Nacionalni park Kanjon Nere-Beušnica se nalazi u Rumuniji na nekih dvadesetak kilometara od Bele crkve i obuhvata srednji tok reke Nere i njenu glavnu pritoku u tom delu, dolinu reke Beu. Sam nacionalni park je veoma šumovit, a doline reka su ispresecane brojnim manjim pritokama i izbušene pećinama a mogu se videti brojni vodopadi i jezera. Što se tiče flore i faune ni ona ne zaostaje za reljefom. Banatske planine, u kojima se nalazi ovaj nacionalni park, su stanište vukova, medveda i risova dok rekama plivaju vidre. 

Neki predstavnici lokalne faune

Nas su, naravno, najviše zanimale gljive pa je i toga bilo. Pronašli smo tipične predstavnike carstva gljiva koje plodonose u prolećnom periodu a ošacovali smo dobre terene za vrganje i lisičarke.

Gljive

Sremuš procvetao

Zeleno gde god oko padne

Elem, krenuti od početka. Konak smo pronašli u starom rudarskom mestu Saska Montana. Simpatično selo na obali rečice Šušare koja se na ulazu u selo uliva u Neru. Kako joj ime kaže, Saska Montana je, nekada davno, bilo selo naseljeno od strane čuvenih Sasa koji su, po pozivima lokalnih vladara, otvarali i eksploatisali rudnike po celom Balkanu.

Saska Montana

Upravo rekom Šušarom i započinjemo izlet. Sa kraja sela počinje staza do vodopada Šušare koja prolazi klisurom te reke koja je izuzetno bistra, žuborava i puna manjih slapova i pritokica. Uz put nailazimo na kuću Hidro-meteorološkog zavoda i pećinu, ustvari stari rudnik koji je sada ispunjen vodom što je postala stanište brojnih mrmoljaka.

HM Zavod

"Pećina" Mina Romana

Šušara

Klanac

Vodopad

To je bila subota, u nedelju nas je čekao pravi izazov. Odlučili smo se za kružnu stazu za koju smo mislili da je dugačka 26 kilometara ali se to pretvorilo u nekih 32 kilometra. Malo smo odugovlačili pa smo zakačili i smiraj dana a noć se prikrala, nimalo nenadano.
Prva etapa je bila ona standardna na koju skoro sve planinarske ture idu. Od sela Saska Romana do Begovog mosta i ušća reke Beu u Neru.

Preko visećeg mosta

Kroz useke

Pa kroz tunele

Fruštuk na Begovom mostu

Drugi, daleko duži seo puta nas je vodio kroz pravi kanjon Nere. Ostavljamo Beu iza sebe i stupamo u carstvo moćne reke koja je sebi prosekla put kroz Banatske planine u dužini od 25 kilometara od sela Šopotul Nou do Saska Romane.

Kantonul Damian, zapušteno odmorište

Pauza na plaži

A onda karike

Pa preko reke

Kroz razne krivine, useke i tunele

Jedna od pristupačnijih pećina

Malo majmunisanja

Najzad stigosmo i do Zmajevog jezera ili kako ga Dunja nazvaše, Drakulinog oka

Nakon Zmajevog jezera nas je čekao poslednji komad puta koji smo, neki, završili u selu Karbunari pa se  stopom spustili do Saska Montane dok su drugi izdržali celu trasu te smo se ponovo spustili do Šušare i šumom stigli do kola. Sve u svemu, nekih 32 kilometra puta kroz predivnu prirodu. 

Ekipa u akciji

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Mileva Bajakić, Momčilo Daljev, Anadela Bulić, Isidora Bačvanski, Svetozar Perić, Alida Spilkucić

Kako gljivarska sezona još uvek nije počela da nam se zahuktava a valja negde izaći tokom vikenda jer opcija da se sedi uz televizor ne dolazi u obzir dogovorismo se da malo prokrstarimo južnim delom Banata, obiđemo pojedine znamenitosti i ošacujemo moguće gljivarske terene. Izbor je pao na Kovin i okolinu.
Prva tačka koju smo obišli je bio manastir Bavanište u istoimenom mestu. Manastir je izgrađen u srednjem veku, duboko u močvari kako bi izbegao pogledu turskih osvajača. Nije mu to baš najbolje uspelo te je manastir više puta paljen i još toliko puta obnavljan. 

