi, tokom sledećih 8 godina, iz zemlje izvukao kosti praistorijskog nosoroga i izumrle hijene. Eksponati su izloženi u Domu kulture dok prolaznik može videti statue mamuta i drugih životinja u prirodnoj veličini. Prvobitno su bile napravljene od slame ali su sada već malo modernizovane. Realizovan je projekat pod nazivom "Dolina mamuta" koji ima za cilj da promoviše ovo, do skora zaboravljeno, selo i podstakne turizam. 
Stali smo u Mohovu na par brzinskih fotografija a postavku ćemo, ako sve bude po planu, videti neki drugi put.

Vidimo se u nekoj drugoj avanturi.

MOMČILO DALJEV, GD NOVI SAD
​
FOTO: DUNJA ŠKAVO, MIROSLAV MIHNJAK, MOMČILO DALJEV, IVANKA ILIČIĆ

Još dok sam bio osnovac u ruke mi je dospeo komplet uvezenih svezaka koje je neko mesecima, ako ne i godinama, revnosno sakupljao, zatim dao knjigovescu da sve to sklopi i ukoriči u nekoliko tomova. Isprva su me privukle fantastične ilustaracije a već posle nekoliko stranica sam bio uvučen u fantastičan svet coprnica, lovaca na veštice, raspusnih fratara, zlih sudija, krvnika, grofova, tatova i avanturista. Bila je to "Grička vještica" od autorke Marije Jurić Zagorke. Sramota me je reći ali tek nedavno sam saznao da je grad Grič u stvari lokalno ime za Zagrebački stari grad a kako smo već isplanirali posetu Muzeju gljiva nikako nisam mogao da odolim a da, poput kontese Nere, ne prislonim uho na kulu iz koje su dopirali mučenički krici žena oklevetanih za veštičarenje, prođem kroz Kamenita vrata ili, naprosto, zagredem kaldrmom kojom su grele kontesa Nera i ostale coprnice.

Stigli smo do centra Zagreba u večernjim satima, te smo, prirodno, seli u lokal pivare Medvedgrad i popili po pivo. Ja sam, pogađate, naručio Gričku vješticu, čisto da se započne noć. Zadesilo se da je bio dan sv Martina pa smo uživali i u specijalnom pivu spremanom samo za taj dan. No, prateći intuiciju (ugledao sam u mraku svetleći natpis "suvenirnica Grič") otkrismo "Špek bar" (preko puta Muzeja torture) u kojem smo se neponovljivo proveli. O tome uživo, nije svako slovo za hartiju. 

Kuća sa tradicijom

Črni ajzlban smo što ovaj ne prevozi putnike već peče kestenje u svojoj utrobi

Crtice sa ulica

Gornji grad je u velikoj meri sačuvao svoje staro jezgro a na nekim mestima možete osetiti i dašak srednjevekovne atmosfere. Potiče iz XIII veka i zajedno sa Donjim gradom i Kaptolom čini krug starog grada. Brojni objekti iz tog doba su očuvani poput kule Lotščak sa koje svaki dan u 12h opali top kao znak da se oglase gradska zvona, Kamenitih vrata sa svojom kapelicom Majke Božije od Kamenitih vrata, crkve sv Marka i crkve Katarine Zrinjske. Da pomenem samo neke od njih.

Uspinjača

Lotrščak

Ulični svirači

Crkva Katarine Zrinjske

Kamenita vrata

Svi smo čuli za zemljotres koji je 2020. godine potresao Zagreb, ožiljci su još uvek vidljivi na poznatim gradskim obeležjima. Katedrala se užurbano opravlja, pravoslavna crkva u centru, takođe crkve sv Marka i Katarine Zrinjske. Čak je i Mimarin muzej nedostupan posetiocima kao i ko zna koliko još objekata.

Katedrala

Kako bi dodatno produbili priču o Zagorki i Gričkoj vještici potrudili smo se da pronađemo tunel Grič. Iako nema direktne veze sa njenim Zagrebom, izgrađen je tokom Drugog svetskog rata kao zaklon od Savezničkih bombardovanja, ipak ga brojne urbane legende povezuju sa podzemnim svetom Zagorkinog Griča. Naime, kroz njene romane stalno promiče tema podzemnih laguma koji se pružaju ispod Gradeca (Griča) a koje raspusni fratri koriste da otimaju devojke što su odbile njihovu navalentnost. 
​Nekadašnje sklonište od bombardera je sada prenamenjeno u šetalište i mesto gde se povremeno održavaju kulturne manifestacije. Iako ih ima nekoliko, ulazi u tunel Grič su skriveni po haustorima i morate se potruditi da ih pronađete. 

