​   Ovo je druga po redu „Redušijada“ u selu Sekulić na Tari. GDNS je predstavljala mala ekipa u kojoj su bili Miroslav, Vuk i moja malenkost. U petak nam se pridružio u smeštaju i Zoran Jelenković. Redušijada inače počinje u petak ali mi smo se na Taru uputili u četvrtak po podne sa ciljem da ceo dan u petak tražimo smrčke. Nismo puno očekivali, ali nekoliko lepih primeraka bi svakako pomoglo.

Na putu ka tamo

​   I tako osvanulo je kišno i maglovito jutro, dakle ne baš neki idealni uslovi za gljivarenje. Ali kada smo već na Tari sigurno je da nećemo sedeti u sobi i čekati idealne uslove. Posle doručka u kafani Kod Bana i odlične Komplet lepinje krenuli smo u gljivarenje sa našim domaćinima Marijom i njenim ocem Dražom. Odveli su nas na teren gde bi moglo da bude smrčaka. Rekli su nam da ih tražimo oko jasika koje su rasle pretežno u šumi jele i smrče. Nisu nam radari bili baš naštimani u početku i domaćini su prvi našli toliko željene smrčke. Kada su pronađeni prvi primerci sve je bilo lakše.  Smrčci su počeli da se pojavljuju sve češće. Ali kišica je bila baš uporna pa smo se na kraju mokri i zadovoljni vratili u smeštaj. Kasnije je sunce sinulo i mi smo krenuli u potragu za gljivama, ovog puta sami. Opet smo pronašli smrčke pa smo se sa njima i slikali.  Bilo je tu i nekih drugih vrsta gljiva koje smo brali za izložbu. Na primer ogroman primerak Polyporus squamosus  CN. Cerioporus squamosus ili po naški Škripavac. Jedan njegov deo nam je poslužio sutradan i kao doručak. Ali glavno jelo su naravno bili smrčci. E sad koji smrčci to je već problem i uzorci su poneti za dalju analizu. Mislim da su to bili Morchella deliciosa, s‘obzirom na nadmorsku visinu od oko 1300 metara na kojoj su rasli. Nalazili smo ih pored jasika, ali rasli su i po ivicama mešane šume smrče i jele. 

U lovu

Našlo se svačega

Ali ovo se tražilo

Sekvenciranje gena

​Subota jutro je bilo rezervisano za zajedničko gljivarenje. Mesto okupljanja je bilo ispred  restorana „Kod Bana“. Bilo je prisutno puno gljivara iz MGSS, a najbrojnije su bile ekipe iz Banje Koviljče i Sremske Mitrovice. Napravili smo zajedničku fotografiju pre gljivarenja i krenuli kolima do lokacija koje su bile predviđene za traženje i branje Reduša, odnosno Calocybe gambosa ili Đurđjevača kako ih mi zovemo. Teren je bio lep, a reduše rastu u travi po livadama na Tari. Našli smo ih naravno, fotografisali i krenuli po prekrasnoj dolini dalje da sakupljamo gljive za izložbu. Trebalo je obići i ivice šume jer tamo obično prvo kreću gljive. Tamo sam pronašao, za mene veoma retku gljivu,  otrovnu Gyromitra esculenta. Bilo je tu još vrsta gljiva, na primer Marasmius oreades CN.Gymnopus oreadoides -Vilin Klinčić, zatim Entoloma sericeum - Svilena rudoliska, Auriscalpium vulgare - Šišarkina ježevica, gorkasti Strobilurus tenacellus i za mene dosta retka Gymnosporangium clavariiforme koja raste na kleki.  

Za naraštaje

Pa u strelce

Tema manifestacije

​Kada smo se konačno sakupili posle gljivarenja, krenuli smo nazad jer je trebalo gljive koje smo pronašli, mi i ostali gljivari, u ta dva dana determinisati i pripremiti za izložbu. Determinaciju smo radili na terasi vile „Montequeen“ u kojoj smo bili smešteni. Nisam slučajno izabrao to mesto. Nebo je bilo sve tamnije i bilo je samo pitanje kada će pljusnuti kiša. Okolo je bilo puno gljivara koji su pripremali svoje specijalitete od gljiva u kotlićima. Kiša je počela iznenada jakim pljuskom, dok su se gljivaši krčkali. Srećom bilo je namešteno nekoliko šatora pa su mogli da se sklone dok pljusak ne prođe. Posle je opet sinulo sunce i ocenjivanje gljvarskih specijaliteta je moglo da počne. Ovog puta pobedila je ekipa iz Banje Koviljače. Ja sam se sa Vukom i Miroslavom ipak prvo pozabavio determinacijom pronađenih gljiva. Jasno mi je bilo da je proleće i da nema puno gljiva. Na kraju je izbrojano nešto manje od 30 vrsta. Ipak za ovo rano proleće na 1300 metara nadmorske visine i to je odličan rezultat. Celu manifestaciju snimala je i TV ekipa sa N1. Kada će biti emitovani prilozi ne bih znao.

