Sredinom novembra nam se ustalio običaj da se "oprostimo" od sezone skupom u prirodi koji obuhvata obilazak terena i druženje uz ručak. Naravno da to nije kraj naših aktivnosti ali sada, polako, ulazimo u deo sezone kada ćemo mnogo više planinariti nego brati gljive, obilaziti podzemne vojne galerije Petrovaradinske tvrđave i priređivati predavanja i radionice u zatvorenom. Do sada je tačka okupljanja bilo Ledinačko jezero, ove godine smo se pomerili daleko na zapad Fruške gore i okupili se u vikendici naše članice Vlaste, kod Vizića.

Polako se skupismo

Prvo smo se podelili u grupe i obišli okolne terene poznate po martinčicama i široke livade znane pod imenom Kišelez. U pitanju su pašnjaci koji, kada se pogodi pravo vreme, daju izobilje vrsta gljiva. Iako smo pronašli livadske šampinjone i još nekoliko zanimljivih vrsta ipak su okolne šume dale najbolje nalaze. Svejedno, Kišelez je nešto što treba obavezno obići.

Kišelez

Kuštravke su dominirale

Ali je bilo i drugih lepotica

I ne samo gljiva

Nakon obilaska terena smo se vratili do vikendice i na brzaka postavili mini izložbu gljiva gde se našlo preko dvadeset vrsta plus još neke koje je Maja prošvercovala iz Hercegovine. Vredne ruke su odvojile one koje idu za talandaru i zabava je mogla da počne.  

Mini postavka

U cilju što efikasnijeg utroška vremena, zbog toga što mrak pada već oko 16h, nabavljeno je jagnje te nismo morali da se bavimo pripremom ručka (van talandare, naravno) te junački navalismo na nesrećnu životinju.

Junaci se u boju pokazaše, neprijatelju leđa ne okrenuše

Na dva fronta se bitka vodila, Vizić nije pao

Oni najuporniji su, nakon fajronta, otišli u Čerević kod Ivane na afterparti. 

​Tradicionalno, četvrtog vikenda u oktobru, GD Novi Sad je organizovalo manifestaciju pod nazivom Susreti gljivara na Fruškoj gori. Ovu godinu je obeležio strah od toga da neće biti dovoljno gljiva za izložbu kao posledica uporne suše ali i preseljenje manifestacije sa Iriškog venca na Letenku. Takođe, ovo su bili osamnaesti Susreti pa smo, proslavili i punoletstvo.
Izložba je postavljena u nedelju ali je za nas, članove, počela mnogo ranije. Intenzivno su se obilazili tereni, privodili kraju planovi, vršene nabavke a svi oni točkići mehanizma, koji su potrebni da legnu kako bi manifestacija ličila na nešto, pušteni u pogon. Kako bi Stevan rekao; kreativni haos.
Letenka se pokazala kao izuzetno povoljno mesto za preseljenje manifestacije. Po prvi put smo mogli da na jednom mestu obezbedimo smeštaj za goste, dobre uslove za determinaciju gljiva, prostor za predavanje i, što je najvažnije, prostor za izložbu.

​Gosti su pristigli već u petak a u subotu smo se rastrčali po terenu. Obišli smo nekoliko ključnih terena poput Crvenog čota, Klačine i Šuljamske glavice. Pronašli smo taman toliko gljiva da postavimo uspešnu izložbu i dopunimo gljivarski kotlić. Ostatak dana smo proveli determinišući pronađene vrste i privodeći kraju pripreme. Uprkos svim crnim slutnjama uspeli smo da determinišemo 195 vrsta gljiva. Bilo bi ih i više ali je umor ipak učinio svoje. 

Vila Promaja, jedan od naših omiljenih terena

​Sama izložba je protekla mnogo bolje nego što smo očekivali. Ceo petak je lila kiša a u subotu divljala košava. Napokon je u nedelju osvanuo sunčan dan te smo mogli da zahvalimo onome odozgore i završimo sezonu kako dolikuje. Uspešno.     

Kratka ceremonija

Jovanina predavanja su uvek dobro posećena

Posetioci su dobili odgovor na sve što ih je zanimalo

Naravno, ništa ovo ne bi bilo moguće bez naših dragih gostiju iz cele Srbije i nesebičnog zalaganja članova GD Novi Sad kojima se ovom prlikom zahvaljujem. 

Krupanjci i Banjaši

Pančići su bili posebna atrakcija

I naravno Sremci

Našao se tu i Gandi sa svojim pivom

I Ljuba sa medom

Kuvarska ekipa je dosta toga iznela na svojim leđima. Na kraju, cela oranija nije bila dovoljna da se izađe u susret svi posetiocima. Moraće više da se kuva dogodine

Pohvala dežurnima na promo štandu

Kao i članovima koji su dežurali na izložbi

Imali smo izložbu Bojanovih fotografija

Ali i nekih drugačijih slika

Kanape ekipa je, standardno, odradila lavovski deo posla

Vidimo se dogodine, na istom mestu u isto vreme

​Na poziv NP Tara članovi GDNS su od 14 do 17.10.2021-ve radili, već drugu godinu za redom,  popis gljiva Tare. U popisu su učestvovali i studenti sa Novosadskog PMF-a sa Eleonorom na čelu. Logistički popis gljiva je pomogao naravno MGSS i Zavod za Zaštitu Prirode Srbije bez kojih cela aktivnost ne bi bila moguća. Naravno sa nama je svo vreme bila i Ivana Jovanović iz Zavoda.
   Na Tari nas je u četvrtak dočekalo prohladno vreme i kiša i to prava jesenja. Dočekala nas je i topla vila RZZP jer je domaćica kuće Mira založila grejanje. U toplim prostorijama pomislili smo pa i nije loše, toplo je, a sutra će sigurno sinuti sunce.