Mapa ulaza: "ukradeno" sa interneta, autor Miroslav Vajdić

Ulaz iz Tomićeve

Tunel Grič

U neposrednoj blizini trga Bana Jelačića u Zagrebu se nalazi jedinstveni muzej na ovim našim prostorima. Muzej gljiva predstavlja samo jednu od brojnih zaostavština legendarnog Romana Božca a u svojoj kolekciji broji više od 1600 liofiliziranih gljiva koje posetioci mogu da vide. 
Elem, kako je sezona gljiva, a i gljivarskih manifestacija, pri kraju tako smo rešili da državni praznik, petak prigodno spojen sa vikendom, do kraja iskoristimo i posetimo muzej gljiva ali i da malo prošvrljamo po Zagrebu. Stigli smo u petak popodne, zimski, kratki dan je već navukao noćni pokrivač a i zloglasna Slavonska magla je odradila svoje.

Odmah iza bana nalazi se muzej

Kako je već rečeno muzej je čedo čuvenog mikologa Romano Božca koji je, između ostalog, osnivač brojnih gljivarskih društava u Hrvatskoj, utemeljitelj Hrvatskog mikološkog saveza, autor brojnih knjiga o gljivama i osoba koja je popularizovala svet gljiva na ovim prostorima. Svi smo mi, do neke mere, njegovi učenici a 2013. godine su udareni temelji ovog muzeja, kao krune njegovog rada. 

O postavci i eksponatima se brine Zvonko Vuk koji nam je detaljno ispričao o tome kako je muzej nastao, o teškoćama i uspesima što su rezultirali da danas možemo uživati u prizoru preko 1600 gljiva na jednom mestu. Gljive je sakupio sam Romano Božac uz pomoć članova gljivarskih društava ali su mnogi pojedinci donirali eksponate koji su sada tu izloženi. Sam proces liofilizacije je skup ali ni održavanje nije nimalo jeftino, eksponati zahtevaju temperaturu do 30 stepeni celzijusa i suv vazduh kako ne bi došlo do kvarenja. Čak i pod tim uslovima, mnogi eksponati su izgubili svoju prirodnu boju mada ne i oblik.

Zvonko Vuk

Jedno krilo

Eksponati su poređani taksonomski tako da posetilac može da prati gljive po rodovima i familijama, zgodno za praćenje raznolikosti u okviru nekog roda ili grupe gljiva. 

Eksponati

Smrčci, Stevina omiljena vitrina

Mada je, ipak, ova postavka pravljena baš za njega

Jedna grupna sa domaćinom

Nego, muzej gljiva je samo izgovor, lep i nadasve zanimljiv izgovor, ali smo mi potegli ovaj put da malo damo sebi oduška za praznike. Ceo vikend je bio pred nama i ceo jedan grad da ga istražimo.

 ​U NASTAVKU: ZAGORKINIM GRADOM

Već su pojedini članovi GD Novi Sad, u nekoliko navrata, bili u poseti porodici Jovanović i njihovom seoskom gazdinstvu "Sunčev breg" na planini Kukavici i preneli nam svoja iskustva. Godinama već pokušavamo da se organizujemo te, kao društvo, obiđemo i taj kutak Srbije. Tako se, napokon, sklopilo da dobijemo poziv na Etno-gljivarsku manifestaciju u organizaciji domaćina što je bila prilika koja se nije smela propustiti.

Sunčev breg

Kukavica

Domaćinstvo su od nule izgradili Selena i Novica Jovanović pa ga vrednim radom transformisali u ono što je sad, primer seoskog turizma od kojeg svi treba da prepisuju.
Na put smo se zapucali u petak popodne (većina nas, barem) i stigli do zaseoka Bare u kasno veče. Determinacija gljiva je već bila u toku te smo se pridružili Žarku Jorgovanoviću kako bi mu pomogli da privede posao kraju. Žarka smo, do sada, poznavali samo putem društvenih mreža a, ispostavilo se, ovom prilikom ćemo se upoznati i sa drugim fejsbuk znancima; Dušanom Dimitrijevićem i Aleksandrom Peškićem. Selena je obezbedila obimnu literaturu i mikroskop koji smo mogli da koristimo.

Prvi put u ovom sastavu

Determinacija se radila dan i noć

Glavni fokus manifestacije su bila deca. Izložba je pripremljena za njih a deca su, nama zauzvrat, priredila ozbiljnu priredbu. Izveli su "Ježevu kućicu" i recitovali pesme. Malo ko nije pustio suzu kada su se začule strofe od "Tamo daleko". U pauzi između šetnje po terenu i recitala deca su se zabavljala tako što su se kotrljala po livadi iza domaćinstva. 

