U subotu 17.09.2022-ge godine je održana 22-ga manifestacija GD Šumadija u Kragujevcu na već standardnom mestu u sali PMF-a. Ako ste već bili na nekoj od prethodnih manifestacija znate da je sve bilo pod konac i da su članovi GD Šumadija sa planina oko Kragujevca doneli na manifestaciju maksimalni broj vrsta gljiva. Tako je bilo i ove godine. Ako niste stigli da dođete možete sada samo da se kajete. Bilo je ovo najuspešnija manifestacija u istoriji GD Šumadija sa čak oko 380 vrsta izloženih samoniklih gljiva. Lestvica, koju su članovi GD Šumadija i do sada držali veoma visoko, sada je podignita na nedostižnu visinu. Poseta je bila adekvatna i sala PMF-a jedva da je mogla da primi sve ljubitelje gljiva koji su došli da ovu fenomenalnu postavku pogledaju. Bile su tu i dve TV ekipe koje su snimale priloge o manifestaciji. Ja sam po običaju pravio fotografije i manifestacije i gljiva. Nisam baš svaku gljivu slikao ali i tako sam napravio preko 400 fotki. Za vas sam odabrao samo neke i to u dva dela. U prvom deli je manifestacija, a u drugom su neko od eksponata sa izložbe.

I na kraju šta reći. Ja kada se popnem na Frušku goru, na bilo koji vidikovac, okolo vidim samo ravnicu. Članovi GD Šumadija u svojoj bližoj okolini imaju samo planine. To je njihova nedostižna prednost i jasno je zašto mogu da sakupe toliki broj vrsta gljiva. Ove godine rekordnih oko 380 vrsta. Od sveg srca im
čestitam na tome.
Stevan Baluban,
GD Novi Sad

A sada i drugi deo sa pojedinačnim vrstama gljiva koje su bile izložene na Manifestaciji GD Šumadija. Nije moguće ovde postaviti svih oko 380 vrsta koje su se našle na ovoj fantastičnoj manifestaciji. Ja sam izabrao samo neke od njih. Da biste videli sve moraćete doći na neku od narednih izložbi na Kragujevačkom PMF.

Stevan Baluban,
GD Novi Sad

​   Danas sam morao da izađem poslom iz stana između 12 i 13h. Napolju kao u rerni, sigurno 40-tak stepeni ... a prisećam se pre samo 10-tak dana bio sam na Goliji, kao gost GD Šumadije i Nebojše, na prijatnih 20-tak stepeni celziijusa.  Ali da počnem priču od početka.
 
   Subota 9.7.2022-ge rano ujutro, mislim da je oko 4h, pljušti kiša gotovo sat vremena. Budan sam i slušam kako pada. Kada je prestala polako ustajem i spremam se na put. Napolju sveže, ne pada više, polako ubacujem stvari u kola. Nosim punu gljivarsku korpu novijih knjiga da ih vidi i prelista Nebojša sa kojim ću biti u smeštaju kod Mire u malom mestašcu Rudno na Goliji. Nosim i nešto hrane, hleba sa semenkama (za zdravlje), kulen, čvarke i sir da se nađe za doručak i neophodnu energiju za gljivarenje. Krećem prema autoputu Miloš veliki i kiša polako ponovo počine da pada. Ali na putu nije gužva i brzo promiču brda oko mene. Dolinom Ibra i Ibarskom magistralom kiša već pljušti bez prestanka. Mislim kako bi bilo bolje da je padala pre par dana, ali šta se može samo napred. Ispred mene voze polako dva kamiona. Napred pretovareni kamion sa armaturom koja visi skoro metar sa prikolice na levu stranu. Kamion koji ga prati ni na koji način ne može da ga obiđe. Ja pokušavam ali ne vidi se dobro, put dolinom Ibra je krivudav i manje više stalno puna linija. Opustio sam se i vozim polako brzinom od 30-tak km na sat. Ali imam vremena, ionako nećemo u šumu dok kiša pljušti. Negde pre uspona na Goliju uspeo sam da obiđem sporni kamion, kiša i dalje pada ali slabije, magla je okolo. Pravo jesenja vreme, samo su boje prolećne. Stajem na jednom proširenju da ovekovečim ovaj trenutak sa par fotki. Nestvarna lepota okolo, nema ljudi a poneka kuća se samo nazire u daljini. Okolo samo planine, magla i kiša koja pada neumorno i veoma sveže, ne više od 11 stepeni celzijusa. Put je relativno dobar, odrona nema i polako stižem u selo Rudno. Pogledam okolo, vidim jednu prodavnicu, jednu etno kafanu, 20-tak kuća i Nebojšu koji mi maše. 

​Krećemo kolima u Gljivarski kamp koji je u blizini. Tamo je već gužva i puno gljivara se muva okolo. Neki rade važne stvari i kuvaju, a većina se samo muva okolo i čeka da kiša prestane. Sam Gljivarski kamp je jedna brvnara Saveza Izviđača Kragujevac koju koristi i GD Šumadije. Pored protiče reka Brevina, postoji drveni most preko reke ka česmi i više izvora koji izviru ispod skoro vertikalne litice. Sviđa mi se mesto. Upoznajem se sa nekima od prisutnih Zvezdanom, Lepom, Cecom, Ljubom, Zoranom i ... pa nisam svima zapamtio ime. Tu je od stranih gostiju i Milka sa Jelove gore koju poznajem od ranije. Kiša još po malo pada i mi se spremamo da idemo u šumu. I gulaš je lepši kada se doda malo gljiva. Pošto su neki od gljivara došli u petak gljiva već ima napolju poslaganih po stolovima, prava izložba. Nebojša je odmah izabrao šta ide u gulaš. Čini mi se da bez njegove dozvole ništa od gljiva ne ide u kotlić, ali tako i treba. Napolju Lepa secka lisičarke a mi krećemo makadamskim putem u šumu u blizini ka selu Kamensko. Ulazimo u smrekovu šumu, tamno je i sveže, sunce još ne sija. A na zemlji u stelji i panjevima gljive svuda okolo ... stereumi, biserke, razne rusule, marasmiusi i više Amanita gemmata - Žutih muhara ali veoma bledunjave i isprane od kiše. Morao sam da napravim par fotki jer takve A. gemmata nisam do sada video. Samo rosa je, koju god granu da dirnemo na nas se sruči prava bujica od nedavne kiše. Brzo smo bili mokri i krenuli smo nazad u kamp gde nas je sačekao odličan Gljivarski gulaš. Pojeli smo ga u tišini sa nadom da će preko noći dunuti vetar i rasterati rosu. 

"Mladi izviđači"

​Smeštaj kod Mire u centru Rudna je iznenađujuće dobar, čak ima i grejanje u vidu odlične grejalice pored koje smo prosušili mokru odeću i planinarske cipele. Ja vadim knjige koje sam poneo da ih Nebojša pogleda. To su novije knjige Fungi of Temperate Europe 1 i 2, M.Miksik - Hribovite houby Evropy i najnovija monografija The genus Cortinarius in Britain - G.Kibby, M. Tortelli iz aprila 2022-ge koju ni ja nisam stigao detaljnije da pregledam. Imaćemo čime da se zanimamo pre spavanja. Kada smo se smestili prošetali smo po okolini do Domaćinstva Šekler koje je prvo u Rudnom počelo da se bavi etno turizmom. Naišli smo i na velika polja čuvenog ekološkog krompira. Planina je to i ima mnogo manje napasnika pa krompir odlično napreduje.

​Nedelja ujutro, prvo fruštuk pa onda u gljivarenje. Dobro ne baš odmah, prvo smo popili domaći čaj u Etno Restoranu Beli Bagrem. Skupljamo se opet u Gljivarskom kampu. Pre kampa na jednoj čistini pored reke Brevine su šatori Crvenog krsta Vojvodine i srednjoškolcima koji su tu na obuci. Prolaze i pored našeg kampa i raspituju se o gljivama. Sa Nebojšom se dogovaraju da im po podne održi predavanje o gljivama. Mi gljivari se delimo u dve grupe i ja sa Nebojšom  krećem ka Biser vodi. Nije da gljiva nema, nađe se dosta rusula i biserki ali većina je izgrižena od puževa, poneki brezov ded, neke mlečnice i dosta mladih lisičarki. Beremo ono što može u kotlić. Ali beremo i ono što može odmah u stomak. Borovnice na Goliji su po ivicama šume već zrele a u dubini ima još uvek dosta šumskih jagoda i malina. Mene uostalom i ne zanima da naberem tonu vrganja. 