Bavanište

Posle Bavaništa se selimo u Skorenovac, jedno od tri banatska sela u koje su se naselili transilvanski Sekelji i koji su iza sebe ostavili trag svoje jedinstvene kulture sa visova Karpata.

Turul ptica i Sekelj kapija u Skorenovcu

Kroz Sekelj kapiju stižemo do čudnovatog mosta kod sela Pločice. Most na suvom poznatiji kao Eugenov most iliti most Marije Terezije nosi ime slavnog vojskovođe, odnosno velike carice ali se nijedno od njih ne može direktno povezati sa tom građevinom osim da je izgrađen negda u ta davna vremena. Most je premošćavao rukavac reke Ponjavice koji je u međuvremenu presušio te most osta nasukan u banatskim njivama kao onaj naš panonski mornar, samo ovaj osta bez reke a ne bez mora.

Eugenov most

Ostavljamo kapije, orlove i mostove na suvom te se zapućujemo u Kovin. Gust raspored nam nije dozvolio da se previše motamo po samom gradu već smo se zadovoljili time da vidimo maketu toka Dunava u parku Starog grada i ruševine drevne ugarske tvrđave iz 12. veka. 

Maketa toka Dunava u zimskom ruhu

Stari grad Kovin

Ponovo kupimo pinkle a cirkus se seli u Deliblato na obale deliblatskog jezera u samo srce rezervata prirode Kraljevac. Upravnici zaštićenog područja su nas poveli u vožnju čamcima i ispričali nam sve što smo želeli da znamo o rezervatu. Najvažnija stavka u jezeru je pod prvim stepenom zaštite a to su kanali i ostrvca gde živi i mresti se retka i zaštićena riba umbra. 

Obilazak jezera

Krstarili smo oko plovećih ostrva i saznali da je jezero raj za pecaroše ali i da gljive ne zaostaju za ribama. Po pričama upravnika rezervata, tu se mogu pronaći bukovače, šumsko pile, Lepiste, smrčci, šampinjoni i druge gljive koje njima nisu poznate. 

Svako je sebi našao neku zanimaciju

Rumunska crkva u Deliblatu

Lov na vetrenjače kod Mramorka

A za kraj, naravno, večerica u salašu "Kod mog Đoke"

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Mileva Bajakić, Jelena Gajić, Momčilo Daljev

Usledio je ručak, do duše ne baš onaj gljivarski, koji se zove gljivaš. Ovo je bio gulaš od govedjeg mesa i po malo gajenih Šampinjona, tek toliko da se zna da je spremljen za gljivare. Pride, makarone i salata od kupusa. Naše vredne domaćice, pripremile su pite od gljiva (supruga Ljube iz Rume), slatke kolače napravljenje Melanijinim vrednim rukama, a Ivanka je donela krancle i vanilice. Sve u svemu, imali smo veoma ukusnu i bogatu novogodišnju trpezu. Još kada se tome doda i Čivina, ili ti Djordjetova rakija od jabuka i Čivino vino – Hamburg, sreći nikada kraja.

​

Novina na ovom dočeku, za razliku od dosadašnjih je u tome, što smo posle ručka imali živu muziku. Naravno, ja sam bila zadužena za nju, svirajući na svojoj harmonici. Veseli tonovi, brzih pesama, podstakli su skoro sve da pevaju, tako da se orila cela sala. Imala sam i pomagače, Djordjeta i Melaniju koji su naizmenično davali takt, udarajući u talambas.

​

Nakon muzičkog dela, počela je omiljena nam tombola, u kojoj svako daje i svako dobija. Bila je propraćena smehom, zagrljajima, poljupcima i naravno slikanjem. Pokloni su bili raznoliki od kobasica, gljivarskih proizvoda, knjiga, figurica, čaša, šoljica za čaj i kafu, do flaša sa kvalitetnim vinima. Poseban poklon, koji je svima privukao pažnju, bio je svećnjak uradjen kao kućica sa ogledalom, koja se okači na zid. Ovaj poklon, toliko maštovit, napravile su vešte Mićine ruke. Izvukao ga je na tomboli najmladji član petočlane grupe iz Zenice i bio je veoma srećan.