Kolut do podnožja, nazad pa opet kolut. Svi su bili puni trave i sreće

Išlo se i na teren

Deca su imala puno pitanja a meni je bilo drago da na njih odgovaram

I gajdaš je prikupio simpatije

Al su deca ipak bila glavna

Miroslav i Uroš su imali zadatak da nas nahrane. Zoran ih je dobro obučio

Popodne smo ulučili priliku da još jednom prošetamo te smo se spustili do susednog sela Slatina i pred prodavnicom popili pivo. Čisto da se prisetimo Stare planine i "Kladenčeta", da nas želja mine.

Kod Šefa je mesto okupljanja

Uhvatio nas je mrak

Veče je bilo rezervisano za druženje koje je potrajalo do duboko u noć. Kako se pomerao sat unazad, dobismo jedan gratis.

Slike su mutne a i glave su nam bile mutne

Sutradan opet teren. Popeli smo se na obližnji vrh Borovik, zemlja je bila prilično suva, slabo je padala kiša proteklih dana ali smo ipak uspeli da pronađemo za izložbu solidan broj vrsta pa i nekih koje inače ne srećemo.

Neki smo našli muhare

A neki su samo uživali

Na vrhu malo zabave

I naravno slikanje

Vuk mora da se popne svugde

Maks nas je svuda verno pratio

Asterophora parasitica

Nezvani gost iz Amerike - Leptoglossus occidentalis

U svetlu novih zbivanja, tužnih nažalost, a tiču se trovanja gljivama Eleonora je održala jednu kratku prezentaciju u okviru koje je prešla najvažnije sindrome trovanja gljivama i kako izbeći da do trovanja uopšte dođe.

Nažalost, svakom druženju mora doći kraj. Valjalo je vratiti se kući gde nas je čekao povratak u stvarnost i onaj deo života između dva vikenda. Poseta Sunčevom bregu će nam, bez ikakve sumnje, ostati dugo u lepom sećanju a nadamo se kako neće puno proći do ponovnog viđenja.

Oproštaj sa domaćinima

Vidimo se u nekoj drugoj priči

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Četvrti vikend meseca oktobra stoji upisan u kamenu kao dan kada, napokon, krunišemo naš trud tokom godine organizacijom gljivarske manifestacije. Retko kada sve pođe kao po loju pa ni ova, skoro pa jubilarna, izložba nije mogla proći bez trzavica. Ali to je već neka druga priča, lepe teme su ipak prijatnije za izlaganje.
Elem, svaka manifestacija mora početi nekoliko dana pa i nedelja ranije. Danima su članovi GD Novi Sad obilazili terene i sakupljali gljive koje će u nedelju 23.10.2022. biti izložene ispred planinarskog doma na Stražilovu. 

Jedna od ekipa, Stevin omiljeni teren; Vila Promaja

Tek, u subotu su sve ekipe dopremile gljive do planinarskog doma gde je vršena determinacija a u  samom domu su odseli gosti i članovi društva kako bi mogli da se družimo duboko u noć, što smo i iskoristili obilato. O tome, ipak, nek pričaju oni koji su učestvovali. Tek, determinacija je završena, gosti su polegali i jutro je moglo da svane, vredni članovi društva su samo to i čekali pa da otpočnu sa pripremnim radnjama.

Srle nikad nije daleko od gljiva

Baner je istaknut

Promo štand se postavlja

Eto i Dragane

A tu je i kanape ekipa

I naravno Darko

Gosti su, takođe, imali prilike da predstave svoje proizvode

Najtraženiji proizvod svake gljivarske manifestacije je, bez ikakve sumnje, gljivarski paprikaš. Kulinarska sekcija se sklonila od očiju javnosti i pod strogo kontrolisanim uslovima sprovela svoj zadatak kraju. Naravno, kao i svake godine, tražila se porcija više.

Priprema

Pozor

I ode gljivaš

Nije se samo jelo i izlagalo. Milana Rakić je održala predavanje u kojem je iznela rezultate svog dugogodišnjeg istraživanja a čija tema je bila usvajanje teških metala od strane gljiva.