Tara u oktobru

​U petak ujutro napolju nas je dočekalo 5 cm snega na kolima, temperatura ipak iznad nule, i naravno teško razočaranje u optimističku vremensku prognozu koju smo gledali pre puta. Kiša pomešana sa snegom je naravno i dalje padala. Ali nije nas to sprečilo da obučemo čizme i kabanice i krenemo u popis gljiva na Kaluđerskim barama. Optimizam nam se brzo vratio jer smo gljive nalazili na svakom koraku, istina ispod snega na livadama, dok ga u šumi nije bilo. Kasnije je ipak otoplilo i sneg se polako otopio, ali kiša je nastavila da pada. Spomenuo bih tu i neke od gljiva koje smo pronašli. Na primer ogromne primerke Clitocybe nebularis, dosta Amanita muscaria - Muhare i Lactarius torminosus - Brezove mlecnice pokrivene snegom, Clitocybe odora,  Rhodocollybia butyracea, Cortinarius trivialis, Hebeloma sinapizans, Leccinum aurantiacum, Leucocortinarius bulbiger, Macrolepiota procera, naravno Mycena rosea, Mycena pura i drugih, Pholiota adiposa i možda najlepšu tog kišnog dana mala Cystodermella cinnabarina.

Prvi dan terena

Posle terena determinacija i topli napitak

​  Subota je bila rezervisana za Mitrovac. Krećemo ujutro a kiša naravno i dalje pada ali je dok smo stigli do Mitrovca ipak stala. Ali imali smo kabanice i čizme da se ne pokvasimo. Broj gljiva koje su nas sačekale na Mitrovcu iznenadile su i najveće optimiste. Napravili smo jednu pauzu i iskoristili priliku da povedemo one koji su tu prvi put u obilazak lokalnog Info Cenra NP Tara, čujemo priču o medvedima i da popijemo čaj i kafu u Kafanici. Zatim opet na posao, ili uživanje u mnogobrojnim vrstama gljiva. Bilo je tu starih znanaca kao što su Ascocoryne sarcoides, Cortinarius atrovirens, Galerina marginata, Gymnopilus penetrans, Hygrophoropsis aurantiaca, Mycena rosea, Mycena pura, Pseudohydnum gelatinosum i mnoge druge. Ali bilo je tu i puno gljiva koje se ne sreću često, ili ih čak nikada do sada nismo ni sreli po planinama Srbije i to: Chrysomphalina grossula - Zeleni pupak, Entoloma nitidum sin. CN Entocybe nitida, Mycena picta, Pleurocybella porrigens, Rickenella swartzii, Tephrocybe rancida, Tricholoma bufonium ... Posebno nas je oduševila svojom lepotom Sarcomyxa serotina, koju uzgred do sada niko od prisutnih nije sreo na terenu. Pronašao ju je naravno Vuk.

Drugi dan terena

​   Nedelja je počela suncem i tu smo već bili oduševljeni. Zajedničkim snagama smo napravili gljivarski doručak od gomile ubranih rujnica, sunčanica i par vrganja. Prosto mi je bilo neverovatno koliko su gladni gljivari uspeli da pojedu ukusnih gljiva. Na kraju je na tacni ostalo pola velike rujnice. Svi su se zgledali i onda je Eleonora rekla „Dobro ... kad niko neće ja ću se poslužiti“. Svi smo se nasmejali. Posle doručka odlučili smo da preko livada i potoka odemo do vidikovca Crnjeskovo. Usput smo sreli konje iz lokalne ergele. Ali nisu nas omeli u traženju gljiva po livadi. Svako je radio svoj posao, oni su pasli planinsku travu a mi tražili i fotografisali gljive i kupili uzorke ređih. Pronašli smo između ostalih i Amanita vaginata, otrovnu Clitocybe dealbata, Clitocybe rivulosa, Hygrophorus agathosmus, Hygrophorus eburneus, opet velike Lactarius controversus, Lycoperdon pyriforme po novom Apioperdon pyriforme, Tricholoma fulvum,  Xerocomellus pruinatus... Bile su tu i neke gljive koje se ređe sreću kao na primer prelepa mala gljivica Crinipellis scabella, teško vidljive Crucibulum laeve, malu Arrhenia spathulata, Lyophyllum semitale koji crni na oštećenjima listića a koji ja uzgred prvi put srećem, Macrocystidia cucumis i druge. Koliko je gljiva bilo pitali smo se da li ćemo i stići do vidikovca do kojeg smo krenuli. Ali stigli smo i uživali u pogledu na Taru, okolna sela i Bajinu Baštu u daljini. Naravno ni povratak nije bio bez gljiva, ali vreme je polako isticalo i trebalo je krenuti kući. 

Nestade snega

Pred polazak

Srpski Atenboro u nastajanju

Treći dan terena

Ekipa u akciji

​Teška srca smo napustili Taru koja je pravi eldorado za gljive i gljivare. Tara vraćamo se i tebi sledeće godine i sledeće, i sledeće ...