​Interesuju me na svakoj novoj planini, nove vrste gljiva koje ranije nisam sretao. Toga je naravno bilo i na Goliji. Spomenuo bih Rubroboletus rubrosanguineus  koji sam sretao i na drugim planinama. Lactarius fluens koji je rastao u potoku pored Bukve i Xeromphalina campanella koja je rasla na raspadnutom smrčevom panju, te gljive još nisam sretao. Što se mene tiče dan je bio uspešan. Prošetali smo lepim gljivarskim terenima, nabrali gljiva za kotlić, pronašao sam nekoliko novih gljiva za moju evidenciju i uživao u jagodama i borovnicama. Šta ćeš više u jednom danu.  Sunce je obasjavalo naš Gljivarski kamp kada smo se vratili, ovog puta suvi. Ručak se krčkao u kotliću i Nebojša je izabrao rusule i lisičarke koje smo nabrali da se gulaš dopuni sa ukusom gljiva. Za gulaš je bio zadužen Ljuba i delom Zoran jer je išao i u gljivarenje sa nama. Nije ga bilo lako skuvati jer su sva drva okolo bila mokra od jučerašnje kiše. Primetio sam da je gulaš prilično gust i pitao sam Ljubu zašto ne dolije malo vode. Rekao mi je da je to specijalna verzija gulaša u koji ne ide voda, samo luk, meso, gljive i na kraju začini. Bio sam malo skeptičan, ali video sam da Ljuba i Zoran stalno mešaju gulaš i da očigledno neće zagoreti bez obzira na gustinu. 

​U naš Gljivarski kamp u međuvremenu je došla poveća grupa srednjioškolaca iz susednog kampa Crvenog krsta na Nebojšino predavanje o gljivama. Slušao sam predavanje koje je bilo namenjeno srednjoškolcima koji nemaju previše znanja o toj temi. Nebojša je lepo dozirao informacije prema ciljnoj grupi koja ga je pažljivo slušala i stalno postavljala pitanja i potpitanja. Predavanja slična Nebojšinom sam puno puta slušao, ali ovog puta sam se usredsredio na publiku koja je pažljivo i sa puno interesa slušala i napravio više fotografija. Posebno su se zanimali za tartufe, kada je Nebojša i njih spomenuo, i pokazao im neke koje je Zvezdan doneo. Svi su se okupili i mirisali tartufe i očigledno bili prilično iznenađeni tim specifičnim mirisom koji nisu uspevali da tačno definišu. I Milka je slušala Nebojšu i povremeno uskakala sa dopunskim informacijama. Ja sam se ovog puta uzdržavao od komentara, fotografisao i gledao publiku. Kada je Nebojša završio svoj deo predavanja i bacio se na čišćenje i seckanje gljiva koje smo doneli, Milka se uključila i nastavila da priča o gljivama. Kažu Grčki filozofi, kada treba da pričate 15 minuta potrebno je dva dana da se pripremite. A kada nemate ograničenje možete odmah da počnete. Tako je i Milka počela svoju priču o gljivama. Pitanja su i dalje pristizala i video sam da im je super. Odlučio sam da malo prošetam oko kampa. Pogledao sam tablu sa mapom Golije, jeo jagode koje su okolo rasle i slikao prelepu rečicu Brevinu. Kada sam se vratio u kamp Milka je i dalje pričala o gljivama a publika je pažljivo slušala i dalje postavljala pitanje. Mislim da niko od njih nije očekivao takva, može se reći dva predavanja, i toliko informacija o gljivama. Otišli su veoma zainteresovani da se uključe u našu gljivarsku priču i možda neko gljivarsko društvo u njihovoj blizini. Bravo za Nebojšu i Milku.

​   Ručak je bio gotov i ja sam bio iznenađen odličnim ukusom gulaša sa gljivama bez kapi vode. Nisam takav gulaš do sada jeo, mogu reći da sam bio oduševljen. Probaću prvom prilikom da  eksperimentišem sa načinom pripreme bez kapi vode. Samo postupak pripreme podrazumeva stalno mešanje i nisam siguran da mi se taj deo pripreme sviđa. Ja obožavam da spremam jagnjetinu u glinenom sudu koji samo gurnem u rernu i posle 4-5 sati je gotovo. Ovaj gulaš podrazumeva 3 sata neprestanog mešanja, ali Ljuba nije odustajao a i Zoran mu je pomagao. Kibicere ne računam. Sve u svemu ručak koji ne možete pojesti u restoranu. Ovakav gulaš može se napraviti samo u Gljivarskom kampu. 

Uveče smo se provozali makadamom do Slađine Etno Kuće Nebo. Popili smo tu čaj i pričali. Ja naravno nisam Slađu poznavao ali stekao sam utisak da je izuzetno vedra i prava preduzetnica. Ona ima u svom domaćinstvu 3 Etno kućice i glavnu kuću u kojoj se gosti hrane. Sama sprema hranu i često po neko iznenađenje kakvo nam je te večeri poslužila uz odličan domaći čaj sa Golije. Bio je to odlični voćni kolač sa kajsijama i borovnicama kakav još nigde nisam probao. Dogovorili smo se usput da utorak dođemo kod Slađe na doručak. U povratku video sam na bregu zanimljivu Etno kuću Orlovo gnezdo. Bio je mrak i nije se dobro videlo pa sam odlučio da sutradan dođem tu ponovo i slikam je. Ako niste bili na Goliji, ovde je prava nedođija, ja bih rekao Gljivarski Raj. Asfvalt ide do Rudna, a dalje makadamski putevi u raznim smerovima. Nisu baš neki pa ako se malo brže vozi lako možete probušiti karter na kolima. Zato oprez da ne prođete kao čak dva vozila koja smo prvo pratili po tragu ulja pa posle i videli pored puta.

​Ponedeljak ujutro krećemo ka selu Kamensko. Na ulasku u šumu puno lekovite biljke Kiprovina - Epilobium anguistifolium. Braćemo je posle. Tereni super, uglavnom smrekova šuma sa ponekom čistinom obraslom travom i žbunovima leske. Beremo rusule, poneki Brezov ded i zaključujemo da idemo dalje. Penjemo se kolima makadamskim putem pored Miškovog brda. Prolazimo pored jednog polja žita. Morao sam da stanem i da to fotografišem. Žito na 1056 metara nadmorske visine je za mene čudo. Ali okolo ima više njiva zasađenih krompirom koji iznenađujuće dobro napreduje. Vidimo da ipak ima po koja krompirova zlatica, ali ništa strašno. Kod nas bi taj krompir bio skroz oglođan bez teške hemije. Dolazimo na mesto sa šumarkom ariša i malim jezercetom. Tu su parkirana i kola druge ekipe koja je verovatno otišla do crkvice u blizini. Krećemo i mi pešice i uskoro vidimo ceo drugi deo gljivarske ekipe. Pored je mala crkva sv. Nikole na nadmorskoj visini od 1153 metra. Kada je izgrađena ne zna se, ali je solidno očuvana i bogato oslikana. Naravno dok se društvo odmaralo ja sam iskoristio priliku da napravim više fotki unutrašnjisti crkvice. Bili smo visoko iznad rečice Brevine i Nebojša je zaključio da je bolje da se držimo reke ukoliko želimo da nađemo gljive. Bio je to pravi pogodak. Došli smo na blagi brežuljak neposredno iznad  reke sa retkom smrekovom šumom i puno čistina sa travom, žbunovima leske i ponekom bukvom. Dakle mešovita šuma okrenuta ka jugu. Odmah na početku uspona u šumu smo pronašli više vrsta gljiva i za početak lepe primerke Agaricus sylvaticus - Šumski šampinjon koji voli četinare. Dalje su gljive samo iskakale ispred nas. Nalazili smo puno Grabovih dedova ali imali smo mali problemčić, nigde u blizini nije bilo ni jednog graba, samo leske. Kasnije smo nedoumicu razrešili pomoću literature. Ni ja ni Nebojša nikada nismo pronašli Grabov ded ispod leske, ali literatura kaže da raste i tu. Pronašli smo i lepe primerke Spathularia flavida, zatim više Clitocybe gibba i Amanita excelsa sin. Amanita spissa. Bilo je tu i otrovnih Russula emetica, nešto uslovno jestivih Suillellus luridus ili Kovara, ali najviše nas je iznenadio veći broj džinovskih Amanita pachyvolvata sa volvama veličine punjene paprike kakve nikada do sada nisam video. Polako se približava vreme za povratak i krećemo se seoskim putem na kome je još juče bilo blato. Zastajemo kod velikog otiska šape sa vidljivo dugim noktima. Zaključili smo da je to bio otisak medveda a u kampu su nam na osnovu fotke rekli da misle da je to vuk. Mislim da vuk svakako nije jer je otisak bio veliki. Izgleda da se medvedi šetaju Golijom i to sasvim blizu naselja.