Redušijada

​   Uveče je bila svečana večera uz muziku u kafani „Kod Bana“. Gljivarke i gljivari iz Banje Koviljače su bili najveselije i proslavljali su osvojeno prvo mesto u kuvanju gljivaša. Brzo su im se pridružili i gljivari i gljivarke iz Sremske Mitrovice i drugih krajeva Srbije. Muzika je bila dobra, ali je po običaju bila preglasna tako da je priča bila gotovo nemoguća. 

Druženje

​Nedelja jutro, nešto smo ogladneli. A u frižideru ima još dosta smrčaka i smrčkovica, slanine i jaja. Ja sam odlučio da budem kuvar i pripremio sam doručak na moj način. Dakle prvo u tiganj ide slaninica, pa je izvadim i na masnoću ide iseckani luk, zatim problanširane smrčkovici i sveži smrčci presečeni na pola. Na kraju vratim slaninicu i pomešam je sa gljivama. Ovog puta sam dodao 4 jajeta i poklopio da se ispeku na oko ali da žumanca ostanu rovita. Šta da vam kažem, bilo je odlično.

Nastavak sekvencioniranja uzoraka

​   Posle doručka krenuli smo u Bajinu Baštu u Info Centar NP Tara. Podrazumeva se da smo zastali na par mesta da fotkamo predivne predele. Prvo smo stali iznad HE Perućac, a posle kod neizbežne rečice Godina koja izvire ispod stena viših od 100 metara i preko vodopada se uliva u Drinu bukvalno protičući ispod restorana. U Info Centru su bile izložene gljive, pa smo ih još jednom pogledali i dodali ceduljice sa nazivima gde su nedostajali. Pogledali smo i odlično uređen Info centar. Ja sam na kraju prisutnim radnicima NP Tara, gljivarima i gljivarkama održao predavanje pod nazivom „Vesnici Proleća - Smrčci i Smrčkovice“. 

Šetnjica

Predavanje

​   Sve u svemu super smo se proveli na Tari. Domaćini su nas lepo ugostili i počastili. Moja očekivanja da pronađem nekoliko smrčaka na Tari za dalju analizu su višestruko prevaziđena. Ne da će biti smrčaka za analizu već smo ih imali i za pravljenje ukusnih jela. Kiša na Tari naravno nije izneverila i padala je svaki dan. Samo mi smo gljivari i ne čekamo idealne uslove za izlazak u šumu. Malo smo bili mokri. Pa šta, nismo od šećera da se istopimo. Taro vidimo se opet uskoro.
 

Nacionalni park Kanjon Nere i Beušnica se nalazi u susednoj nam Rumuniji na nešto jače od 20 kilometara od granice kod Bele Crkve. Poneti pričama o netaknutoj prirodi odlučismo da prvomajske praznike provedemo u tom biseru Banatskih planina koje su deo celine jugozapadnih Karpata. Smeštaj smo pronašli u seocetu Saska Montana. Ko je bio, prethodne dve godine, sa nama u Dojkincima na Staroj planini može, donekle, da zamisli ovo selo. Nekako ceo taj kraj ima onu staroplaninsku auru skrajnute zabiti; prodavnica radi dvokratno i u njoj možete nabaviti šta vam treba, znanje engleskog jezika je tamo naučna fantastika, štaviše, bolje ćete proći govoreći srpski. Menjačnice nema ali je poznavanje par ključnih reči sasvim dovoljno; kažete valutar, evro a prodavačica samo izgovori quattro i to je sasvim dovoljno, dođete gde treba u 16h i leji su tu. Postoji jedan restoran domaće kuhinje "Stara vodenica" ali on radi manje nego prodavnica, po svemu sudeći samo vikendom i praznicima. Pored ta dva objekta imamo još kladionicu što je preuzela funkciju seoske kafane i to je sve. Iz kladionice dopiru narodnjaci (rumunski) a ispred prodavnice sede lokalne pivopije (oni što im je kladionica luks mesto) i slika je potpuna. Skoro nikakve razlike od bilo kog planinskog sela u Srbiji. Domaćoj atmosferi doprinose brojni automobili srpskih registracija a u kanjonu Nere je govorni jezik srpski. A prvo što čujete kada prozborite koju sa našima je kuknjava na puteve. Zaista, čim skrenete sa druma za Oravicu, stupate na toliko loš put da je teško nabrojati sve rupetine koje smo morali izbegavati. Sa trideset na čas nismo mogli da prođemo bez udaraca i češanja, ispada da su u tom kraju makadamski putevi daleko bolji za saobraćaj. 