Na putu kući

Stevan Baluban, GD Novi Sad

​Na severu Vojvodine, uz samu granicu sa Mađarskom, se ugnezdilo maleno jezero Tresetište. Samo jezero je ribolovački revir poznat po krupnim šaranima a na njegovoj obali se nalazi i restoran u kojem se sprema ukusna hrana za posetioce. 

Tresetište

​Ipak, koliko god jezero bilo simpatično, ono zbog čega smo došli u taj kraj su okolne šume omeđene peščarskom stepom. Okolne šume čine širi sistem Kelebijskih šuma koje opasuju Suboticu i igraju ulogu vetrozaštitnog pojasa i branu za širenje peščare. Sastavljene su od stoletnih borova, posađenih još u vreme Austro Ugarske ali i bele topole, hrasta, koprivića, isusovog trna, jasena kao i invazivnog bagrema. Sve to, u kombinaciji sa sveprisutnim peskom, čini jedan veoma raznolik ekosistem u kojem bujaju različite zanimljive gljive.

Ekipa pred polazak

Ekipa na terenu

Na samom početku staze, neke čupave svinje

Šume su predivne

Zabeležili smo više desetina vrsta tokom ovog Myco blitz-a: različite vrste Agaricusa, Lactariusa, Suillusa, Tricholomi, koprinoidnih gljiva kao i nekoliko vrsta zvezdači. Borovi čavlići behu najkrupniji na koje smo do sada naišli. Primetili smo prisustvo gljiva svih ekoloških niša: parazita, saprotrofa, simbionata. Stanovnike šume i stepe kao i one koje retko srećemo kod nas, na Fruškoj gori, ali su ovde uobičajene poput vrsti iz rodova Arrhenia i Tulostoma.

Svačega je bilo

​Međutim, u ove predivne peščarske šume smo ipak došli po zadatku a ne samo iz zadovoljstva. Već neko vreme se te, vetrozaštitne, šume nemilice seku a jedna grupa meštana pokušava da spasi što se spasiti može. Prilikom svojih aktivnosti su otkrili prisustvo više strogo zaštićenih gljiva koje plodonose baš u rejonu određenim za seču. Na njihov poziv smo došli da utvrdimo da li na tom mestu postoje gljive koje bi predstavljale osnovu za zaštitu područja.
Već na samom početku smo mogli primetiti da su šume prava meka za zvezdače, u veoma kratkom roku smo pronašli više vrsta tih, čudnih, nezemaljskih gljiva a na kraju smo i uboli pravu premiju. Bogato nalazište strogo zaštićene vrste Myriostoma coliforme kao i veći broj primeraka isto tako strogo zaštićene vrste Geastrum schmidelii. Uz prethodno zabeležene Geastrum fornicatum i Battarea phalloides to čini lepe 4 osnove za zaštitu područja.

Velika četvorka, junaci dana

Razne zvezdače

Pojedinci su se baš ozbiljno uneli u zadatak

​Ostaje nam samo da pravilno predamo nalaze nadležnim institucijama i da se nadamo najboljem. 

A za kraj, vredi se počastiti

Vidimo se u nekoj sledećoj priči
​Momčilo, GD Novi Sad

​   Ove godine na Kopaonik se uputila jedna mala ekipa gljivara kojoj cilj nije bio da tulumari već da  se ozbiljno posveti popisu gljiva Kopaonika u saradnji sa  MGSS i NP Kopaonik koji su nam obezbedili besplatan smeštaj. U ekipi su bili Vuk, Srđan, Sanela i moja malenkost. Koliko smo u tome uspeli prosudite sami na osnovu naših nalaza.
 
   Ipak da počnem od početka. Naša mala ekipa došla je na Kopaonik u četvrtak 02.09.2021-ve godine. Sam dolazak je bio ometen intenzivnim radovima na putevima koji vode do Kopaonika. Ima tri puta i mi najčešće dolazimo preko Brzeće, zatim preko Jošaničke banje, gde su uzgred jako lepi tereni za gljivarenje i treći preko Raške. Samo je taj treći najduži put preko Raške bio prohodan. Put od Jošaničke banje se radi od proleća i sada je postavljen potpuno novi asfalt, ali radovi su još u toku a putari su nas puštali da idemo tim putem u gljivarenje. Ovog puta odlučili smo da svratimo u Rašku, i bili smo prijatno iznenađeni lepotom tog malog gradića ušuškanog u podnožju Kopaonika.

Raška

​   Drugi dan boravka na Kopaoniku iskoristili smo da odemo do nama dobro poznatih terena ka Jošaničkoj banji. To su Vodosnabdevanje i Kadijevac. Naravno obilazili smo isključivo teren oko potoka i rečica i tu je bilo najviše gljiva. Nismo baš tražili lisičarke, ali one su pronašle nas. Na kraju sam zabranio Vuku da gleda okolo jer nikada ne bismo izašli iz šume. Kako god u smeštaj smo se vratili sa preko 5 kg lisičarki i nešto vrganja. A ostalih gljiva, zbog kojih smo i došli da ih tražimo za popis i Manifestaciju dani vrganja, je bilo i više nego što smo očekivali. Po podne smo proveli na determinaciji nađenih gljiva. Koliko sam naknadno čuo bilo je solidnih 80-tak vrsta. Pored ogromnih količina Russula mustelina na ovim terenima smo pronašli samo nešto manje Russula badia. Ali bilo je tu i lepih nalaza. Na jednoj šišarki smo pronašli  Scutellinia crinita i Ombrophila tetracladia. Ova druga je po Dragiši naravno prvi nalaz za Srbiju. Dalje bilo je tu od ređih nalaza Tapinella panuoides, Amanita excelsa f. alba, Tricholomopsis flammula ...