​   U kampu nas je sačekao Gljivarski pasulj. Šta se moglo i očekivati u jednom Gljivarskom kampu, gljive se mešaju u sve. Naravno i pasulj sa gljivama je bio odličan tako da Ljubi i Zoranu svaka čast na kuvarskim veštinama.
   Setio sam se da nisam stigao još da pogledam onu brvnaru na brdu Orlovo gnezdo pa sam iskoristio priliku pre mraka da odem da je pogledam i fotografišem. Možda neko poželi da se tu smesti, samo nemojte nositi previše prtljaga jer se na brdo ide uzanim i strmim stepenicama. Veče je već padalo i umor nas je sustigao. Ali ovakvi gljivarski tereni ne sreću se često pa je vredelo svakog koraka. U smeštaju smo listali literaturu i raspravljali o gljivama koje smo pronašli. Bilo mi je žao što se moram vratiti u moju svakodnevnu stvarnost, propise i eDržavu koju interno zovem eDržavooooo.
    Utorak ujutro smo otišli na doručak kod Slađe. Malo smo naravno prošetali po okolini njenog Etno domaćinstva, doručkovali domaće đakonije koje nam je pripremila i polako se spremili za povratak u našu svakodnevnicu. Istina svako ima svoju ali svima nam je neobično prijalo da se odvojimo od nje i uživamo u prelepim brdima Golije na preko 1000 metara nadmorske visine.

​Ja sam boravkom na Goliji prezadovoljan. Naslušao sam se priča od ekipe GDNS koja je prošle godine bila tu. Sve što su rekli je čista istina. Ovakve planine, koje još nisu urbanizovane (neki bi rekli Zlatiborizovane), su u Srbiji sve ređe. Mi gljivari koristimo svaku priliko da ih obiđemo dok do njih nisu stigli tipični obožavaoci betona i asfalta. Za sada Golija se dobro drži. Na Goliji sam pronašao više, barem za mene, novih vrsta gljiva. Nabrao sam i nekih lekovitih biljaka, mada ni blizu kao Milka na primer. Ekipi GD Šumadija iz Kragujevca želim da još godinama uživaju na ovoj prelepoj planini. Bili su super domaćini.
U svakom slučaju Golijo vidimo se opet.

​   U četvrtak pre podne krenuli smo na Kopaonik po kiši. Nadali smo se da će kiša na Kopaoniku prestati. Kiša nas je pratila celim putem i povremeno je pljuštalo tako da se jedva video put. Mi gljivari inače nemamo ništa protiv kiše, štaviše obožavamo je, ali na manifestacijama je ipak potrebno da bude lepo vreme, a kiša da pada nedelju dana ranije. Kiša na Kopaoniku manje više pada već dve nedelje i očekujemo da ima dosta vrsta gljiva. Prestala je ali samo to popodne kada smo na Kopaonik stigli. 

​   Kada smo se smestili krenuli smo u Rtanj na Memorijal Srećku Lazareviću. Pošto smo malo poranili krenuli smo da obiđemo okolinu Rtnja i vidimo šta ima od gljiva. Odmah smo pronašli gnojištarke, viline klinčiće koji su rasli u pravim vilinskim krugovima. Ja nikada do sada nisam pronašao maglenku na Kopaoniku. Sada je pored jedne smrče bilo više lepih primeraka sa karakterističnim mirisom. Sakupili smo malo gljiva i napravili aranžman za Srećku Lazareviću napolju ispred Rtnja. Unutra smo posedeli sa ostalim gljivarima, počastili se ukusnim i ogromnim krofnama, rakijom i kafom, već ko šta pije. Ja sam naravno izabrao krofnu.

​   Posle toga krenuli smo ka Markovom kamenu sa idejom da naberemo lisičarki za doručak. Nije bilo puno gljiva oko staze ka Markovom kamenu pa smo sišli do Samokovske reke ispod. Ni tu nismo našli lisičarke. Ima puno ljudi koji ih tu traže i beru. Ali znamo mi gde da ih pronađemo. Spustili smo se pored Samokovske reke par stotina metara niše i krenuli uzbrdo po kršu od oborenih stabala smrče. Tu je već bilo više gljiva pa i lisičarki koje smo nabrali za doručak. Kada smo izašli iz doline Samokovske reke do Markovog kamena počeo je pljusak. Bili smo naravno skroz mokri. Ali doručak je obezbeđen a odeća će se osušiti.

​Petak je otpočeo kišom. Prvo sam ja od nabranih lisičarki spremio doručak koji smo brzo u slast pojeli. Napravili smo i sendviče za kasnije. Skupili smo se ispred Rtnja, kao i uvek napravili zajedničku fotografiju, i krenuli u gljivarenje ka Gobelji sa idejom da sakupljamo gljive za manifestaciju i naberemo što više lisičarki i vrganje. Sve ciljeve smo ostvarili, ali kiša u principu uopšte nije prestajala dok smo gljivarili. A gljiva je bilo puno okolo. Usput smo brali, pored gljiva za izložbu, sunčanice, mlade vrganje  i šampinjone. Teren na koji smo išli je daleko i nalazi se u delti jednog potoka. Tamo uvek ima lisičatki, pa ni sada nisu izneverile. Nabrali smo ih dosta i krenuli nazad ka kolima. Vazduh je bio zasićen vodenom parom i to nam je bitno otežalo uspon ka kolima. Nije pomoglo ni to što smo nosili pune kotarice vrganja i lisičarki. Ali na tom terenu ima puno borovnica pa smo lepo iskoristili povremene pauze. Ipak bili smo presrećni kada smo ugledali kola. 

​Po podne sam se bavio determinacijom sa Srđanom Blanušom, članom GDNS iz Zemuna, a pomagao mi je i Nebojša Rakić iz Lazarevca, član GD Raška. Bilo je puno gljiva, izbrojali smo oko 115 determinisanih vrsta. Na stolu je ostalo još barem 20-tak koje nismo stigli da odredimo jer je portir NP Kopaonik došao i rekao da mora da zaključa objekat. Neke od tih gljiva rešili smo sutradan na manifestaciji kada smo se vratili iz gljivarenja, a pomogli su i drugi gljivari svojim iskustvom.
​   Uveče je organizovano druženje sa večerom u Odžakliji. Bilo je veselo i mogli smo da popričamo sa kolegama. Neki nisu imali sreće u gljivarenju. U šali smo im rekli da nisu bili u pravoj ekipi. U povratku bacili smo pogled na magloviti Kopaonik i nadali se da barem u subotu, kada je manifestacija, neće padati kiša.

Kviz, pronađite u kojoj sobi je gljivar

​Subota doručak od gljiva koji sam ja spremio, pa opet u gljivarenje na Kadijevac. Taj teren oko Samokovske reke uvek obilazimo i tu ima dosta gljiva jer je vlažno i kada je na drugim terenima sve suvo. Ja sam samo fotografisao gljive a kolege i koleginice iz ekipe su ih i brale. Bilo je tu više vrsta gljiva. Pre svega lepi primerci vrganja, lisičarki, neizbežne Fomitopsis pinicola na smrčevim panjevima i Calocera viscosa na svakom koraku. Puharica je bilo toliko da smo morali paziti da ih ne gazimo. Na okolnim panjevima bilo je Pseudohydnum gelatinosum - Nježna ledenica, zatim Hygrophoropsis aurantiaca - Lažna lisičarka i više vrsta kortinariusa koji su rasli okolo. Od meni zanimljivih nalaza spomenuo bih baš lepe primerke Cantharellus amethysteus - Ljubičasta Lisičarka koja nije toliko česta na Kopaoniku.