Most na Neri na ulazu u selo

Izvor probija ispod ajnfort kapije zapustele kuće

Restoran "Stara vodenica"

Putešestvije započinjemo u susednom selu Saska Romana. Preko reke vodi klimavi viseći most. U početku deluje zastrašujuće ali posle nekoliko prelaza sve postane rutina. Pojedine prečage su izvaljene pa ipak nastupamo oprezno. Kod mosta se ugnezdila improvizovana kafanica u kojoj smo jedva čekali da popijemo pivo u povratku nakon duge šetnje (spojler, radi samo vikendom). 

Viseći most

Nastavljamo uzvodno Nerom, staza je uglavnom ravna sa tek nekoliko blažih uspona. Dolazimo do prvih oštrih ivica kanjona, zapravo izlaza iz njega jer su stranice na ovom mestu prilično udaljene jedna od druge ali nisu ništa manje impozantne.

Na ovoj deonici se nalaze i poznati Tunelele Romana, niz tunela prokopanih kroz živu stenu. Prema pričama, njih su izgradili Turci kako bi lakše prebacivali vojsku od sela do sela. Tunela ima više, neki kraći neki duži. Kroz većinu se prolazi pod dnevnim svetlom ali za neke vam je potrebna i baterijska lampa. Uglavnom se kroz njih hoda uspravno mada u pojedinim morate malo i da prelomite leđa. 

Tunelele Romana

Ubrzo stižemo do Begovog mosta i kraja prve etape. Na ovom mestu napuštamo Neru te počinjemo pratiti reku Beu koja se nedaleko od mosta uliva u Neru. Srednja etapa je pomalo zamorna jer se kilometrima hoda širokim makadamskim putem a vodopad Vaioaga je jedina tačka koja pomalo razbija monotoniju. 

Vodopad Vaioaga

Progutasmo kilometre i stižemo do kamp izletišta na reci Beu. Kamp ima parking i mesta za širenje šatora kao i restoran gde se možete okrepiti i ručati (spojler, radi samo vikendom). Nakon kampa ulazimo u pravu netaknutu šumu u kojoj dominiraju bukve ali i drugo lišćarsko drveće. Deluje kao da ceo taj kraj nije video sekiru niti drvoseču. Put vijuga u senci debelih krošnji i prolazi pored brojnih slapova i jezeraca.

Dolina reke Beu

Stižemo do Begovog oka. Begovo oko je jedno od atrakcija tog kraja, jezerce okruženo slapovima. Prema legendi, begov sin se zaljubio u prostu pastiricu a njegov otac, koji niije hteo ni da čuje za tako neku sramotu, naredi da se devojka ubije. Tada je nastalo jezero napunjeno suzama begovog sina. Jezerce je zaista nestvarno bistro a ceo lokalitet veoma smirujuć. 

Begovo oko

Uz još malo dodatnog napora stiže se do još jednog bisera tog kraja. Vodopada Beušnice. Vodopade Beušnice čini čitav niz vodopada i slapova koji smenjuju jedan drugog. 

Vodopadi Beušnice

To nam je bilo dosta za jedan izlet. Ukupna dužina staze je izašla oko 25 kilometara a trebalo je i vratiti se do Novog Sada. Malo smo upoznali kraj i videli još veliki broj atraktivnih staza i zanimljih lokaliteta. Opšti utisak je taj da treba doći na više dana te bez opterećenja i žurbe obići sve što srce želi. Vredi svakako. 