Ekipa pred polazak

Kadijevac i okolina

​   Treći dan u subotu smo odlučili da odemo do Gobelje i našeg omijenog terena u delti potoka koji interno zovemo „Eldorado“. Tu je takođe bilo zanimljivo i pronašli smo više vrsta koje nije bilo na determinaciji, na primer Elaphomyces granulatus koga su iskopale divlje svinje i Chroogomphus helveticus koji nije baš tako čest na Kopaoniku. Pronašli smo i Laccaria bicolor, Russula decolorans, Pluteus atromarginatus, Hydnum albidum, Arrhenia (Omphalina) epichysium ...  Kada smo se vratili predali smo gljive Milošu na izložbi i zatim probali ukusne specijalitete koji su spremili vredni gljivari. Ja bih tu izdvojio hladnu čorbu od povrća i gljiva koju je spremio Vladimir Janjić iz Vranja. Tražio sam i repete ... ma stvarno odlična čorba. O samom kuvarskom delu manifestacije su drugi već dovoljo pisali pa pogledajte tamo. Na Kopaoniku je nemoguće da ne sretnemo neke od naših gljivarskih prijatelja. Pored ostalih sreo sam tu i našu mladu prijateljicu Jovanu Vunduk koja je na Iriškom vencu držala neka od najposećenijih predavanja. Kada sam čuo da je na Kopaoniku sa društvom prvi put odlučio sam da sa njima prošetamo do Markovog kamena i Kozjih stena da vide barem nešto od ovdašnjih lepota. 

Okolo naokolo

​   Četvrti dan nedelja rezervisan je tradicionalno za sastančenje. Prvo je u 9h bio IO MGSS gde je pretresen dnevni red za skupštinu. Posle u 11h je održana i Skupština MGSS na kojoj su članovi upoznati sa radom u protekloj godini i planovima za narednu. Ostatak dana smo proveli manje više u šetnji po okolini.
 

​Peti dan ponedeljak iskoristili smo da odemo na Metođe. Razlog je bio taj što smo zaključili da je dosta bilo smrče i da želimo da vidimo šta raste u pretežno bukovoj šumi koja je tamo fantastična. Tu je bilo manje gljiva ali napomenuo bih da smo pronašli pod jednom smrčom Lactarius deterrimus. Pod bukvom pronašli smo Lactarius pallidus. Ali zvezda dana je bio svakako Gyroporus cyanescens koji je rastao pored samog gejzira.

Metođe

​   I šta reći na kraju sem da smo se super proveli na terenima Kopaonika. Mogli smo da ostanemo i duže ali posao to nije dozvolio. Voleo bih da smo stigli da obiđemo još neke terene ali biće još dolazaka. Hranili smo se uglavnom gljivama koje smo na Kopaoniku pronašli. Tu je bilo puno lisičarki, poneki vrganj, dosta ježevica i nekoliko sunčanica. Kuvari su se smenjivali a o ukusima svežih gljiva najbolje da ni ne razmišljam jer ću odmah poželeti da se vratim na ovu našu predivnu planinu. 

Stevan Baluban
​GD Novi Sad

Prošle godine smo otvorili novo poglavlje GD Novi Sad tako što smo jedan vikend, probno, kampovali na Radaljskom jezeru. Ove smo odlučili da se i dalje držimo Zapadne Srbije i, na poziv prijatelja iz UG Rađevina iz Krupnja, podigli svoje šatore u podnožju Kovačevića pećine u selu Cerova. Kamp je podignut na obali rečice a imali smo na raspolaganju svu pogodnost vajata koji Krupanjcima služi za okupljanje i druženje.

Brzinsko dizanje šatora i trka sa zalaskom sunca

Podizanje najvažnijeg objekta svakog kampa

Dokolica

Prve komšije

Kovačevića pećina je ono što je presudilo u izboru logorišta. Nalazi se u ataru sela Cerova, duga je nešto preko 900 metara (istraženi deo), arheološko je i paleontološko nalazište. Lepote pećine su nesporne, u njoj se nalazi mnoštvo pećinskih ukrasa, kada, bočnih kanala ali i dosta blata a sve se završava podzemnim jezerom koje brani dalji prolaz, ukoliko nemate ronilačku opremu, naravno. Kroz pećinu se može hodati uspravno ali ima dosta čučanja a, bogme, i puzanja. Napolje smo izašli blatnjavi kao prasići, stanje koje nas već neko vreme prati. 

Ekipa pred ulazak u utrobu planine

Pećina nije u potpunosti nenastanjena. Videli smo veliki broj komaraca, slepih miševa, stonogi, škorpija i drugih insekata ali i kosti životinja koje je tu donelo ko zna šta.

Jedan od stanovnika

Odmah do glavne pećine se nalazi i jedan manji krak, mali samo u poređenju sa glavnom špiljom ali zato veoma važno paleontološko nalazište.