Polagali su se i ispiti: za sakupljače tartufa i determinatora

Tartufari pred sudom

Dobili smo novog Determinatora, Stanislava Staša Stanković

Tea je ručno ocrtavala torbe

A Marina pokazala kako se vadi zub bez anestezije

Bilo je dosta posetilaca

I susreta starih i novih prijatelja

Trud i zalaganje članova je ono što čini svaku manifestaciju uspešnom. Hvala svima

Vidimo se dogodine u istom terminu

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Stevan Baluban

u Nedelju, 02.10.2022. je održana izložba gljiva gljivarskog društva iz Segedina sa kojim, već nekoliko godina, imamo ostvarenu saradnju. Svoju posetu smo započeli već u subotu ali nismo došli u šoping već u obilazak i upoznavanje sa gradom. Sasvim neplanirano smo shvatili da nije potrebno ići u lov na gljive u obližnje šume jer ih je sam grad bio prepun. Drvoredi duž ulica behu posuti debelim slojem malča a iz njega su izđilkale brojne gljive. I tako smo započeli bauljanje poluosvetljenim ulicama (prvo oko Sinagoge, posle gde smo stigli) a građani su nas začuđeno posmatrali kako klečimo i nešto slikamo na tlu. Jedan bračni par je prošao pored nas a onda smo čuli "gomba" kada su shvatili šta radimo.

Brzinski obilazak znamenitosti. Sinagoga, Demeter kula, Katedrala i crkva sv Nikole

A onda smo primetili gljive

Sama izložba je održana u zoološkom vrtu koji je priča za sebe. Teško mi pada koncept životinja u kavezima ali ako baš moraju da postoje takve institucije onda je ovo pravi način da se to izvede. Segedinski zoološki vrt je prilično prostran i prepun je zelenila a podseća na gusto zarasli park sa stazama za šetnju, sami kavezi su, većinom, prostrani i koliko-toliko uspešno simuliraju prirodno okruženje. 
No, kako je to, ustvari, jedna velika šuma preuređena u zološki vrt tako smo, šetajući njime, imali priliku da pronađemo sijaset gljiva koje prave društvo zasužnjenim životinjama. Dovoljno gljiva da se napravi zasebna izložba.

Neke od gljiva Segedinskog zoološkog vrta

Napokon smo pronašli i naše domaćine predvođene predsednikom društva Atilom Šandorom koji nas je dočekao te smo, napokon, imali prilike da razmenimo iskustva (dosadašnja komunikacija se, uglavnom, odigravala putem mejlova). Popričali smo o radu naših društava, o terenima i gljivama koje plodonose u okolini Segedina. Njihovo društvo je mlado i nalaze se na uzlaznoj krivi. Nažalost, još uvek je malobrojno te se nedostatak u ljudstvu nadomešćava entuzijazmom i zalaganjem. 

Uvek je dobro videti kako se u drugim udruženjima rešavaju neke stvari oko organizacije manifestacija. Uzeli smo pregršt beležaka, ispričali se sa domaćinima i, ko zna, možda ukrademo neku od ideja. 

Vidimo se dogodine

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Dušan Hrkalović, Momčilo Daljev i Attila Sándor

U subotu 17.09.2022-ge godine je održana 22-ga manifestacija GD Šumadija u Kragujevcu na već standardnom mestu u sali PMF-a. Ako ste već bili na nekoj od prethodnih manifestacija znate da je sve bilo pod konac i da su članovi GD Šumadija sa planina oko Kragujevca doneli na manifestaciju maksimalni broj vrsta gljiva. Tako je bilo i ove godine. Ako niste stigli da dođete možete sada samo da se kajete. Bilo je ovo najuspešnija manifestacija u istoriji GD Šumadija sa čak oko 380 vrsta izloženih samoniklih gljiva. Lestvica, koju su članovi GD Šumadija i do sada držali veoma visoko, sada je podignita na nedostižnu visinu. Poseta je bila adekvatna i sala PMF-a jedva da je mogla da primi sve ljubitelje gljiva koji su došli da ovu fenomenalnu postavku pogledaju. Bile su tu i dve TV ekipe koje su snimale priloge o manifestaciji. Ja sam po običaju pravio fotografije i manifestacije i gljiva. Nisam baš svaku gljivu slikao ali i tako sam napravio preko 400 fotki. Za vas sam odabrao samo neke i to u dva dela. U prvom deli je manifestacija, a u drugom su neko od eksponata sa izložbe.