​

I tako, to je bio kraj našeg dočeka Gljivarske nove godine, i početak novih gljivarskih avantura. Razišli smo se uz rukovanje, zagrljaje i poljupce, do sledećeg vidjenja. Neka nam je svima srećna Nova 2024. gljivarska Nova godina.

​Mila Vojnović, GD Novi Sad

​

Gljivarska godina 2023. je, bez ikakve sumnje bila jedna od čudnijih i, svakako, dinamičnijih. Sa jedne strane smo imali veliki broj aktivnosti, što u zemlji što u inostranstvu, dok je opet proteklo leto bilo jedno od najsušnijih. Proleće i kasna jesen su dali mnogo više vrsti gljiva a sezona se produžila do duboko u decembar. Razorne letnje oluje su nam uništile nekoliko omiljenih mesta za gljivarenje a prave posledice ćemo videti ko zna kada.

Gljivarilo se naširoko po Srbiji. Prokrstarili smo zemlju od severa do juga i od istoka do zapada sunca. Najviše smo se, naravno, motali po Fruškoj gori ali smo spore rasejavali i po Staroj planini, Kopaoniku, Tari, Podrinju, Ceru, Zagajičkim brdima, Podunavlju, Homoljskim i Svrljiškim planinama i drugim mestima.

Vrzmali smo se kojekude

Obišli smo skoro sve gljivarske manifestacije u Srbiji i družili se sa starim prijateljima a usput i sreli neke nove.

Neka od druženja

Motali smo se i po inostranstvu. Prokrstarili smo Rumunijom, videla nas je Bosna, Poljska i Hrvatska. Nadamo se da ćemo i ove godine nastaviti sa tim trendom.

Poljska

Transilvanija

Oradea

Kanjon Nere i Beušnica

Popesmo se na piramidu

Skoknusmo i do Sarajeva

Malo i do Osijeka

Išlo se u gljive

I još štošta drugo

Eleonora je postala koautor novo otkrivene vrste gljive za nauku

Pored zabave bilo je i posla. Vršili smo popise gljiva na Tari i Okanj bari. Ukupno 7 terena. Nastavili smo i sa našim projektom popisa gljiva Fruške gore te sada imamo 6843 obzervacije i 789 zabeleženih vrsta makro gljiva na Fruškoj gori.

Popis gljiva Tare

Popis gljiva Okanj bare

Pored "redovnih" aktivnosti smo se malo majali po pećinama i podzemnim vojnim galerijama Petrovaradinske tvrđave. Naša interesovanja su dosta široka a svaki član može da pronađe nešto za sebe u okviru naših aktivnosti.

Pećinarenje

Tunelisanje

Naravno, dva glavna događaja sezone su nam svakako naše redovne izložbe koje organizujemo u junu i oktobru svake godine. Ova godina nam je bila jubilarna, obeležili smo 20. Susrete gljivara na Fruškoj gori.

Mala letnja izložba u Dunavskom parku

Vidimo se u 2024-oj godini

​Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Marta ove godine smo dobili poziv od upravitelja rezervata Okanj bara kod banatskog sela Elemir da izvršimo monitoring miko faune tog specijalnog rezervata prirode. Rezervat se nalazi između naselja Elemir, Taraš, Melenci i Kumane a sastoji se od zaslanjenog jezera i više periodičnih slanih bara koje preseca kanal Taraš. Ono što je nas zanimalo je velika travnata površina pod pašnjacima i slatinama. Do sada su naša gljivarenja po Panonskoj niziji sprovođena po šumskim površinama uz reke, zašumljenoj Deliblatskoj peščari i po onim retkim bregovima poput Titelskog ili Zagajičkim brdima. Ovo nam je bio prvi susret sa pravom, ravničarskom stepom bez drveća i sa tek po kojim žbunom. Velika suša ovog leta nas je omela u detaljnijem istraživanju ali smo, ipak, uspeli da napabirčimo tri terenska izlaska i da zabeležimo mnoge zanimljive vrste. Ne sve kojima smo se nadali ali takav je svet gljiva, nepredvidiv i zahteva konstantno vraćanje kako bi se utvrdilo gradivo.