​   Imali smo još neke ideje za gljivarenje ali oko 14h vratili smo se na manifestaciju da se družimo sa gljivarima. Manifestacija je bila manje više skoncentrisana  na delu gde se kuvaju ukusni  specijaliteti. Kao i obično zakasnio sam, zbog priče sa kolegama, da se počastim gljivarskim specijalitetima. Stolovi sa gljivama bili su ovog puta ispred zgrade NP Kopaonik. Čini mi se da je to bilo dobro mesto jer su svi morali tuda proći, istina neki su pokušavali da priđu i kolima bez obzira što je to bilo teško izvodivo. Pored stola su se smenjivali gljivari, ali najduže je tu bio Srđan Blanuša koji je strpljivo odgovarao na pitanja građana tipa, da li se ovo jede i koja je ovo gljiva. Jedno vreme sam i ja bio pored stola i pomagao mu. 

​   A uveče je bila prava fešta u Odžakliji restorana Raška. Večerali smo ukusne specijalitete od kojih bih spomenuo odličan sir i kajmak kao predjelo i veoma ukusne sarme. Imali smo i živu muziku koja je umorne gljivare podigla na noge. Zabava je potrajala do pola 3 ujutro a zatvorili su je članovi GD Novi Sad (Selma, Ivanka, Vuk, Boris ...) kojima je muzika svirala na kraju. 

   Nedelja, doručak od gljiva koji je spremio Đorđe, zatim IO i Skupština MGSS. Dobili smo još jednog Determinatora (ili Determinatorku), Danijela Đorđević Novaković. Kepa je položio za Gljivara. Čestitam oboma.
   Kući smo krenuli pošto smo u kola spakovali pun frižider gljiva koje smo nabrali i udinstali u sopstvenom soku. Naravno ja sam kupio i malo Kopaoničkih specijaliteta od šumskih jagoda, malina i borovnica.
   I na kraju, jeste da smo pokisli i dva dana gljivarili po kiši, ali to nas je moralo zadesiti pre ili kasnije s‘obzirom da dolazimo na Kopaonik svake godine jednom ili dva puta. Super je što niko nije dobio ni kijavicu posele toga. Da je bio lepši dan, dok smo sakupljali sa kolegama gljive za izložbu, bilo bi sigurno još mnogo vrsta. I ovako je ovo po meni bila manifestacija GD Raška na kojoj je bilo sakupljeno najviše vrsta gljiva do sada, i to oko 115.
 
  Obožavam Kopaonik, ali ne centar naravno, već šume na sve četiri strane sveta od centra. Vratićemo se na Kopaonik prvom sledećom prilikom. Ni kiša nas neće sprečiti u tome.
 
Stevan Baluban
GDNS
 

Ove godine je izbor pao na Gvozdac, rečicu koja se sa planine Goč spušta i kroz kanjon uliva u Ibar a svojim tokom prolazi kroz rezervat prirode Goč-Gvozdac. Sam kamp smo smestili u podnožju Goča u ataru sela Brezna među brdima koje dele ovu planinu od planine Stolovi. 
Kiša je padala celu proteklu sedmicu a mi smo, pažljivo, pratili prognozu u nadi da ćemo imati sunčan produženi vikend. Na kraju smo se odvažili i krenuli na put. Imali smo više sreće nego pameti, kiša je stala tačno u jutro našeg polaska a za vreme boravka u kampu je iza okolnih grebena grmelo i sevalo ali nas je ipak uspešno obišla. 
Logor smo podigli na imanju Miletovog prijatelja Draška iz Kraljeva i ovom prilikom mu se, još jednom, u ime svih nas, zahvaljujem.

Moto-Gljivari

Postavka

I još...

Kamperski je život težak

Nismo, naravno, samo kuvali i jeli. Mada jesmo, prilično. Jedan dan je bio rezervisan za uspon na planinu Stolovi. Od kampa do vrha Stolova ima nešto preko 14 km te smo nakupili, uz sva naša gljivarska vrludanja po utrinama, nešto preko 29 km. Vrludali smo zbog izobilja gljiva koje smo pronašli na Stolovima. Sunčanice su eksplodirale, kao i vilini klinčići, puhare i šampinjoni. 

Sunčanicama u pohode

Jedna malo ređa, Copriunus sterquilinus

Ka vrhu

Dve glavne atrakcije Stolova su narcisi i poludivlji konji. Za narcise smo zakasnili jedno mesec dana ali su konji stalno na svojim pozicijama. Počelo je tako što su vlasnici ostavljali svoja grla preko leta u planini i na jesen ih vraćali u štale. Onda se desilo da jedne godine to nisu uspeli da urade a konji uspešno prezimili u oštrim uslovima planine kada okuje sneg. Od tada konji slobodno tumaraju Stolovima, žive, hrane se, ždrebad se rađaju, prkose zimi i vukovima. Sami konji su blage naravi, navikli na ljude i da od njih kamče hranu. Unapred smo pripremili nekoliko kilograma šargarepe koju smo, pored sve muke, vuglili na leđima tokom uspona ka vrhu. Konji su nas, naravno, dočekali i oporezovali. 

Šargarepa se brzo potrošila a konji su i dalje bili gladni. Spopali su nas sa svih strana i tek ih je jedna diverzija (kada sam bacio ostatak šargarepe) odvukla na drugu stranu te smo mogli da nastavimo ka vrhu. Samo, to je bilo tek prvo od pet stada koja tumaraju planinom a mi potrošismo svu hranu. Druga grupa nas je dočekala na samom vrhu i od njih smo mira našli tek kada smo se uspenjali na betonsku platformu od velikog krsta.

Samo na betonskom postolju smo imali mira

Treća grupa nas je presrela na pojilu ali smo do tada već bili oguglali te smo ih prosto izignorisali.

Na većem delu staze kojom smo se kretali nema vode (kasnije smo pronašli konjska pojila) i počela nas je već ganjati žeđ. Tada smo naišli na uređenu kućicu koja predstavlja zaveštanje jednog stanovnika ovog surovog kraja. Kućica namenjena putnicima namernicima. Došla nam je kao poručena, napismo se vode i okrepljeni nastavljamo dalje. U kućici ima šporet, posuđe a neko stalno zanavlja vodu za piće kojom smo se okoristili. Hvala za sve.

Sutradan su, prema već utvrđenom receptu GD Novi Sad koji glasi "Jedan dan zaginemo, drugi opušteno" aktivnosti bile prepuštene svakom na osnovu sopstvenih mogućnosti. Neki su ostali u kamu, neki bazali po Goču dok je treća ekipa gacala Gvozdačkom rekom.

Gvozdac

Malo dokolice a i valja pojesti sve one gljive koje smo dovukli sa planine

A gljiva je bilo i uz reku

Posetili su nas i prijatelji iz Kragujevca

Još jedna od naših navika je i ta da ne idemo kući pravim putem već da iskoristimo priliku i obiđemo još nešto uz put. Kod Manasije se održavao tradicionalni viteški turnir "Just out" te smo malo gvirnuli. Nažalost, stigli smo pred fajront te nismo uspeli da vidimo borbe vitezova. 

Just out

Sretosmo Svaroge ali i druge gljivarske prijatelje koje je privukao ovaj događaj

Čak i vitez mora, na kraju dana, u kola pa kući

Vidimo se u nekoj drugoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

FOTO: Mile Tomin, Marijana Todošković, Momčilo Daljev, Franja Pupavac, Zoran i Mileva Bajakić

I naposletku stigosmo do Kopaonika. Deo ekipe nikada ne propušta odlazak na ovu planinu a pogotovo ne Dane borovnica koji su se održavali tog vikenda. A odmah po dolasku smo krenuli u akciju, sa Tamarom. Popularna voditeljka ovog puta nije vukla kante sa jupolom niti je dirigovala obnovi neke kuće ali se zato snimala emisija "Biciklom kroz Srbiju" koja će se emitovati od septembra. Snimani su kadrovi sakupljanja smeća na Gobelji i takmičenje u branju borovnica.

Priprema, pozor, sad

Što se tiče gljiva Kopaonik retko kada omane. Pročešljana je Gobelja (tajno mesto) u pokušaju da se sakupi dovoljno gljiva za sutrašnju izložbu. Odjednom, oluja, kiša, grad. Led je naterao gljivare u beg ali, srećom, nije dugo trajao. Ista ta oluja je drugu ekipu Novosađana naterala u trku sa vremenom na ferati Gornjak. 