I na kraju šta reći. Ja kada se popnem na Frušku goru, na bilo koji vidikovac, okolo vidim samo ravnicu. Članovi GD Šumadija u svojoj bližoj okolini imaju samo planine. To je njihova nedostižna prednost i jasno je zašto mogu da sakupe toliki broj vrsta gljiva. Ove godine rekordnih oko 380 vrsta. Od sveg srca im
čestitam na tome.
Stevan Baluban,
GD Novi Sad

A sada i drugi deo sa pojedinačnim vrstama gljiva koje su bile izložene na Manifestaciji GD Šumadija. Nije moguće ovde postaviti svih oko 380 vrsta koje su se našle na ovoj fantastičnoj manifestaciji. Ja sam izabrao samo neke od njih. Da biste videli sve moraćete doći na neku od narednih izložbi na Kragujevačkom PMF.

Stevan Baluban,
GD Novi Sad

​   Danas sam morao da izađem poslom iz stana između 12 i 13h. Napolju kao u rerni, sigurno 40-tak stepeni ... a prisećam se pre samo 10-tak dana bio sam na Goliji, kao gost GD Šumadije i Nebojše, na prijatnih 20-tak stepeni celziijusa.  Ali da počnem priču od početka.
 
   Subota 9.7.2022-ge rano ujutro, mislim da je oko 4h, pljušti kiša gotovo sat vremena. Budan sam i slušam kako pada. Kada je prestala polako ustajem i spremam se na put. Napolju sveže, ne pada više, polako ubacujem stvari u kola. Nosim punu gljivarsku korpu novijih knjiga da ih vidi i prelista Nebojša sa kojim ću biti u smeštaju kod Mire u malom mestašcu Rudno na Goliji. Nosim i nešto hrane, hleba sa semenkama (za zdravlje), kulen, čvarke i sir da se nađe za doručak i neophodnu energiju za gljivarenje. Krećem prema autoputu Miloš veliki i kiša polako ponovo počine da pada. Ali na putu nije gužva i brzo promiču brda oko mene. Dolinom Ibra i Ibarskom magistralom kiša već pljušti bez prestanka. Mislim kako bi bilo bolje da je padala pre par dana, ali šta se može samo napred. Ispred mene voze polako dva kamiona. Napred pretovareni kamion sa armaturom koja visi skoro metar sa prikolice na levu stranu. Kamion koji ga prati ni na koji način ne može da ga obiđe. Ja pokušavam ali ne vidi se dobro, put dolinom Ibra je krivudav i manje više stalno puna linija. Opustio sam se i vozim polako brzinom od 30-tak km na sat. Ali imam vremena, ionako nećemo u šumu dok kiša pljušti. Negde pre uspona na Goliju uspeo sam da obiđem sporni kamion, kiša i dalje pada ali slabije, magla je okolo. Pravo jesenja vreme, samo su boje prolećne. Stajem na jednom proširenju da ovekovečim ovaj trenutak sa par fotki. Nestvarna lepota okolo, nema ljudi a poneka kuća se samo nazire u daljini. Okolo samo planine, magla i kiša koja pada neumorno i veoma sveže, ne više od 11 stepeni celzijusa. Put je relativno dobar, odrona nema i polako stižem u selo Rudno. Pogledam okolo, vidim jednu prodavnicu, jednu etno kafanu, 20-tak kuća i Nebojšu koji mi maše. 

​Krećemo kolima u Gljivarski kamp koji je u blizini. Tamo je već gužva i puno gljivara se muva okolo. Neki rade važne stvari i kuvaju, a većina se samo muva okolo i čeka da kiša prestane. Sam Gljivarski kamp je jedna brvnara Saveza Izviđača Kragujevac koju koristi i GD Šumadije. Pored protiče reka Brevina, postoji drveni most preko reke ka česmi i više izvora koji izviru ispod skoro vertikalne litice. Sviđa mi se mesto. Upoznajem se sa nekima od prisutnih Zvezdanom, Lepom, Cecom, Ljubom, Zoranom i ... pa nisam svima zapamtio ime. Tu je od stranih gostiju i Milka sa Jelove gore koju poznajem od ranije. Kiša još po malo pada i mi se spremamo da idemo u šumu. I gulaš je lepši kada se doda malo gljiva. Pošto su neki od gljivara došli u petak gljiva već ima napolju poslaganih po stolovima, prava izložba. Nebojša je odmah izabrao šta ide u gulaš. Čini mi se da bez njegove dozvole ništa od gljiva ne ide u kotlić, ali tako i treba. Napolju Lepa secka lisičarke a mi krećemo makadamskim putem u šumu u blizini ka selu Kamensko. Ulazimo u smrekovu šumu, tamno je i sveže, sunce još ne sija. A na zemlji u stelji i panjevima gljive svuda okolo ... stereumi, biserke, razne rusule, marasmiusi i više Amanita gemmata - Žutih muhara ali veoma bledunjave i isprane od kiše. Morao sam da napravim par fotki jer takve A. gemmata nisam do sada video. Samo rosa je, koju god granu da dirnemo na nas se sruči prava bujica od nedavne kiše. Brzo smo bili mokri i krenuli smo nazad u kamp gde nas je sačekao odličan Gljivarski gulaš. Pojeli smo ga u tišini sa nadom da će preko noći dunuti vetar i rasterati rosu. 