Pećina br 2

Gutljaj pećinske vode

Nismo posmatrali samo podzemni životinjski svet, kako nije bilo gljiva usled suše tako smo imali više vremena da se posvetimo bogatstvu biodiverziteta tog kraja.

Nešto od živuljki koje su bile raspoložene za poziranje

Keruša nas je verno pratila danima, kasnije smo saznali da su je vlasnici tražili i, srećom, pronašli

U petak smo se zavlačili u utrobu zemlje. Subotu smo rezervisali za drugu vrstu zabave. Kupanje u Drini. Kada smo došli moćna reka je bila mirna i moglo se preplivati na bosansku stranu. Onda je, verovatno, ispuštena brana a Drina pokazala svoje zastrašujuće lice. U roku od sat vremena se upetostručila a na matici su se mogli održavati samo najveštiji plivači. 

Na prekoj strani reke kažu sevdah, dalje na severu Gemütlichkeit a kod nas naprosto, uživancija

Družili smo se, naravno i sa domaćinima, Krupanjcima​. Ovu priliku koristim i da se zahvalim divnim domaćinima koji su se potrudili da nam boravak bude što prijatniji. Nadam se da im možemo uzvratiti istom merom.

Malo smo i dokoličarili. Svako je slobodno vreme iskoristio na svoj način. Gađali smo strelama i iz puške, istraživali okolinu, vežbali šumske veštine, lenčarili, pravili figurice od gline i čitali knjige. Noću smo išli na susedno brdo, hvatali internet i posmatrali meteorsku kišu koja je bila aktivna tih dana. Nikome nije bilo dosadno.

Aktivnosti je bilo za svačiji ukus

Svmu lepom dođe kraj pa i ovome, u nedelju smo se spakovali, oprostili od domaćina i zaputili kućama. Ipak, mala pauza. Na Tekerišu je baš tada obeležavana godišnjica Cerske bitke te je mauzolej bio otvoren. Morali smo svratiti. Nakon toga smo se raspršili svako svojim putem.

Tekeriš

Viimo se u nekoj sledećoj avanturi

​Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Krajem 2019 godine smo počeli aktivno da se bavimo Petrovaradinskom tvrđavom, njenim podzemljem pre svega. Za neke od nas je ovo bio povratak staroj strasti dok su drugi tek otkrivali čari avanture. Ali, pored avanture smo u kontramiskim tunelima Tvrđave pronašli i, gljive. Ispostavilo se da su lagumi dobro mesto za ove predivne organizme, ne samo za plesni i buđi, kojih ima najviše, već i za makro gljive kojima se pretežno i bavimo. 

Lovci na gljive i štošta još

Tokom ove dve godine smo nailazili na mnoštvo nalaza, sklerocija, plodnih tela i micelije, ali bih, za početak, izdvojio sledeća četiri. 
Krajem 2019 godine smo, kada je i otpočelo interesovanje članova GD Novi Sad za obilazak Panonske lepotice, organizovali radionicu iz mikroskopije na PMF Novi Sad. Tada nam je, jedna naša članica, donela primerak neke plesnive gljive koju je pronašla u tunelima tokom jednog od obilazaka sa udruženjem UGRIP.  

Radionica

Gljiva je bila morfološki neprepoznatljiva i u potpunosti prekrivena parazitskom plesni. Međutim, lepota mikroskopije leži baš u tome što može da nam otvori nove vidike. Napravili smo preparat i, očekivano, uglavnom dobili spore od nametnika ali i nešto spori gljive domaćina. Po svemu sudeći u pitanju je vrsta iz roda Agaricus ​dok je nas ipak više zanimao nametnik. 

Gljiva domaćin

Spore, tamnije su od domaćina a brojnije od parazita

Malim istraživanjem literature došli smo i do počinioca nepodopštine, Ventricilium sp. koji je poznat po tome da ponekad parazitira na makro gljivama.​

Misterija rešena, Agaricus zaražen Ventricilium- om

Do sledećeg zanimljivog nalaza je došlo 2021 godine. Tokom jednog od rutinskih obilazaka Jozefsove galerije smo u procepu pronašli nekoliko krupnih plodnih tela. 

Izvlačenje nalaza

Misterija identiteta nije dugo trajala. Samu gljivu smo odma prepoznali kao Melanoleuca sp. ali nije bila nijedna od nama poznatih koje su nalažene u Srbiji. Posle pretrage smo je ipak determinisali kao Melanoleuca strictipes. Prava misterija je otkud ona tu, oko 6 metara ispod površine zemlje. Melanoleuke su, većinom,  gljive livada i proplanaka. Ko to može znati? Spora dospela kroz ventilacioni otvor, na obući istraživača ili je, prosto, micelija prodrla od površine skroz dole u tunele. Ko zna?

U više navrata smo nailazili na plesni, buđi i sluznjače. Jedna nas je ipak zaintrigirala i pokušali smo da prodremo u njene tajne. U trećem nivou Hornverka smo naišli na zanimljiv primerak.

Eleonora je uradila mikroskopiju ali bez zadovoljavajućeg rezultata i na tome je ostalo. Po svemu sudeći je tu bilo više od jedne vrste.

Preparat

Poslednji nalaz koji će ovde biti prikazan ne sadrži mnogo misterije u sebi. Tokom ovih sušnih sedmica 2021 godine izgleda da podzemlje Tvrđave gljivama pruža baš ono što im treba. Tokom jedne šetnje smo pronašli više primeraka Agaricus sp., saprotrofima prija hlad i vlaga koju im pružaju lagumi.