Domaćini su nas dočekali i uputili u istorijat rezervata, probleme, izazove i lepote upravljanja jednim rezervatom prirode

Staneš na ludaju i vidiš Kekendu ili što bi Crnjanski rekao "Bekrajni plavi krug i u njemu zvezda". Doduše,  prvog dana terena se nebo spojilo sa zemljom

Slatinama su nekada lutala beskrajna krda jelena, srna i zubrova te su na taj način održavali travu i nisu dozvoljavali da se zažbuni i pretvori u šipražje. Kako toga sada nema potrebno je teren održavati na veštački način, intenzivnom ispašom stoke. Pod strogim nadzorom uprave livadama rezervata luta nekoliko stada ovaca, krava i koza koje čuvaju čobani što veći deo godine provode u saživotu sa svojim stadom. Uz njih žive, spavaju, jedu i trpe sve vremenske prilike i neprilike a na ovom mestu su posebno surove. Nema tu zaklona od sunca, vetra i kiše. Sve to udara čobanima po glavi i leđima. Al, istrpi se sve. Kažu da je to unosan posao iako je težak, zahtevan a pre svega otuđen od drugih ljudi.

Život i smrt u stepi

Pulinče

Na ovom bunaru su se, kako kažu meštani, od vajkada putnici iz Taraša ka Zrenjaninu zaustavljali da napoje konje 

Kanal Taraš i ćuprija preko njega

I Banaćani dele sremačku filozofiju; sve je lepše sa slaninom

Ako neko misli da je lako gljivariti po ravnici onda taj nije gljivario po ravnici. Zabasa se u travu i žbunje, močvarišta i kanale a najteže je savladati "kopova". Kopovo su delovi koji se napune atmosferskom vodom, nikada dubokom. Zimi, kada voda smrzne led se uvuče u pore i postepeno sabija zemlju u stranu. Kada se na proleće otopi iza njega ostaju praznine to jest brazde koje se godinama povećavaju, Teren tada izgleda kao da je ispresecan džinovskim mravinjacima ali te brazde ne vidite dok ne zabasate u njih. Pojedine su toliko duboke da mogu progutati čoveka pogotovo još ako su obrasle u močvarnu travu. Rezervat je i dom tekunica, voluharica, oaza ptica, insekata i drugih životinja kao i brojnih biljnih vrsta. Gljive, do sada, nisu istraživane.

Varljiva ravnica

 Što se gljiva tiče one na koje smo do sada naišli su tipično stepske vrste i vrste koje su usko vezane za prisustvo životinja koje pasu travu. Najviše smo  pronašli vrste iz roda Agaricus, pet šest vrsta a najbrojnije pojedinačne vrste gljiva su bili vilini klinčići. Naravno, bilo je dosta koprofilnih vrsta ali i raznih puhara i sunčanica. Potrebno je raditi monitoring još neko vreme kako bi se mogao bolje zabeležiti pun miko potencijal ovog područja.

Vile vladaju pašnjacima

Mada se ni sunčanice ne stide

Puhare

Svašta nešto

Šampinjoni su izdominirali

Kraljevska bukovača nas je obradovala

Ali je zvezda ipak bila Mycenastrum corium, stepska, kožasta iliti tvrda puhara

Sve u svemu ovo je bio dobar početak, nadamo se nastavku saradnje i kompletnijem popisu gljiva na ovom zanimljivom lokalitetu.

Momčilo, GD Novi Sad
Foto: Jelena Gajić, Momčilo Daljev

​Došao je i taj dan, vreme da svečano obeležimo jedan važan jubilej, dvadeset godina postojanja i rada Gljivarskog društva Novi Sad. Dve decenije uopšte nije malo vremena, pogotovo kada se osvrnemo na svoje početke. Kada se osvrnemo i zaključimo da smo dvadeset godina uspevali održati kontinuitet rasta i razvoja društva. Bilo je tu uspona i padova. Greški, bilo je mnogo greški. Učili smo na njima ali smo, prečesto, rekao bih, odbijali da izvučemo lekciju i tvrdoglavo gurali svoje. To nam se u nekim prilikama ispostavilo kao pametan potez a nekada bi nam se teško obilo o glavu.
Elem, organizovati manifestaciju nije laka stvar što znaju svi oni koji su u ovako nečemu učestvovali. Veliki je pritisak ležao na svima nama a točkići mehanizma su se kotrljali nedeljama pa i mesecima unazad. Trebalo je sve to uskladiti u simfoniiju.
Najzad, dođosmo i do sedmice pred veliki dan. Danima smo već obilazili terene po Fruškoj gori i Vojvodini kako bi sakupili dovoljno vrsta gljiva za prikaz na izložbi. Višemesečna suša nam nimalo nije išla naruku. Šuma je bila poprilično suva i jedino se u dolinama potoka moglo nešto napabirčiti a, uzočin, baš tih dana je kiša navalila kao da je samo nas čekala da nam začini paprikaš. 