Gornje Podunavlje predstavlja sistem plavnih šuma koje su se udenule u tromeđu između Srbije, Hrvatske i Mađarske. Specijalni rezervat prirode se sastoji iz kompleksa kanala, ritova, šuma i pašnjaka prepunih raznoraznih životinja i divljači. Takođe, ovo je jedan od terena na koji, do sada, nismo zalazili. Bar ne u organizovanim grupama i ne u potrazi za gljivama.

Okupili smo se kod jednog od ulaza u rezervat gde su nas dočekale članice iz Sombora, one poznaju ove šume kao svoj džep pa im je palo u obavezu da nam budu vodiči. Podešavamo opremu i polazimo u ekspediciju. Uz obaveznu prijavu upravitelju rezervata, naravno.

Polazak

Šume su guste i dobro održavane, dominira hrast ali smo videli i dosta drugog drveća. Smenjuju se šume, pašnjaci i slatine. Zemlja je svuda izrovana od strane divljači ali kako grupa od tridesetak gljivara ne može da bude tiha tako smo uspeli da vidimo samo jednu mladu divlju svinju koja je bezbrižno trčkarala putem ispred nas. 

Prvi nalaz ipak nisu bile gljive već kamilica

Odmor kod ćuprije

Našlo se i gljiva. Ne one koje smo želeli (smrčci) a ni onoliko koliko smo priželjkivali ali smo zabeležili pristojan broj vrsta za jedan ovako nasumičan izlet. Dominirale su "drvenjače" ali je bilo poprilično glogovači (Entoloma clypeatum) i drugih. Pronašli smo i prilično retku vrstu  Ossicaulis lachnopus. Doduše, čekamo još potvrdu sa mikroskopije ali je nedoumica između dve vrste iz roda Ossicaulis a bilo koja od njih predstavlja vredan nalaz.

Neke od nađenih gljiva

Kako smo se ipak bili naoštrili na smrčke i njima srodne gljive tako smo odlučili da promenimo lokaciju i obiđemo topoljake uz Dunav. Prebacili smo se na šume u okolini čarde "Kod Švabe" i skoro odmah pronašli ono što smo tražili.

Završetak dana nikako ne bi bio potpun da nismo zaseli u čardi na piću po izboru, ribljem paprikašu i pečenoj ribi. Malo kafanskog divana, malo veslanja čamcem po kanalu i dodatno istraživanje okoline. 

Vidimo se na nekom drugom izletu

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Mileva Bajakić, Jelena Gajić, Momčilo Daljev, Ružica Rakinić

U Subotu, 11.02.2023. godine, tačno u 14 sati, stigla je GLJIVARSKA NOVA GODINA. Na Popovici u Planinarskom domu “ŽELEZNIČAR”, dočekali su je članovi GLJIVARSKOG DRUŠTVA NOVI SAD, i njihovi gosti (bilo nas je 35.) Sada već tradicionalnu III Gljivarsku Novu godinu, u organizaciji sekcije MLAĐIH SENIORA GDNS, proglasio je Đorđe Vojnović, poželevši svim gljivarima, uspešnu prestojeću sezonu gljiva za sakupljanje, proučavanje i kulinarstvo, kao i što više druženja, zajedničkih izlazaka na terene i međusobnu razmenu gljivarskih iskustava. 

Nakon zajedničkog fotografisanja (za anale društva), od strane našeg neprevaziđenog fotografa gljiva i gljivara Baluban Stevana, usledeo je gljivarski ručak, a potom i gljivarska tombola. Svaki učesnik je dao i dobio poklon, tako da su svi bili zadovoljni. U umetničkom delu programa, pesme su recitovali Ljuba iz Rume i Đorđe Vojnović nakon čega se i zapevalo. Vodeći glasovi Ljuba iz Rume i Melanija Krstić. Za dosadašnji doprinos afirmaciji gljivarskih aktivnosti i okupljanju gljvara, od strane SEKCIJE MLAĐIH SENIORA, Plaketa ZLATNA JABLANOVAČA, dodeljena je Đorđu Vojnoviću.

Već dugo godina bezuspešno pokušavamo da ostvarimo saradnju sa nekom od novosadskih škola kako bi kroz obrazovni sistem promovisali svet gljiva. Bilo je sporadičnih uspeha ali se, do sada, sve završavalo na kratkim, jednoročnim, predavanjima. Onda su se, nenadano, zvezde sklopile a inicijativa došla od strane vrtića "Kalimero" od strane jedne grupe koju predvode vaspitačice Emina Dukić i Jelena Šaraba.  