Tvrđavski šampinjoni

I zato, ljubitelji gljiva, ne ograničavajte se samo na šume i planine, otkrića čekaju na najneočekivanijim mestima

Momčilo Daljev
​GD Novi Sad

Spakovali smo prnje i jednu planinu zamenili drugom. Odmor na Staroj planini se završio a nas je sada čekao popis gljiva na Kopaoniku i tradicionalni Dani borovnice. Nismo krenuli direktno put Kopaonika, odlučili smo se za malo skretanje kako bi iskoristili priliku da posetimo paleontološko nalazište kod mesta Prebreza u blizini Blaca. U pitanju je muzej na otvorenom gde su nađeni značajni paleontološki nalazi. Originali krase muzej u Beogradu a u Prebrezi su samo makete. 

Prebreza

Deo ekipe sa Stare planine se vratio svojim kućama ali nas je na Kopaoniku dočekala druga ekipa Novosađana kao i stari prijatelji iz Vlasotinca, Raške, Bora, Niša, Sremske Mitrovice i drugih gljivarskih centara.
Dužnost zove, valjalo je priključiti se projektu popisa gljiva Kopaonika kojim je već celu sedmicu koordinisala Sunčica iz Vlasotinca . Odlučili smo se da pročešljamo dobro nam znanu Gobelju.  

Beleženje nalaza

Nažalost, naša stara kletva nas je opet stigla. Suša beše, kiša pala, gljive kreću tek kada mi odemo. Svejedno, našli smo pristojan broj vrsta gljiva, zabeležili ih i pravilno zaveli. Sama Gobelja je, kao i uvek, obilovala borovnicama ali i kravama sa kojima smo prošle godine imali nezgodan susret. Sada su nas ostavile na miru pa smo mogli da popijemo vodu sa Likine česme bez incidenta. 

Kako nas je još uvek držao adrenalin sa Stare planine  nismo nikako mogli da odolimo pa smo se nakon terena zaputili ka Orlovim stenama i izazovu u vidu karika kojima se savlađuje okomita stena. Nismo svi smogli hrabrosti da se uputimo uz karike, deca su, po običaju, bila najhrabrija te su postideli nas odrasle.

Put ka stenama

Nakon što smo dali duši oduška uputismo se u prostorije Nacionalnog parka gde je vršena determinacija donetih gljiva. Tamo zatičemo Srđana Blanušu koji se među gljivama oseća kao Baja Patak u trezoru sa zlatom. Pronađene gljive su izložene na štandu MGSSa tokom manifestacije Dani borovnice.

Četrdesetak determinisanih vrsta, suša nema milosti

Sa Danima borovnice se završava naše putešestvije po Istoku i Zapadu Srbije. Pakujemo se i iz bajke vraćamo u stvarnost. Vratićemo se, obećavamo.

VIDIMO SE U NEKOJ SLEDEĆOJ AVANTURI
MOMČILO DALJEV, GD NOVI SAD​

​Kada smo dolazili na Staru planinu očekivali smo neku vrstu avanture. Uostalom, nismo mnogo zahtevni pa kao avanturu gledamo i osvajanje nekog od vrhova i pentranje po stenama. Ono što smo dobili nismo mogli ni da sanjamo, putešestvije na koje se možda ne bi odlučili da smo unapred znali šta nas čeka, ovako smo gurali napred i savlađivali prepreke jednu po jednu sve do krajnjeg odredišta.

Kozji kamen

​Već drugi dan smo prošli kroz Arbinje i zaputili se na Tri čuke, vrh koji prati granicu Srbije i Bugarske. Uspon je bio donekle težak, malo je nedostatak kondicije radio svoje ali se uspesmo na niz vrhova sa kojih se, kao na dlanu, pruža vidik na ostatak čarobne Planine Balkan. Kad se ugleda to prostranstvo ostanete zaprepašćeni koliko je to ogroman planinski masiv a samo se delić nalazi u našoj zemlji. Greben prati granicu a mi smo povremeno narušavali državnu granicu i ilegalno se vrzmali po Bugarskoj. Sreća pa nema ni žive duše koje bi nam tu rabotu uskratila. Prebacivali smo se sa jedne čuke na drugu i kretali prema udaljenom Koprenu. 

Početak uspona

Odmor pred finalni uspon

Ajdmo

Probijanje kroz kleku

​Nakon treće čuke smo napravili luk u nadi da ćemo stići na Tri kladenca, uspeli smo da dosegnemo Dojkinačku reku nešto niže od svog izvorišta zahvaljući jednoj nesretnoj prečici. Tada su pravi izazovi nastupili, krenuli smo kroz bespuće, direktno niz reku. Kamenje je klizavo i ponegde varljivo, često se mora spuštati direktno niz slapove ili ih zaobilaziti oštrom strminom po bokovima. Staze nigde. I onda, odjednom, okomita litica niz koju pada najveći od tri vodopada, oštra stena sa tri strane a prolaza, naizgled. nigde. 