Gljive Kopaonika

Gljive su predate na determinaciju pod okrilje Bojana Zupana i Sunčice Mitrović koji su bili zaduženi da pripreme sve te nalaze za sutrašnju izložbu.

Treba sve to razvrstati

Što je uspešno i sprovedeno

Naravno, Kopaonik pruža još mnoštvo zanimljvih aktivnosti pored sakupljanja gljiva. Za one koji traže aktivni odmor na ovom mestu ima za svakog po nešto.

Biciklisanje

Penjanje na neki od vrhova

Ovim završavamo naše julsko/avgustovsko putešestvije po planinama Srbije koje je počelo na Staroj planini pa se preselilo na Homolje i Kopaonik. Sledi mali period odmora, iščekivanje kiše a krajem avgusta gljivarski kamp na planini Goč.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev GD Novi Sad

FOTO i VIDEO: Selma Simić, Momčilo Daljev, Luka Radanović, Maja Bogičević, Mileva Bajakić, Stanislava Stanković i Eleonora Čapelja

Možete pogledati ostale delove ovog izveštaja klikom na linkove ispod:

Stara planina prvi deo: Priroda i društvo
Stara planina drugi deo: Povratak na planinu Balkan
Stara planina treći deo: Bespuća i propuštene prilike
Homoljska avantura

Boravak na Staroj planini je bio planiran da se završi devetim danom što nam je ostavilo čitav vikend nepopunjen. Kako smo imali sasvim dovoljno vremena da isplaniramo svoja putešestvija, seli smo i razmislili, šta to može da se nosi sa celokupnim utiskom koji ostavlja bazanje po planini Balkan a da može stati u jedan vikend i još nam je uz put do kuće? Šta drugo nego Homoljske planine koje, zajedno sa Kučajskim, čine jedan predivan kompleks planina. Možda i najlepši kraj Srbije. 
Odlučismo se da pođemo preko Knjaževca, Bora i Žagubice. Odredište Gornjačka klisura i ferata Gornjak. Ali prvo, malo obilaska okoline. zastali smo kod vodopada Bigar u Knjaževačkom delu Stare planine i brčnuli se u kadama.

Bigar

Do Gornjačke klisure stižemo u minut do  dvanaest te kamp dižemo utrkujući se sa mrakom. Ulogorili smo se na obali Mlave pored mosta ka selu Šetonje. Uživanje u lepo uređenom izletištu na jednoj od najlepših reka Srbije nam, skoro pa odmah, kvari lokalac koji, pod okriljem mraka, ni dvadeset metara od izletišta uteruje traktor cisternu u reku i u istu izbacuje otpad. Klanični ili od septičke jame, teško je reći a mrak je odradio svoje. 

Lenjo jutro, svi još spiju

Nismo ipak došli na to mesto da isterujemo pravdu a ne znamo ni kome bi je tog momenta i isterivali tek, naš cilj je bila ferata Gornjak koju je trebalo savladati. 

Šta su uopšte ferate i zašto ih treba savladavati? Ferrata iliti Gvozdeni put su uređene alpinističke staze koje su obezbeđene klinovima, gazištima, sigurnosnim sajlama i drugim elementima poput visećih mostova što penjaču obezbeđuju osiguranje prilikom uspona. U Srbiju postoje dve ferate; Gornjak i Kablar gde je Kablarska kraća i u potpunosti obezbeđena gazištima dok na Gornjaku postoji samo sajla koja služi za osiguranje a ne i kao pomoć pri penjanju. Naravno, nije zabranjeno pridržavati se za sajlu što smo mi, malo manje iskusni, obilato koristili kad god bi zapali u škripac. Pod "mi" mislim na sebe.
​

Sekcija I

Ferata je potpuno slobodna za upotrebu, pod uslovom da posedujete odgovarajuću opremu, i poželjno je prijaviti se u kafani "Kod Rajka" kako bi postojao neki trag da se nalazite na tom mestu u slučaju da vam se nešto dogodi. Najbolje je, ipak, obezbediti vodiča koji je sertifikovan od strane Planinarskog saveza Srbije, što smo mi i učinili. Oprema se svakako i iznajmljuje "Kod Rajka" a kafana je ishodna i zapadna tačka poduhvata. 

Ferata je podeljena u dvanaest sekcija koje su, svaka za sebe, rangirane po unapred utvrđenoj nomenklaturi od A do D gde je A najlakša a D najteža. Iako ne deluje opasno (i nije zaista) određene opasnosti ipak postoje kao što su: padovi, ujed zmije, dehidracija, udar groma, odron kamena, iznenadni nalet vetra i drugo. Mora se biti maksimalno koncentrisan a oprema (šlem pre svega) se ne skida sve do podnožja. Napreduje se lagano i pažljivo, pratite penjača ispred sebe i ne žurite nigde. Ferata set vam je veza između pojasa i sajle, života i povrede ili čak smrti. Jedan od dva karabina je uvek na sajli. 
​Avantura može da počne.

Uspon

Napredujemo polako, pratimo vodiča koji je ovu stazu prošao ko zna koliko puta. Povremeno, dok čekamo svoj red na nekom od nezgodnijih deonica, se osvrnemo a tada dah zastaje u grlu od pogleda na predivnu Gornjačku klisuru i Braničevsku ravan u daljini. Penjemo se grebenom, pri kraju malo i užurbano (ne daj bože da nama nešto ne prođe u trci sa vremenom i nevremenom) jer se počela navlačiti oluja a gromovi su već damarali sa druge strane grebena Vukan. Zbog toga nismo uspeli da vidimo tvrđavu Ždrelo koja se nalazi nedaleko od ishodišta ferate jer je valjalo sjuriti se nezgodnom, kamenitom stazom do podnožja. Kako smo stigli do Rajka tako se nebo otvorilo. Opet minut do dvanaest. Pristupamo ručku, pastrmka i vino, te zadovoljno posmatramo kako se bujica sliva niz ivicu klisure, srećni što nismo mi sami deo tog odrona koji se prosipa po drumu.

Ferrata Gornjak

No, ferata je samo deo naših planova. Ostade nam još celo jedno popodne da ga popunimo. Kiša nam nije predstavljala smetnju za ono što smo isplanirali. Još proletos smo nabasali na skrivene podzemne JNA komplekse u Gornjačkoj klisuri. Navodno su ih još Nemci počeli tu ukopavati tokom okupacije a JNA ih je samo preuzela i proširila. Namera je bila da služe kao podzemne fabrike municije ali su, zbog neposredne pretnje Sovjetskog Saveza, preseljene u Bosnu. I tako su tuneli ostali u planini kao nemi svedoci hladnoratovske paranoje i kao dom raznih životinja, među njima i jata slepih miševa. 

Za detaljnije istraživanje su potrebne gumene čizme

Neki od stanovnika

Postoji nekoliko takvih kompleksa a mi smo imali vremena da istražimo samo jedan od njih. Šta reći, treba se vratiti. Sutradan smo imali još veći peh. Planirani odlazak u pećine Ceremošnju i Ravništarku se izjalovio jer u Ravništarki nije bilo struje (usled nevremena od prethodnog dana) dok je Ceremošnja zbog nečega zatvorena za posetioce do daljnjeg. Ostalo nam je samo još da se zaputimo pravac kući i da isplaniramo neke druge poduhvate. Radna nedelja počinje a sa njom i povratak u stvarnost.

​U NASTAVKU: DANI BOROVNICE NA KOPAONIKU

​Govorili su nam, godinama unazad, kako su staze na Staroj planini varljive. Lako nestanu, proraste rastinje kroz nju a ni GPS nije baš uvek pouzdan. Sve to smo mogli da iskusimo na sopstvenoj koži; voda je rušila mostove, smrče su se razbaškarile tamo gde je bio solidan šumski put, odron je, još pre dve godine, odsekao kolski put od Arbinja ka Toplom dolu a pećine, nekada prohodne, su sada bile urušene. No, bez obzira na sve te prepreke, gurali smo gonjeni tvrdoglavom upornošću i dosegli većinu lokaliteta koje smo želeli da posetimo. Previše često bi odmahnuli glavama, uveče dok je kružilo pivo, u čudu kako smo uopšte i mogli pomisliti da nešto od toga i pokušamo i zaricali se da više nećemo samo da bi sutradan opet uronili u neku drugu avanturu. 