Deca su, radoznala kako samo deca umeju biti, posle neke od jesenjih kiša pronašla u dvorištu pečurke koje su potom donele vaspitačici. Tada je nastao projekat "Šta raste posle kiše?" koji je obuhvatio sve ono što kiša ostavi za sobom: blato, dugu, gliste, puževe i gljive ali su deca nekako najviše zavolela gljive. 

Istraživanje je moglo da počne. Kroz razne radionice deca su pravila predmete u obliku gljiva, slikali crteže i ukrašavali zidove svojih prostorija. Roditelji su prihvatili inicijativu i tada dolazi do prvih kontakata sa Gljivarskim društvom Novi Sad. Prva je led probila Sanela Makić a onda smo se svi upoznali na Susretima gljivara na Stražilovu. 

Sanela u poseti

Susreti gljivara na Stražilovu

Kada sam se po prvi put susreo sa malim prirodnjacima iz vrtića Kalimero bio sam prilično iznenađen njihovim znanjem. Za vrlo kratko vreme deca su savladala više osnovnih vrsta gljiva i umela su da ih prepoznaju među gomilom drugih, izloženih gljiva. I ne samo to, za svako divljenje je strast kojim su pristupili svetu gljiva i prirodi pre svega. Lepo je videti grupu malih ljudi koji će, jednog dana, izrasti u velike ljude i zaštitnike prirode. Ljubavi prema prirodi se uči od malena i ta ljubav je večna. 

U prostorijama vrtića

Nakon izložbe gljiva su Jelena Milošević i Eleonora Čapelja organizovale mali kviz znanja u okviru koga su prirodnjačići odgovarali na pitanja u vezi gljiva i imali priliku da prepoznaju gljive na  osnovu fotografija. Rezultati su bili i više nego fantastični. Jelena je ostavila džak sa inokuliranim bukovačama i uputstvom za korišćenje. Čekaju se rezultati.

Kviz i dodela diploma

Džačić i prvi rezultati

Bilo je i radionica na otvorenom. Iskoristili smo decembarske tople dane i izašli u jedan obilazak Kameničkog parka gde smo zabeležili više vrsta gljiva a deca su imala prilike da se zabave, iskaljaju, istrče i nauče štošta o gljivama iz prve ruke. Zima već steže pa će novi izlasci na teren morati da sačekaju do proleća.

U potrazi

Neke od gljiva

Bilo je i druge zabave

Prema rečima vaspitačice Emine Dukić ovaj projekat je veoma važan je su, tokom njega, deca imala priliku da istražuju samostalno, sa vršnjacima kao i uz podršku odraslih i na taj način jačaju svoje socijalne i komunikativne veštine i grade odnose uzajamnog poverenja. Na taj način deca su razvijala kompetencije za celoživotno učenje, ljubav prema učenju, istraživanju i zainteresovanost za svet u kom živimo.

Ne možemo a da se ne složimo sa tim i nadamo kako će ova saradnja da se nastavi i na proleće, kada gljive ponovo pomole svoje šeširiće.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Emina Dukić, Stevan Baluban i Momčilo Daljev

Gradić Ilok se ugnezdio na zapadnom kraku Fruške gore, tik iznad Dunava, odakle dominira svojim položajem. Cilj ove mini ekskurzije nam je bila Iločka tvrđava i neposredna okolina. Jutarnja magla je pretila da nam pokvari ugođaj ali se, dok smo se popeli do tvrđave, polagano razišla te smo mogli da uživamo u pogledu na Bačku ravnicu, Dunav i Bačku Palanku preko puta. 

Stigosmo

Tvrđavu je u XV veku podigla velikaška porodica Iločki i bila je u njihovom vlasništvu sve do pada pod Tursku vlast. Nakon oslobođenja od Turaka ulazi u sastav Austrije odnosno Austro Ugarske a nekadašnji dvor Iločkih preuzima Italijanska porodica Odeskalki. Zbog svega toga Iločki stari grad u oviru svojih zidina čuva elemente više epoha: srednjevekovne zidine i franjevački samostan, Tursko turbe i hamam, barokni dvor Odeskalkijevih i spomen Crvenoarmejcima koji su pali tokom proboja Sremskog fronta kao i onih koji su se na tom mestu lečili. 