"Mladi izviđači"

​Smeštaj kod Mire u centru Rudna je iznenađujuće dobar, čak ima i grejanje u vidu odlične grejalice pored koje smo prosušili mokru odeću i planinarske cipele. Ja vadim knjige koje sam poneo da ih Nebojša pogleda. To su novije knjige Fungi of Temperate Europe 1 i 2, M.Miksik - Hribovite houby Evropy i najnovija monografija The genus Cortinarius in Britain - G.Kibby, M. Tortelli iz aprila 2022-ge koju ni ja nisam stigao detaljnije da pregledam. Imaćemo čime da se zanimamo pre spavanja. Kada smo se smestili prošetali smo po okolini do Domaćinstva Šekler koje je prvo u Rudnom počelo da se bavi etno turizmom. Naišli smo i na velika polja čuvenog ekološkog krompira. Planina je to i ima mnogo manje napasnika pa krompir odlično napreduje.

​Nedelja ujutro, prvo fruštuk pa onda u gljivarenje. Dobro ne baš odmah, prvo smo popili domaći čaj u Etno Restoranu Beli Bagrem. Skupljamo se opet u Gljivarskom kampu. Pre kampa na jednoj čistini pored reke Brevine su šatori Crvenog krsta Vojvodine i srednjoškolcima koji su tu na obuci. Prolaze i pored našeg kampa i raspituju se o gljivama. Sa Nebojšom se dogovaraju da im po podne održi predavanje o gljivama. Mi gljivari se delimo u dve grupe i ja sa Nebojšom  krećem ka Biser vodi. Nije da gljiva nema, nađe se dosta rusula i biserki ali većina je izgrižena od puževa, poneki brezov ded, neke mlečnice i dosta mladih lisičarki. Beremo ono što može u kotlić. Ali beremo i ono što može odmah u stomak. Borovnice na Goliji su po ivicama šume već zrele a u dubini ima još uvek dosta šumskih jagoda i malina. Mene uostalom i ne zanima da naberem tonu vrganja. 

​Interesuju me na svakoj novoj planini, nove vrste gljiva koje ranije nisam sretao. Toga je naravno bilo i na Goliji. Spomenuo bih Rubroboletus rubrosanguineus  koji sam sretao i na drugim planinama. Lactarius fluens koji je rastao u potoku pored Bukve i Xeromphalina campanella koja je rasla na raspadnutom smrčevom panju, te gljive još nisam sretao. Što se mene tiče dan je bio uspešan. Prošetali smo lepim gljivarskim terenima, nabrali gljiva za kotlić, pronašao sam nekoliko novih gljiva za moju evidenciju i uživao u jagodama i borovnicama. Šta ćeš više u jednom danu.  Sunce je obasjavalo naš Gljivarski kamp kada smo se vratili, ovog puta suvi. Ručak se krčkao u kotliću i Nebojša je izabrao rusule i lisičarke koje smo nabrali da se gulaš dopuni sa ukusom gljiva. Za gulaš je bio zadužen Ljuba i delom Zoran jer je išao i u gljivarenje sa nama. Nije ga bilo lako skuvati jer su sva drva okolo bila mokra od jučerašnje kiše. Primetio sam da je gulaš prilično gust i pitao sam Ljubu zašto ne dolije malo vode. Rekao mi je da je to specijalna verzija gulaša u koji ne ide voda, samo luk, meso, gljive i na kraju začini. Bio sam malo skeptičan, ali video sam da Ljuba i Zoran stalno mešaju gulaš i da očigledno neće zagoreti bez obzira na gustinu. 