​Stara planina je prelepa, divlja, surova i zabačena. Nema puno mesta u Srbiji gde se može osetiti ta čar, spoznaja koliko si, kao čovek, mali i beznačajan i onaj trenutak kada shvatiš da svi problemi modernog čoveka na tom mestu nemaju ama baš nikakvu težinu. Ispred tebe je samo stena, pećina, kanjon, litica, reka ili provalija. Briga planinu za tebe i tvoje probleme, tvoje poslovne ambicije, izgubljene ljubavi i detinje snove. Vreme se tamo meri udisajem vazduha a nijedan trezor sa zlatnim polugama ne može kupiti gutljaj vode iz žive reke. To je mesto gde se rađaju prijateljske veze između članova grupe i učvršćuju stara prijateljstva jer postoji samo priroda i vi, ništa više. Dok ne siđete nazad do sela, naravno, i magija iščili.

Planina i široko plavo nebo

​Elem, takvi kakvi smo, doživesmo mi i niz pustolovina ali i nekoliko „razočarenja“, propuštenih prilika, može se reći i usađenu potrebu da se vratimo i savladamo prepreku na kojoj smo stali. Kao što se i moglo očekivati od ovoliko brojne grupe sastavljene od potpuno različitih pojedinaca dane smo provodili prepiruće se, svako je vukao na svoju stranu, svako svoje ideje nametao ali bi se, bog otac će ga znati kako, uvek naposletku dogovorili oko predstojećih akcija. Ovo je priča o tome. 

Tri kladenca, ne izgleda impresivno na slici ali zapravo predstavlja veliku prepreku

​Prvi izazov je, zapravo, bio nedovršeni posao od prošle godine, popravni ispit broj jedan (beše ih više). Bilo je potrebno probiti se do Koprena ali ne putevima kojima idu normalni ljudi nego alternativnom stazom preko Tri kladenca. Caka je bila izbeći vratolomnu liticu u koju smo lani zabasali i jedva se izvukli. Nekoliko jalovih pokušaja i eto opet nas na istom bespuću samo u drugom pravcu, uspon umesto spusta. Tada smo shvatili, tvrdoglavo odbijajući do poslednjeg trenutka, da postoji valjan razlog zašto sve staze do Koprena obilaze vodopad Tri kladenca u širokom luku. Mala pomoć, vodopadi se tako zovu zato što se strmoglavljuju niz liticu. No, postoji ta crta u nama koja nam ne dozvoljava da se vratimo istim putem, moralo se napred pa „pukovnik ili pokojnik“, izvukosmo se kozjim stazama do podnožja Koprenske visoravni iako je danima trajala debata kako je to nemoguće i da moramo drugačije. Na kraju svi izvukoše. 

​Izazovi tu nisu prestali, pojavio se novi protivnik, nemilosrdno julsko sunce. Na Koprenu i Tri čuke nema drveća, bar ne nekog značajnijeg, a zakloni su retki. Grabili smo, prženi zvezdom hraniteljicom i zavlačili se u pukotine kako bi povratili snagu. Povremeno bi uhvatili zalutali oblak i pod njegovim okriljem napredovali ka cilju. Naiđe taj momenat kada sebi u glavi kažete „Dosta, nikad više“ a sunce još nije ni palo za breg a vi već razmišljate o sledećem poduhvatu. Tek, Kopren je savladan kao i Tri čuke u cugu i to najgorom mogućom trasom, preko Kladenaca. Al jedan kraj skoro uvek otvara neki novi početak. Propustili smo Koprenski vodopad a frustracija ostaje i planovi za sledeću godinu već klijaju. 

​Vrtibog je džinovska depresija koja već vekovima služi kao golemi pašnjak i mesto gde se pravi čuveni staroplaninski sir. Put do njega nije težak, popnete se direktno iz Dojkinaca na greben više Pakleškog vrha i samo grabite preko beskrajnih pašnjaka ka divu ispred sebe. Brdo koje nam je bilo cilj kao da se poigravalo sa našim živcima. Isprva udaljeno i pitomo raslo je pred našim očima sve dok nismo otpočeli poslednji uspon ka obećanom vidikovcu. Na vrh brda jedna usamljena breza i pogled na četiri strane Stare planine; Midžor, Tri čuke, Deanica, Pakleštica, Zavojsko jezero, sve nadohvat ruke. Sve osim Koprena koji se zavukao iza Tri kladenca. Počinusmo zgurani ispod breze kao oni poslednji Srbi ispod šljive i otkrismo čari povratka. Usredsređeni na cilj koji se poput tvrđave isprečio ispred nas nismo obraćali pažnju na krajolik iza leđa. Tek pri povratku shvatismo celu razmeru lepote oko nas. Pašnjaci, visovi, grebeni i doline, sve na dlanu.
Vrtibog je dobio ime po tome što se, prema kazivanju meštana, vreme tamo promeni tri, četiri puta tokom dana. Tek po povratku u selo smo saznali da brdo koje smo osvojili nije bilo Vrtibog već da nam se on nalazio pod nogama, skriven u udolini. Stežemo pesnice i osujećeni kujemo planove. Još jedna kućica za štrikliranje.  

Široki pašnjaci i beskrajno nebo

Svi gljivari ispod jedne breze

Centralni događaj ovog pohoda na Staru planinu nam je bilo savlađivanje kanjona Visočice i proboj do novootkrivenih dvorana pećine Vladikine ploče.  Za pohod smo se spremali godinu dana, još otkad smo, letos, otkrili ovaj biser Istoka i saznali za goleme dvorane iza glavnog kanala. Podelili smo se u dve ekipe, jedna je trebala da savlada meandre Visočice i rekom stigne do pećine dok je druga ekipa izabrala tradicionalni put i do Goleme dupke (kako još zovu pećinu) dospe strmim licem kanjona.
Prvi deo plana je uspešno izveden, testirali smo novu opremu namenjenu kanjoningu koja nam je trebala kako bi nam stvari i telefoni ostali suvi. Oprema se pokazala odlično, na više mesta smo morali plivati ili hodati vodom koja dopire do grla. Teško se kreće kanjonom Visočice, kamenje je klizavo a stene ponekad prave suženja koja se pretvaraju u brzake. Ipak, sa tek neznatim zakašnjenjem se spojismo sa „suvom“ ekipom i svi zajedno uronismo u gigantsko ždrelo pećine. 

Vodenjaci

Suvozemci

Skup na ulazu u pećinu

Vladikine ploče

Iz tame nas brižno prate oči starih Bogova

​Tada smo doživeli novi poraz, pronađosmo uže i vezu sa novootkrivenim odajama ali nam je nedostajalo vremena, iskustva i veštine da pređemo okomitu stenu i zapucamo u istraživanje. Shvatamo kako Vladikine ploče nisu nešto što se osvaja tokom usputne šetnje. Ne, Vladikine ploče zahtevaju trud i vreme odvojeno samo za nju. 

Polovičan uspeh

​Odustajemo, ekipe se ponovo dele te „rečna“ ekipa savlađuje liticu suprotnim pravcem dok suvozemci nastavljaju spust, gaze reku kraj srušenog mosta i prelaze preko drugog grebena. 

Prvi gaz

Svako svojim putem

Drugi gaz

Osveženje

​Koliko jedna široka staza može da zaraste saznajemo tokom našeg pokušaja da se probijemo do vodopada na Šošinoj vuniji. Predusretljivi šumari nam daju poslednje instrukcije te krećemo kroz bespuće. Voda se cedi ne sve strane, Jelovica kotrlja kamenje, mostovi koje prelazimo polako postaju deo reljefa; jedan je toliko zarastao da tek kada pogledate sa strane vidite da nije u pitanju neki prirodni prerast već ljudskih ruku delo dok se drugi most pretvorio u gomilu nesuvislih, trulih i klimavih dasaka.
Idemo dalje. Probijamo se kroz rastinje i krčimo sebi put na više mesta. Mlade smrče prorastaju poput trave i lagano gutaju stazu. Planina vraća svoje. 