Zidine

Tvrđavski park

Tursko turbe i hamam

Crkva sv Ivana Kapistrana u okviru franjevačkog samostana

Za nas je važan dvorac Odeskalkijevih, u njemu je sada smešten Muzej grada Iloka (ne radi vikendom iz nekog razloga). Iz tog dvorca su grofovi izjahivali u vilu Ravne gde su lovili jelene i drugu divljač. Ispod samog dvorca se pruža vinski lagum koji je još u funkciji. Posetioci mogu probati vrhunska Iločka vina i druge specijalitete a mogu i čuti o istoriji vinarstva toga kraja dok obilaze vinski lagum prepun buradi i boca arhivskog vina. Kako je Ilok smešten na obronku Fruške gore tako ima sve uslove za visoko razvijenu vinsku kulturu.

Letnja rezidencija Odeskalkijevih

Iločki podrumi

Da ne bude da smo samo obilazili tvrđave, samostane i vinske podrume; našla se tu i po koja gljiva

Nakon iloka smo se zaputili u susedno mesto pod imenom Šarengrad. Tu se na obali Dunava nalazi srednjovekovna tvrđava Atija koju je sagradio ban Ivan Morović, samostan sv Petra i Pavla kao i pravoslavna crkva koja se nalazi u dosta lošem stanju. 

Atija iliti Šarengrad

Samostan sv Petra i Pavla u sebi sadrži više izmešanih stilova pa i nekoliko Turskih elementa iz doba kada je bio pretvoren u džamiju

Pravoslavna crkva

Nakon Šarengrada smo zapucali ka najdaljoj destinaciji koju smo isplanirali za taj dan. U selu Mohovu se nalazi jedan od najvećih, ako ne i najveći, procep iliti raselina na Fruškoj gori koja je milenijumima bila bogata vodom što se nakupljala u blatnjavim bazenima. Možda je to glavni krivac za jedno od najvažnijih nalazišta praistorijske faune na ovim prostorima. Naime, tokom kopanja septičke jame pronađene su kosti mamuta da bi, tokom nekoliko narednih godina, na još jednom lokalitetu bile pronađene kosti hijene, divljeg konja i  vunastog nosoroga. Lokalni žitelji pokušavaju da ožive turističku ponudu sela na konto ovih nalaza. Još uvek je u začetku ali ideja polako zaživljava.

Mohovo i Dolina mamuta

I kako drugačije da se privede kraju ovako ispunjen i lep dan nego odlaskom u čardu. Sjatili smo se u Hotel Dunav u Iloku i probali fiš paprikaš, svežu ribu, iločki ćevap (pažnja, nisu to ćevapi na koje ste navikli) i palačinke u vinskom šatou. Gurmanluci su neodvojivi deo naših izleta.

Bon apetit i vidimo se u nekoj sledećoj avanturi
​

Zagreb se ugnezdio na obroncima planine Medvednice čiji najviši vrh, Sljeme sa svojih 1033 mnv, dominira okolinom. Sve na Medvednici je u znaku, nažalost iščezlih, medveda koji su joj podarili ime. Imamo tu tvrđavu Medvedgrad ali i istoimenu pivaru koja proizvodi Gričku vješticu a ceo Zagrebački kvart se, po planini (ili tvrđavi) naziva Medveščak. više je atrakcija koje vredi posetiti na Medvednici: pored već pomenutog Sljemena i Medvedgrada tu su špilja Veternica i Rudnik Zrinjski kao i mnogobrojni planinarski domovi. Medvedi su možda nestali sa obronaka Medvednice ali su kosti njihovih opakijih predaka ostali pod zemljom a upravo tamo smo se i uputili; u špilju Veternicu nadomak planinarskog doma Glavica. 

Ulaz u Veternicu

Ali prvo o šumama. Onaj, kratki, deo Medvednice koji smo obišli je bogat listopadnim šumama, dominiraju hrast, grab, bukva i pitomi kesten. Zemljište je krečnjačko, slično Fruškogorskom, što i nije za čuditi jer je i Medvednica u vreme Panonskog mora bila ostrvo na čijim obalama su se taložile ljušture morskih školjkaša. Naišli smo i na gljive, standardne jesenje vrste. Nije bilo vremena za detaljnije istraživanje, uhvatili smo samo ono što se moglo uhvatiti rubom staze dok smo jurili ka špilji kako ne bi propustili grupni polazak.