​U naš Gljivarski kamp u međuvremenu je došla poveća grupa srednjioškolaca iz susednog kampa Crvenog krsta na Nebojšino predavanje o gljivama. Slušao sam predavanje koje je bilo namenjeno srednjoškolcima koji nemaju previše znanja o toj temi. Nebojša je lepo dozirao informacije prema ciljnoj grupi koja ga je pažljivo slušala i stalno postavljala pitanja i potpitanja. Predavanja slična Nebojšinom sam puno puta slušao, ali ovog puta sam se usredsredio na publiku koja je pažljivo i sa puno interesa slušala i napravio više fotografija. Posebno su se zanimali za tartufe, kada je Nebojša i njih spomenuo, i pokazao im neke koje je Zvezdan doneo. Svi su se okupili i mirisali tartufe i očigledno bili prilično iznenađeni tim specifičnim mirisom koji nisu uspevali da tačno definišu. I Milka je slušala Nebojšu i povremeno uskakala sa dopunskim informacijama. Ja sam se ovog puta uzdržavao od komentara, fotografisao i gledao publiku. Kada je Nebojša završio svoj deo predavanja i bacio se na čišćenje i seckanje gljiva koje smo doneli, Milka se uključila i nastavila da priča o gljivama. Kažu Grčki filozofi, kada treba da pričate 15 minuta potrebno je dva dana da se pripremite. A kada nemate ograničenje možete odmah da počnete. Tako je i Milka počela svoju priču o gljivama. Pitanja su i dalje pristizala i video sam da im je super. Odlučio sam da malo prošetam oko kampa. Pogledao sam tablu sa mapom Golije, jeo jagode koje su okolo rasle i slikao prelepu rečicu Brevinu. Kada sam se vratio u kamp Milka je i dalje pričala o gljivama a publika je pažljivo slušala i dalje postavljala pitanje. Mislim da niko od njih nije očekivao takva, može se reći dva predavanja, i toliko informacija o gljivama. Otišli su veoma zainteresovani da se uključe u našu gljivarsku priču i možda neko gljivarsko društvo u njihovoj blizini. Bravo za Nebojšu i Milku.

​   Ručak je bio gotov i ja sam bio iznenađen odličnim ukusom gulaša sa gljivama bez kapi vode. Nisam takav gulaš do sada jeo, mogu reći da sam bio oduševljen. Probaću prvom prilikom da  eksperimentišem sa načinom pripreme bez kapi vode. Samo postupak pripreme podrazumeva stalno mešanje i nisam siguran da mi se taj deo pripreme sviđa. Ja obožavam da spremam jagnjetinu u glinenom sudu koji samo gurnem u rernu i posle 4-5 sati je gotovo. Ovaj gulaš podrazumeva 3 sata neprestanog mešanja, ali Ljuba nije odustajao a i Zoran mu je pomagao. Kibicere ne računam. Sve u svemu ručak koji ne možete pojesti u restoranu. Ovakav gulaš može se napraviti samo u Gljivarskom kampu. 

Uveče smo se provozali makadamom do Slađine Etno Kuće Nebo. Popili smo tu čaj i pričali. Ja naravno nisam Slađu poznavao ali stekao sam utisak da je izuzetno vedra i prava preduzetnica. Ona ima u svom domaćinstvu 3 Etno kućice i glavnu kuću u kojoj se gosti hrane. Sama sprema hranu i često po neko iznenađenje kakvo nam je te večeri poslužila uz odličan domaći čaj sa Golije. Bio je to odlični voćni kolač sa kajsijama i borovnicama kakav još nigde nisam probao. Dogovorili smo se usput da utorak dođemo kod Slađe na doručak. U povratku video sam na bregu zanimljivu Etno kuću Orlovo gnezdo. Bio je mrak i nije se dobro videlo pa sam odlučio da sutradan dođem tu ponovo i slikam je. Ako niste bili na Goliji, ovde je prava nedođija, ja bih rekao Gljivarski Raj. Asfvalt ide do Rudna, a dalje makadamski putevi u raznim smerovima. Nisu baš neki pa ako se malo brže vozi lako možete probušiti karter na kolima. Zato oprez da ne prođete kao čak dva vozila koja smo prvo pratili po tragu ulja pa posle i videli pored puta.