Divljina

​Napokon stižemo do cilja. Slikamo se na vodopadu i zadovoljni krećemo nazad. Kad ne lezi vraže. Pogrešan vodopad. Zapravo smo bili na Javorskom a Šošine vunije su dalje uz stazu. Šta sad da radimo, šta drugo nego da otvorimo još jednu stavku koju moramo popraviti. Vratićemo se.

Javorski vodopad

Naš boravak na Staroj planini se, na žalost, približio kraju ali to nije bio i kraj naših putešestvija. Jedna grupa gljivara se uputila put Kopaonika gde su se tog vikenda održavali Dani borovnice dok su drugu ekipu čekale izazovi i misterije Gornjačke klisure u Homoljskim planinama. 

​Pohod na Staru planinu smo otpočeli u više talasa. Najbrojnija ekipa je bila i ona koja se najduže zadržala (od samog početka) i nas su čekali najveći izazovi. Još dve ekipe novosađana nam se pridružilo tokom tih deset dana a naposletku su nam se pridružili i Mitrovčani te smo, napokon, bili kompletni. Tako popunjeni brojali smo preko dvadeset glava te je, maltene, svaka druga kuća u selu ugošćavala po nekog od nas.
Na putu „ka tamo“ smo morali da overimo i po koje mesto sa dobrom hranom. Preporučena nam je „Vitina iža“ u Pirotu ali, nažalost, nismo mogli da probamo čuvene goveđe repove jer se moraju naručiti dan unapred. Sa druge strane, saznajemo da repovi dolaze iz Iriga. 

Vitina iža

​Odmah pored Pirotskog Lidla (stanica za poslednju dopunu) se nalazi i Pirotska tvrđava iliti Momčilov grad. Tvrđava je izgrađena za vreme vladavine kneza Lazara a legenda ga vezuje za vojvodu Momčila, odakle i ime uvreženo u narodu. Tvrđava je dosta restauirana te posetioci mogu uživati u lepoti njenih bedema.

Pirotska tvrđava

U Kladenčetu nas dočekuje lastavica

​Prvi dan smo se odlučili za laganu šetnju, čisto da se adaptiramo. Otpešačili smo do vodopada Tupavica te se popeli na vrh i grebenom pošli nazad, nadajući se gljivama. Ovog puta nas nisu izneverile, okolni brezini šumarci su se pokazali kao najplodonosniji te smo, odmah na početku putešestvija, nakupili gljiva za obrok i to shvatili kao dobar predznak. 

Tupavica

​Nakon popodnevnog odmora smo zapucali ka Rosomačkim loncima. Prošle godine je Živa započeo seriju izazova koji su se pretvorili u pomamu kupanja u ledenim rekama. Lonci su morali da padnu. Treba se osvrnuti na činjenicu koliko su reke dobro mesto za beg od letnje žege, na stranu ono očigledno, kupanje, kada se priđe kanjonu rosomačkih lonaca možete da osetite neverovatni prelaz temperature. Nekoliko metara uz ivicu kanjona i vraćate se u zonu nemilosrdnog prženja sunca. Voda je, naravno, ledena ali smo savladali i nju i slapove Rosomače. 

​Poneseni krajnjim konformizmom odlučismo se da naredni dan provedemo otpadajući na lokalitetu Kadijevica u srcu Arbinja. Kadijevica ili, kako ih mi nazivamo, Kade su niz mini slapova Dojkinačke reke koji predstavljaju prirodni đakuzi sa neverovatno prijatnom vodom. Temperatura je prijatnija od one u Rosomačkim loncima ali je za mnoge i dalje bila previše hladna. Oni su samo makali noge, sunčali se ili gljivarili po okolini. Roštilj je obavezan u ovim okolnostima te smo ga pojačali sveže nabranim gljivama i krompirom u talandari. Arbinjski krompir se peče u talandari na maslinovom ulju sa dodatkom sveže majčine dušice. Savršenstvo, jedino je nedostajao poslednji začin a to je kada nam je lane, onako ispečen, ispao u žar pa smo se okupili i pozobali ga viljuškama, direkt iz pepela. Ipak smo ga i sada temeljno uništili, nedostatak pepela u obroku nam nije smetao.

Kadijevica

​Kasnije, pred kraj boravka, smo pokazali i Mitrovčanima ovaj raj. Iznajmili smo kamion kako ne bi arčili svoje automobile. Nažalost, nakon jedne banalne nezgode koja se završila izvrnućem zgloba i vožnjom do Pirotske ambulante Mitrovčani nisu mogli da učestvuju sa nama u pohodima po planini. 

​Zato je druženje ostalo neokrnjeno. Svako malo pa smo se okupljali kod Kladenčeta ili kod Selme u smeštaju pa smo partijali. Pekli smo pastrmku iz Jelovačkog vrela, kuvali gljivaš a za kraj smo satrli celo jedno jagnje. I da, i dalje ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se janjci u ovom kraju peku u pećnici a ne na ražnju. Za nekog ko je odrastao u Ledincima, okružen Bosancima, jagnje koje je, skoro pa, skuvano zatim iskošćeno i stavljeno u amorfnu gomilu gde ne znaš da li uzimaš od plećke, rebara ili potrbušine... Jeres. Od silnog besa sam morao što pre da pojedem sve to kako mi ne bi bolo oči. 

Druženje

​Plan nam je bio da, povučeni iskustvom od prošle godine, ture po terenu pravimo tako da imamo jedan dan odvojen za težu turu pa onda drugi nešto laganije kako bi se oporavili. To smo, donekle, uspeli da izvedemo ali, prema našem dobrom starom običaju da jurnemo u nešto ne razmišljajući o posledicama, smo ipak, nekako, dospeli do toga da spojimo više vratoloma za redom. Sa druge strane, Stara planina je takva, surova i divlja, i na njoj nema sredine. Ili možeš doći kolima na neki lokalitet ili moraš poginuti da bi stigao do cilja. 

Jelovačko vrelo

​Obilazili smo vodopade, kanjone i klisure, pećine, planinske grebene, visoravni, vrela i vrtače. Sve što nam je palo pod ruke, to jest noge. Jedan od lokaliteta koji smo sebi ostali dužni od prošle godine nam je bila visoravan Kopren. Sa Koprena se pruža predivan vidik ka Bugarskoj i ostatku planine Balkan. Mada, Tri čuke su Tri čuke. Sunce prži tom zemljom bez ijednog zaklona a koprenski mravi su bili toliko navalentni da smo morali skratiti svoj boravak. 

Kopren

​Dođe na red lagana tura. Ivica, predsednik mesne zajednice, nas je poveo u obilazak skrivenih Dojkinačkih pećina. Prema priči jedna od njih se pruža sve do drugog kraja grebena dok su u drugoj pronađene ljudske kosti koje i dalje tamo leže. Naravno da smo morali to da obiđemo. Do prve, Peš dupke, se dolazi lako, kroz nečije dvorište pa preko reke direkt u špilju. Samo, glavni kanal je zarušen, shvatamo kada iz ulazne dvorane pokušavamo da pristupimo kanalu. Vodič kaže kako ranije toga nije bilo. Pri izlasku odmeravamo stene i primećujemo da ne deluju kao stabilna stenska formacija. 

Preko reke

Pa u pećinu

Peš dupka

​No, idemo dalje, čekaju nas ljudske kosti. Da nešto nije u redu shvatamo u momentu kada Ivica prelazi preko neke livade i ponovo nas navodi u reku. Davno je bilo - kaže on – Trebali smo još niže, hajdmo rekom. Pratimo ga. Dojkinačka reka je ovde visoka maksimalno do kolena ali je kamenje oblo i klizavo od algi. Hodamo, posrćemo, padamo. Napredujemo puževom brzinom. Ivica, sa druge strane, vešto savladava prepreke i, odjednom, samo nestaje iz vidika. Trvdoglavo napredujemo i napokon stižemo do pećine. Još jedno razočarenje. U pećinu se mora ući potrbuške i već, posle metar ipo, se svod izdiže pa vrlo brzo prestaje, odsečen odronom. 

Spust do pećinice

Bezimena pećina

Ništa od kostiju. Izlazimo iz reke i tek tada, kada smo izbili na drum, shvatamo koliko smo sporo napredovali koritom jer smo mogli videti tačku ulaska i izlaska a nama se činilo da smo makar kilometar gulili po vodi. 

Beše ovo samo senka onoga što nas je čekalo.