Šuma u jesen

Neke od gljiva

Ganoderma pfeifferii

iNaturalist

Elem, Veternica. Pećina je nastala sedimentnim sleganjem zemljišta a kanale joj je izdubila voda, tražeći put ka površini. Po ukupnoj dužini kanala je četvrta u Hrvatskoj ali je, barem u turističkom delu, siromašna pećinskim ukrasima. Tokom milenijuma je bila dom pećinskim medvedima i drugim životinjama ali i neandertalcima što su se za dom morali boriti protiv surovih pećinskih medveda. Kosti sviju njih su pronađene u prvom delu pećine. Samo prvih nekoliko metara Veternice je bilo nastanjeno jer uski kanali nisu dozvoljavali pristup u dubinu. Tek su speleolozi proširili prolaze i otvorili svetu čarobnu zemlju ispod planine. 
Pećina je dom i brojnim živim bićima, insektima, račićima a predstavlja i veoma važno mesto za hibernaciju slepih miševa. Štaviše, u tom periodu je špilja zatvorena kako se ove ugrožene životinje ne bi uznemiravale tokom zimskog sna. 

Veternica

A da začinimo ovo malo putovanje kroz praistoriju pobrinuo se jedan seljanin iz Sremskog sela Mohovo nadomak Iloka. Godine 2012. je, radeći na njivi, pronašao kosti od mamuta da bi, tokom sledećih 8 godina, iz zemlje izvukao kosti praistorijskog nosoroga i izumrle hijene. Eksponati su izloženi u Domu kulture dok prolaznik može videti statue mamuta i drugih životinja u prirodnoj veličini. Prvobitno su bile napravljene od slame ali su sada već malo modernizovane. Realizovan je projekat pod nazivom "Dolina mamuta" koji ima za cilj da promoviše ovo, do skora zaboravljeno, selo i podstakne turizam. 
Stali smo u Mohovu na par brzinskih fotografija a postavku ćemo, ako sve bude po planu, videti neki drugi put.

Vidimo se u nekoj drugoj avanturi.

MOMČILO DALJEV, GD NOVI SAD
​
FOTO: DUNJA ŠKAVO, MIROSLAV MIHNJAK, MOMČILO DALJEV, IVANKA ILIČIĆ

Još dok sam bio osnovac u ruke mi je dospeo komplet uvezenih svezaka koje je neko mesecima, ako ne i godinama, revnosno sakupljao, zatim dao knjigovescu da sve to sklopi i ukoriči u nekoliko tomova. Isprva su me privukle fantastične ilustaracije a već posle nekoliko stranica sam bio uvučen u fantastičan svet coprnica, lovaca na veštice, raspusnih fratara, zlih sudija, krvnika, grofova, tatova i avanturista. Bila je to "Grička vještica" od autorke Marije Jurić Zagorke. Sramota me je reći ali tek nedavno sam saznao da je grad Grič u stvari lokalno ime za Zagrebački stari grad a kako smo već isplanirali posetu Muzeju gljiva nikako nisam mogao da odolim a da, poput kontese Nere, ne prislonim uho na kulu iz koje su dopirali mučenički krici žena oklevetanih za veštičarenje, prođem kroz Kamenita vrata ili, naprosto, zagredem kaldrmom kojom su grele kontesa Nera i ostale coprnice.

Stigli smo do centra Zagreba u večernjim satima, te smo, prirodno, seli u lokal pivare Medvedgrad i popili po pivo. Ja sam, pogađate, naručio Gričku vješticu, čisto da se započne noć. Zadesilo se da je bio dan sv Martina pa smo uživali i u specijalnom pivu spremanom samo za taj dan. No, prateći intuiciju (ugledao sam u mraku svetleći natpis "suvenirnica Grič") otkrismo "Špek bar" (preko puta Muzeja torture) u kojem smo se neponovljivo proveli. O tome uživo, nije svako slovo za hartiju. 

Kuća sa tradicijom

Črni ajzlban smo što ovaj ne prevozi putnike već peče kestenje u svojoj utrobi

Crtice sa ulica

Gornji grad je u velikoj meri sačuvao svoje staro jezgro a na nekim mestima možete osetiti i dašak srednjevekovne atmosfere. Potiče iz XIII veka i zajedno sa Donjim gradom i Kaptolom čini krug starog grada. Brojni objekti iz tog doba su očuvani poput kule Lotščak sa koje svaki dan u 12h opali top kao znak da se oglase gradska zvona, Kamenitih vrata sa svojom kapelicom Majke Božije od Kamenitih vrata, crkve sv Marka i crkve Katarine Zrinjske. Da pomenem samo neke od njih.