​Ponedeljak ujutro krećemo ka selu Kamensko. Na ulasku u šumu puno lekovite biljke Kiprovina - Epilobium anguistifolium. Braćemo je posle. Tereni super, uglavnom smrekova šuma sa ponekom čistinom obraslom travom i žbunovima leske. Beremo rusule, poneki Brezov ded i zaključujemo da idemo dalje. Penjemo se kolima makadamskim putem pored Miškovog brda. Prolazimo pored jednog polja žita. Morao sam da stanem i da to fotografišem. Žito na 1056 metara nadmorske visine je za mene čudo. Ali okolo ima više njiva zasađenih krompirom koji iznenađujuće dobro napreduje. Vidimo da ipak ima po koja krompirova zlatica, ali ništa strašno. Kod nas bi taj krompir bio skroz oglođan bez teške hemije. Dolazimo na mesto sa šumarkom ariša i malim jezercetom. Tu su parkirana i kola druge ekipe koja je verovatno otišla do crkvice u blizini. Krećemo i mi pešice i uskoro vidimo ceo drugi deo gljivarske ekipe. Pored je mala crkva sv. Nikole na nadmorskoj visini od 1153 metra. Kada je izgrađena ne zna se, ali je solidno očuvana i bogato oslikana. Naravno dok se društvo odmaralo ja sam iskoristio priliku da napravim više fotki unutrašnjisti crkvice. Bili smo visoko iznad rečice Brevine i Nebojša je zaključio da je bolje da se držimo reke ukoliko želimo da nađemo gljive. Bio je to pravi pogodak. Došli smo na blagi brežuljak neposredno iznad  reke sa retkom smrekovom šumom i puno čistina sa travom, žbunovima leske i ponekom bukvom. Dakle mešovita šuma okrenuta ka jugu. Odmah na početku uspona u šumu smo pronašli više vrsta gljiva i za početak lepe primerke Agaricus sylvaticus - Šumski šampinjon koji voli četinare. Dalje su gljive samo iskakale ispred nas. Nalazili smo puno Grabovih dedova ali imali smo mali problemčić, nigde u blizini nije bilo ni jednog graba, samo leske. Kasnije smo nedoumicu razrešili pomoću literature. Ni ja ni Nebojša nikada nismo pronašli Grabov ded ispod leske, ali literatura kaže da raste i tu. Pronašli smo i lepe primerke Spathularia flavida, zatim više Clitocybe gibba i Amanita excelsa sin. Amanita spissa. Bilo je tu i otrovnih Russula emetica, nešto uslovno jestivih Suillellus luridus ili Kovara, ali najviše nas je iznenadio veći broj džinovskih Amanita pachyvolvata sa volvama veličine punjene paprike kakve nikada do sada nisam video. Polako se približava vreme za povratak i krećemo se seoskim putem na kome je još juče bilo blato. Zastajemo kod velikog otiska šape sa vidljivo dugim noktima. Zaključili smo da je to bio otisak medveda a u kampu su nam na osnovu fotke rekli da misle da je to vuk. Mislim da vuk svakako nije jer je otisak bio veliki. Izgleda da se medvedi šetaju Golijom i to sasvim blizu naselja.

​   U kampu nas je sačekao Gljivarski pasulj. Šta se moglo i očekivati u jednom Gljivarskom kampu, gljive se mešaju u sve. Naravno i pasulj sa gljivama je bio odličan tako da Ljubi i Zoranu svaka čast na kuvarskim veštinama.
   Setio sam se da nisam stigao još da pogledam onu brvnaru na brdu Orlovo gnezdo pa sam iskoristio priliku pre mraka da odem da je pogledam i fotografišem. Možda neko poželi da se tu smesti, samo nemojte nositi previše prtljaga jer se na brdo ide uzanim i strmim stepenicama. Veče je već padalo i umor nas je sustigao. Ali ovakvi gljivarski tereni ne sreću se često pa je vredelo svakog koraka. U smeštaju smo listali literaturu i raspravljali o gljivama koje smo pronašli. Bilo mi je žao što se moram vratiti u moju svakodnevnu stvarnost, propise i eDržavu koju interno zovem eDržavooooo.
    Utorak ujutro smo otišli na doručak kod Slađe. Malo smo naravno prošetali po okolini njenog Etno domaćinstva, doručkovali domaće đakonije koje nam je pripremila i polako se spremili za povratak u našu svakodnevnicu. Istina svako ima svoju ali svima nam je neobično prijalo da se odvojimo od nje i uživamo u prelepim brdima Golije na preko 1000 metara nadmorske visine.

​Ja sam boravkom na Goliji prezadovoljan. Naslušao sam se priča od ekipe GDNS koja je prošle godine bila tu. Sve što su rekli je čista istina. Ovakve planine, koje još nisu urbanizovane (neki bi rekli Zlatiborizovane), su u Srbiji sve ređe. Mi gljivari koristimo svaku priliko da ih obiđemo dok do njih nisu stigli tipični obožavaoci betona i asfalta. Za sada Golija se dobro drži. Na Goliji sam pronašao više, barem za mene, novih vrsta gljiva. Nabrao sam i nekih lekovitih biljaka, mada ni blizu kao Milka na primer. Ekipi GD Šumadija iz Kragujevca želim da još godinama uživaju na ovoj prelepoj planini. Bili su super domaćini.
U svakom slučaju Golijo vidimo se opet.