U NASTAVKU: BESPUĆA I PROPUŠTENE PRILIKE

​Godinama već sprovodimo praksu da sredinom leta posetimo neku od većih planina Srbije i tu se zadržimo desetak dana radi većeg užitka. Plan je upoznati teren, gljivariti ali i upoznati ljude, sela i kulturno-istorijske spomenike toga kraja. Sada je na red došla Stara planina i evo, već, druga godina je prošla kako gustiramo ovaj biser Istočne Srbije.
Ali, za početak, šta mi to znamo o ovom planinskom sistemu koji predstavlja prirodnu granicu između Srbije i Bugarske. Kakva je to planina koju su, ljudi što obitavaše njenim obroncima kroz vekove, na više jezika nazvali „Planina“? Kao da je ona bila prva pa su, potom, sve ostale po njoj planinama nazivane. Stari Rimljani su je nazivali Hemus (Haemus) što bi se moglo prevesti kao „planinski lanac“, stari Sloveni „Matora gora“, malo moderniji Sloveni „Stara planina“ a istočna braća, Bugari, „Balkan planina“ prema persijskoj reči koja znači, pa... „planina“ ili „brdoviti kraj“. I stari Grci su imali naziv za nju „Αίμος” što je i njihov naziv za poluostrvo Balkan. Već u njenom imenu možemo videti koliko je važno i centralno mesto Stara planina imala za ljude koji su protutnjali ali i ostali da žive u ovom kraju. Dala je ipak ime celoj regiji. Da parafraziram Bajagu; “Balkan, zemlja iz sna. Gde se mešaju sile dobra i zla”.

​Od Vrške čuke u Srbiji pa do rta Emina u Bugarskoj Stara planina se razvukla u dužini od oko 530 kilometara od čega se samo manji deo nalazi u Srbiji ali je i to dovoljno da posetiocu oduzme dah.
Administrativno, Staru planinu dele četiri opštine: Pirot, Dimitrovgrad, Zaječar i Knjaževac tako da nije lako upoznati ovaj biser osim ako se čovek ne vrati više puta i gurne nos u svako selo, potopi glavu u svaki vir ili se zavuče u svaku pećinu. I, naravno, popije pivo ispred prodavnice.
Masiv Stare planine se naziva Karpatsko-balkanski luk a izbrazdan je brojnim klisurama i kanjonima koje su izdubile staroplaninske reke Beli Timok, Visočica, Rosomača i druge.
Sa naše tačke gledišta reljef Stare planine možemo podeliti na nekoliko celina; rečne doline sa kanjonima i klisurama, šumoviti obronci, travnate visoravni i krš sa grebenima. Svaki od tih delova ima svoj specifični ekosistem. 

​Nama najzanimljivije su, svakako, šume koje variraju od bukve, graba pa do borova, smrče i jele. Hrastove šume, u dojkinačkom delu barem, nismo videli. Iako je ova godina bila sušnija od predhodne ipak smo pronašli mnogo više gljiva ali su one, većinom bile grupisane u predivnom Arbinju. Najbrojnije su paprenjače ali se našlo dosta muhara, različitih zeka i mlečnica pa i vrganja i nekoliko vrsta lisičarki.
Iznenađenje su bili pašnjaci gde smo, uprkos suši, pronašli velik broj gljiva; puhara, šampinjona i sunčanica. Pašnjaci su i dalje aktivni tako da balega domaćih životinja daje potreban supstrat tim gljivama.

​Žile kucavice su, naravno, reke a mi smo se najviše motali po dolinama Dojkinačke reke, Visočice, Rosomače i Jelovačke reke. Reke su bogate ribom, rakovima i drugim živuljkama ali su već godinama poprište jednog neobičnog rata, rata za spas reka od uništenja od strane mini hidroelektrana. Članovi Gljivarskog društva Novi Sad su uzeli učešća u nekoliko bitaka tog rata ali ne na samoj Staroj planini već u udaljenom Beogradu i obližnjoj Rakiti. Kraj koji smo posetili je neoštećen pogubnim uticajem MHE i nadamo se da će tako i ostati.

U prvim redovima

​Jedna od omiljenih destinacija tog kraja je, bez ikakve sumnje, Arbinje. Prirodni rezervat u dolini Dojkinačke reke u koji se uvek rado vraćamo. Rezervat je bogat vodopadima (Tupavica, Draganov vir, Koprenski koji je ujedno i vodopad na najvišoj nadmorskoj visini u Srbiji), šumama i živim svetom. Rekli su nam da u Arbinju obitavaju medvedi ali i tetrebi. 

Tupavica

Draganov vir

Arbinje nam je ipak najviše služilo za opuštanje

​Sama Dojkinačka reka izvire iznad Arbinja na lokalitetu Tri kladenca i liticom se survava u dolinu gde useca arbinjski rezervat svojim tokom. Taj krug čini Veliku trojku, to jest izvor Tri kladenca, vodopad Tri kladenca i vrhove Tri čuke koji predstavljaju jednu od najizazovnijih staza koje smo prolazili jer se polazi od podnožja, varljivom stazom do vodopada pa onda nepostojecom stazom do izvora preko strmine koja se savlađuje pod ručnom. Izlaskom na Tri čuke kreću drugi izazovi jer sunce po grebenu nemilosrdno bije te smo zaklone nalazili u pukotinama stena sa nestvarnim vidicima i čistim plavim nebom iznad nas.

Vodopad Tri kladenca

Izvor Tri kladenca

Zaklon u steni

​Kao i lani, smeštaj smo pronašli u Dojkincima, poslednjem selu ka granici a meštani su nas dočekali kao stare prijatelje. Selo se prilično efikasno otvorilo ka turizmu te sad ima dosta domaćinstava koja pružaju smeštaj posetiocima kao dodatak planinarskom domu na kraju sela. Ljudi žive svojim specifičnim životom a posebno zadovoljstvo nam je predstavljalo noćno druženje ispred „Kladenčeta“ jedine prodavnice u selu oko koje se ljudi okupljaju i puste sebi oduška. 

Kladenče

​Druga konstanta sela Dojkinci su ovce koje se oko 07h ujutro izvode na ispašu i oko 19h uveče vraćaju nazad. Čovek može sat navijati po njima, kao da jure na „Slagalicu“, ali smo tek sada shvatili zašto je tako. Pažljivim posmatranjem smo primetili da sve te ovce goni jedan čovek koji prođe kroz celo selo. Meštani tada izađu i on onda iz svakog dvorišta preuzme ovce i nastavi dalje. Kada formira stado izvuče se prema brdima i pašnjacima gde provodi dan. Isto to samo obrnutim redosledom se ponavlja uveče kada meštani izađu ispred kapija i preuzimaju svoje „blago“ kako su naši stari nazivali stoku.  

Sedam je sati

​Dojkinci su selo starih ljudi, nemojte me pogrešno shvatiti, selo vrvi od mladih i dece ali to su uglavnom turisti kao i unuci i unuke tih seoskih starina koji su došli u posetu iz Pirota. Kako su nam rekli, u selu dete nije rođeno više od 30 godina. O tome svedoči tužna ruševina škole koja se polako raspada.
Dojkinci se prvi put u istoriji pominju u XVI veku. Na ulazu u selo se nalazi crkva sv Nikole koja je sagrađena na temeljima mnogo starije bogomolje. U samom centru možete videti obročni krst sv Đorđa iz 1888. godine a malo po strani, na brdu, možete otpešačiti do krsta Zapisa ispod stare kruške. 

Crkva sv Nikole

Zapis na obližnjem brdu

Dojkinci

Ljudi su prijatni i predusretljivi, pogotovo kada popijete koje pivo sa njima ispred Kladenčeta. To nam je otvorilo mnoga vrata i dobismo dosta dobrih saveta o tome gde da cunjamo za gljivama. Sam predsednik mesne zajednice nas je poveo do skrivenih pećina u dolini Dojkinačke reke koje nikada ne bi pronašli sami jer nam nikada ne bi palo na pamet da cunjamo dolinom reke koja se pruža duž sela.

Dojkinačke pećine

​Gostoprimstvo se pokazalo i našim obilaskom doline Jelovačke reke kada su nas šumari pozvali na kafu i rakiju u ogromnom objektu Srbija šume. Počastili su nas pićem i pričom. Šta više čovek da poželi. 

Vuk i vučja koža