Uspinjača

Lotrščak

Ulični svirači

Crkva Katarine Zrinjske

Kamenita vrata

Svi smo čuli za zemljotres koji je 2020. godine potresao Zagreb, ožiljci su još uvek vidljivi na poznatim gradskim obeležjima. Katedrala se užurbano opravlja, pravoslavna crkva u centru, takođe crkve sv Marka i Katarine Zrinjske. Čak je i Mimarin muzej nedostupan posetiocima kao i ko zna koliko još objekata.

Katedrala

Kako bi dodatno produbili priču o Zagorki i Gričkoj vještici potrudili smo se da pronađemo tunel Grič. Iako nema direktne veze sa njenim Zagrebom, izgrađen je tokom Drugog svetskog rata kao zaklon od Savezničkih bombardovanja, ipak ga brojne urbane legende povezuju sa podzemnim svetom Zagorkinog Griča. Naime, kroz njene romane stalno promiče tema podzemnih laguma koji se pružaju ispod Gradeca (Griča) a koje raspusni fratri koriste da otimaju devojke što su odbile njihovu navalentnost. 
​Nekadašnje sklonište od bombardera je sada prenamenjeno u šetalište i mesto gde se povremeno održavaju kulturne manifestacije. Iako ih ima nekoliko, ulazi u tunel Grič su skriveni po haustorima i morate se potruditi da ih pronađete. 

Mapa ulaza: "ukradeno" sa interneta, autor Miroslav Vajdić

Ulaz iz Tomićeve

Tunel Grič

U neposrednoj blizini trga Bana Jelačića u Zagrebu se nalazi jedinstveni muzej na ovim našim prostorima. Muzej gljiva predstavlja samo jednu od brojnih zaostavština legendarnog Romana Božca a u svojoj kolekciji broji više od 1600 liofiliziranih gljiva koje posetioci mogu da vide. 
Elem, kako je sezona gljiva, a i gljivarskih manifestacija, pri kraju tako smo rešili da državni praznik, petak prigodno spojen sa vikendom, do kraja iskoristimo i posetimo muzej gljiva ali i da malo prošvrljamo po Zagrebu. Stigli smo u petak popodne, zimski, kratki dan je već navukao noćni pokrivač a i zloglasna Slavonska magla je odradila svoje.

Odmah iza bana nalazi se muzej

Kako je već rečeno muzej je čedo čuvenog mikologa Romano Božca koji je, između ostalog, osnivač brojnih gljivarskih društava u Hrvatskoj, utemeljitelj Hrvatskog mikološkog saveza, autor brojnih knjiga o gljivama i osoba koja je popularizovala svet gljiva na ovim prostorima. Svi smo mi, do neke mere, njegovi učenici a 2013. godine su udareni temelji ovog muzeja, kao krune njegovog rada. 

O postavci i eksponatima se brine Zvonko Vuk koji nam je detaljno ispričao o tome kako je muzej nastao, o teškoćama i uspesima što su rezultirali da danas možemo uživati u prizoru preko 1600 gljiva na jednom mestu. Gljive je sakupio sam Romano Božac uz pomoć članova gljivarskih društava ali su mnogi pojedinci donirali eksponate koji su sada tu izloženi. Sam proces liofilizacije je skup ali ni održavanje nije nimalo jeftino, eksponati zahtevaju temperaturu do 30 stepeni celzijusa i suv vazduh kako ne bi došlo do kvarenja. Čak i pod tim uslovima, mnogi eksponati su izgubili svoju prirodnu boju mada ne i oblik.

Zvonko Vuk

Jedno krilo

Eksponati su poređani taksonomski tako da posetilac može da prati gljive po rodovima i familijama, zgodno za praćenje raznolikosti u okviru nekog roda ili grupe gljiva. 

Eksponati

Smrčci, Stevina omiljena vitrina

Mada je, ipak, ova postavka pravljena baš za njega

Jedna grupna sa domaćinom

Nego, muzej gljiva je samo izgovor, lep i nadasve zanimljiv izgovor, ali smo mi potegli ovaj put da malo damo sebi oduška za praznike. Ceo vikend je bio pred nama i ceo jedan grad da ga istražimo.

 ​U NASTAVKU: ZAGORKINIM GRADOM