​Tu nas je već uhvatio očaj, sati su otkucavali, noć primicala a mi ni blizu bilo čega što liči na odredište ili barem neku kozju stazu. Da stvari budu gore deo ekipe se odvojio, kasnije smo saznali da je u toku bila operacija otklanjanja defekta na cipelama ali smo se tada plašili najgoreg, već je bilo nezgodnih padova. Napokon, ekipa stiže a mi se izvlačimo uzanom stazicom kojom može samo jedna osoba proći odjedared. Desno se strma stena izdiže, levo provalija i huk vodopada. Prelazimo tu poslednju prepreku i napokon nalazimo stazu, markiranu, ni manje ni više. Dalje je bilo laganica. 

Izvukli smo se

Preko ovoga smo prešli

Sutradan odlučismo da odradimo neku laganiju šetnju, da odmorimo od krša koji smo prošli prethodni dan. Ima tamo neka pećina, Vladikine ploče, lagana šetnja kroz kanjom. Nije nas trebalo dvaput nagovarati, pećina, kanjon i opuštena šetnja. Šta može poći po zlu? Približavamo se pećini koja izdaleka liči na gigantski železnički tunel, neki od nas su i pomislili kako idemo ka tunelu. Sam ulaz se nalazi na licu jednog od meandara Visočice, stena strma i negostoljubiva. Približavano se na nekoliko stotina metara od nje ali na Staroj planini prave linije nisu opcija. Morali smo se uspeti skroz na vrh grebena pa onda spuštati, skoro pa vertikalno, licem planine do same pećine. 

​Imali smo više sreće nego pameti. Kiša je rominjala već neko vreme a Perun zabadao svoje strele u daljini. Stene behu klizave i opasne ali je kiša rasterala poskoke za koje kažu da ih ima mnogo na tom delu planine. Spust traje i traje, na nekim delovima se moralo prihvatati za sajle kako se ne bismo skotrljali u kanjon.
Napokon stižemo a sva muka nestaje pred veličanstvenim ustima pećine. Pećina je dužine više stotina metara a, kako kasnije saznajemo, postoji još jedan sistem do kojeg se mora penjati uz pomoć alpinističke opreme ali taj uzani prolaz vodi u još veću odaju. Pravimo pakt, dogodine u ozbiljnije istraživanje. Stanovnici pećine, golubovi pećinari i lastavice nas posmatraju kako pravimo planove. 

​Sad nas mori nova dilema, nikome se ne vraća nazad na vidikovac kontra usponom a reka je tako privlačno blizu. Nailazimo na planinare iz Pirota; Most je srušen – kažu. Ima staza sa druge strane reke i vodi pravo na mesto gde ste se parkirali – Staza, parking, to je sve što smo želeli da čujemo. Rizikovaćemo rekom. Spuštamo se i zaista, most visi, prepolovljen na dva dela, temelja iščupanih iz gole stene. Delo pobesnele Visočice. Sa svih strana oštre stene a preko reke stazica koja vodi do cilja. 

​Da nas nije Živa navukao na kupanje u ledenoj vodi možda se ne bi odlučili na prelaz. Ovako smo se, bez razmišljanja, poskidali, vezali čizme oko vrata ili za ranac (preobuka je već bila u rancu) i zagazili. Nije bilo bezazleno ali smo svi uspeli da pređemo nepovređeni, radosnih srca i pune duše. Nakon toga nije bio izazov preći preko još jedne stranice kanjona i ponovo pregaziti reku pred samim ciljem.

Drugi gaz nije predstavljao problem

​Pećina koju smo posetili nije usamljena u ovom kanjonu. Prema nekim podacima postoji čitav sistem od oko 60 pećina duž kanjona a mnoge se mogu i okom videti, kao neki ožiljci na licu planine. Veruje se da je dosta njih neistraženo, eto prilike za nove avanture. 

Još neke od pećina

​Ne pružaju samo pećine izazove, avantura je tu gde si i ti. Rosomački lonci predstavljaju izletište na koje se može doći sa malom decom ali ako se samo malo uspenješ na stene pustolovina te čeka. Lonci se mogu proći na dva načina, vodom kroz nabujalu reku i klizave stene i samom ivicom stene. A može i oba, vodom pa nazad stenom, kako kome volja. 

U dokolici vežbamo šumske veštine, paljenje vatre kresivom

​Sada smo već svojski navučeni, planovi za sledeću godinu se prave. Osvajamo teško dostižne delove pećine, spuštamo se rekom direktno do gaza. Razmišljamo o potrebnoj opremi. Vratićemo se.

Uz svo to uživanje naš boravak na Planini Balkan se bliži kraju. Bezvoljno pakujemo stvari i polazimo put Kopaonika. Dani borovnice i popis gljiva nas čekaju.

U NASTAVKU: DANI BOROVNICE NA KOPAONIKU

​Za Staru planinu, barem onaj deo koji smo mi obišli tokom ovih devet dana, se može slobodno reći da je zemlja grebena, reka i vodopada. Gde god da se čovek okrene nešto curka, žubori, peni i izvire. Malih i većih planinskih vodotokova ima bezbroj a kako je reljef poprilično razuđen tako su se stvorili uslovi za bezbroj vodopada kojih ima na svakom ćošku. 

​Najvažnija reka tog dela planine je svakako Visočica, svoje brojne pritoke ona uvodi u Nišavu pa preko Morave i Dunava sve do Crnog mora. Sama Visočica ime duguje osobini da u plavnom perodu teče svuda samo ne u svom koritu a u kanjonu Vladikine ploče, kako nema gde drugde od oštrih i okomitih ivica naraste i preko tri metra kad ruši sve pred sobom pa i nesrećni most preko Ploča koji tek što je napravljen, još se vide crvene trake od otvaranja. Ljudi su rekli Ukrotismo te a reka je na to iščupala temelje mostu. Kada smo došli do ostataka još su se čuli odjeci trijumfa ponosne reke. Od Ploča reka meandrira i puni Zavojsko jezero kod mesta Pakleštica. Nažalost, nismo mogli da uživamo u lepotama Zavojskog jezera jer je u velikoj meri ispušteno preko vodozahvata. 

Visočica ne prašta

​Pritoke Visočice su Jelovačka reka, Dojkinačka reka, Kamenička reka, Rosomača i mnoge druge ali su ovih nekoliko bile u centru fokusa naših izleta. Najviše smo se, prirodno, motali oko Dojkinačke reke koju smo propratili od izvora na grebenu iznad Arbinja pod imenom Tri kladenca. Pogrešnim skretanjem smo, nažalost, promašili sam izvor ali smo mogli da uživamo u vodopadima koji su padali niz okomite litice (o tome kasnije). Dobrim delom toka Dojkinačka reka teče kroz rezervat Arbinje bogat prelepim šumama i brojnim sitnim pritokama. Pored Tri kladenca obišli smo još Arbinjski vodopad, Tupavicu, Draganov vir i nekoliko bezimenih (nama barem) vodopada kao i lokalitet Ploče ili Kade gde se može uživati u neverovatnom prirodnom đakuziju. 

​Jelovačka reka se uliva u Dojkinačku a posebnu atrakciju predstavlja Jelovačko vrelo iz kog voda bukvalno vri dok izbija iz dubine zemlje. Pored se nalazi ribnjak pastrmki gde smo bili redovni gosti i uživali u svežoj ribi.
Iznad sela Senokos se dolazi do vodopada Skok koji je zanimljiv zato što se iza njega može proći i ostati suv. Tu smo naišli na kamp biologa i sreli neke svoje stare poznanike, veterane terence u istraživanju i zaštiti prirodnih bogastava Srbije. 

Jelovačko vrelo

Skok

​Posebnu atrakciju tog kraja svakako čine Rosomački lonci iliti Slavinjsko grlo. Lonci su prirodna formacija koju je stvorila Rosomačka reka tako što je prosecanjem stene napravila ploče iliti lonce kako ih ljudi nazivaju. Kako se sela Rosomač i Slavinja nisu mogli dogovoriti oko imena lokaliteta (nalazi se tačno između dva sela) našli su se na sredini; jedni ih zovu Rosomački lonci a drugi Slavinjsko grlo. Na putokazima možete videti oba naziva.

Rosomački lonci

​Što se tiče živog sveta staroplaninskih vodotokova videli smo dosta potočnih pastrmki, zmija ribarica, rečnih rakova i žaba mukača. Deo reke iznad Senokosa nam je delovao kao raj za leptire jer ih je bilo u velikom broju. Na više mesta smo nailazili na mušičarske revire.
Kako onda gledati svu tu vodu i ne okupati se. Istini za volju taj trend je započeo Živa, kome nimalo nije strano kupanje u ledenoj vodi, tako što je uskočio u Jelovačko vrelo. Pojedinci su ga pratili ali samo do gležnjeva, voda beše toliko ledena da niko, osim Žive, nije mogao dugo ostati u njoj. 

Živi ništa nije hladno

Ostali kupaju nogice

​Nakon toga smo otišli do Rosomačkih lonaca. Živa je, naravno, bez razmišljanja uskočio dok su ga pojednici opreznije pratili. To je bio presudan momenat jer nam je u danima nakon kupanja u Loncima ušlo u naviku da po rančevima, pored hrane i vode, nosimo rezervne gaće, peškir i papuče za kupanje. U Loncima je voda ledena i probijanje kroz njih predstavlja pravu avanturu (ima i pijavica, čisto da znate).

Lonci

​Najprijatnije mesto za kupanje su, svakako, Ploče kod Arbinja. Voda je prijatnija, iako ledena, ima dosta mesta za sunčanje i otpadanje a neprevaziđen je prirodni đakuzi za hidro masažu koji smo naizmenično koristili. 

Uživancija na Pločama

​Jedino mesto na kojem smo imali dubinu na kojoj se ne oseti dno je jedan od meandara Visočice, niže Rsovaca na putu ka pećini Vladikine ploče. Voda je tu toplija ali i zamućenija jer reka ovde ne prelazi samo preko stena već malo teče i preko nizine te nakuplja mulj na svojim obalama. Ipak, divno mesto za kupanje. 

Zatoni na Visočici

​Teško je opisati svu tu lepotu, vodopadi koji nama, ravničarcima, predstavljaju pravu atrakciju su toliko brojni da nam je posle desetog došlo do zasićenja pa kad neko kaže; Ajmo do vodopada većina samo odmahne rukom i eventualno upita; Da li je lepši od tog i tog? pa ako nije, mirne duše odustanemo.
Zato, kada čujete da se pravi neka nova MHE, ne budite lenji i pravac protesti. Vredi se za ovo blago boriti. Nismo videli pogubni uticaj MHE u kraju kojim smo prolazili. Možda zato što su žarišta borbe bila na udaljenom Toplom dolu i, nešto niže, na Rakiti.