Obišli smo Deliblatsku peščaru

A i Frušku goru

Našlo se

​Druženje sa gostima, prijateljima iz drugih gljivarskih društava, je počelo od četvrtka, prelilo se u petak a kulminiralo u nedelju.
Subota je, tradicionalno rezervisana za grupne odlaske na terene po Fruškoj gori, rastrčali smo se i uspeli na sakupimo iznenađujuće veliki broj vrsta. Više ruku pa se rezultati odmah vide.

Steva je vodio na Vilu promaju

Selma na Šuljamsku glavicu

Ela na Dumbovački vodopad

Posle terena smo se svi okrepili na Iriškom vencu uz pićence i pasulj koji je skuvao, zakuvao, začinio, u stihove  pretočio i u tanjire natočio  Đorđe Vojnović.

Ekipa za determinaciju se bacila na posao, trebalo je sve te nalaze determinisati, sortirati, obeležiti karticama i pripremiti za izložbu.

Ekipa u akciji

Mi ostali, da ne smetamo i da nekako ubijemo vreme do večere smo se uputili u obilazak podzemnih vojnih galerija ispod Petrovaradinske tvrđave. Kako nam je bilo možete videti na snimku u prilogu.

Posle napornog dana, šta drugo nego naporna večera. Okupili smo se u lovačkom domu u Sremskoj Kamenici i družili do u sitne sate. Sreća te se pomeralo vreme te večeri pa nam je to pomoglo da "preguramo" noć.

Večerica

Napokon nedelja, pregurali smo veći deo preko glave, sve je leglo na svoje mesto i manifestacija je mogla da počne.

Reč o ovom, reč o onom

Eksponati su tu

Jelena je postavila izložbu fotografija

Gosti svoje štandove

Bilo je i nas

Kuhinja nekako uvek ukrade predstavu

Muzikanti su nas uveselili

Pojavio se izgubljeni brat

Dr Maja Karaman nam je pričala o mikorizama

Polagali su se ispiti

Bilo je dosta sveta

Završilo se i to, ovo nam je bila, možda, najbolja izložba do sada. Nastavićemo da se unapređujemo i da dogodine budemo prikazani u još boljem svetlu. Dvadeset godina bez trovanja i nastavljamo niz...

Vidimo se sledećeg oktobra.

Momčilo GDNS,
Foto: Stevan Baluban, Selma Simić, Momčilo Daljev, Uroš Spasić
​Video: Uroš Spasić

Reka Gradac je vodom najbogatija pritoka Kolubare i većim delom toka protiče kroz duboko usečenu klisuru. Takođe, Gradac je i ponornica koja ima svoj deo nestalnog toka pod imenom Suvaja (sama reka teče nepoznatim podzemnim koritom) a na svetlo dana ponovo izbija nedaleko od lokaliteta Šareno platno. 
Mi smo odlučili da subotnji dan provedemo probijajući se kroz klisuru od ušća do mesta drugog rođenja reke kod Šarenog platna.

Ostavili smo automobile nekoliko kilometara od ušća u Kolubaru (nismo baš želeli da gubimo vreme pešačeći kroz naselje) i zapucali ka klisuri. Valja napomenuti da je Gradac izuzetno čista i bistra reka te da smeća u njoj gotovo da nema. Mogla se videti tek po koja kesa ili plastična flaša a i to isključivo u donjem delu koji protiče kroz naselje. Veoma pohvalno i osvežavajuće u odnosu na ono kako naš narod tretira reke i druge vodene površine.

Elem, prvi lokalitet na koji nailazimo je Degurićka pećina. U pitanju je izvorska pećina čiji se ukupni kanali prušaju na oko 2 kilometra i bogata je pećinskim nakitom. Nažalost, bili smo kratki sa vremenom te smo obišli samo ulaz iliti izlaz a neko dalje istraživanje ostavili za neku drugu posetu. U samoj klisuri postoji nekoliko desetina pećina od kojih su mnoge i neistražene. Eto mogućnosti za avanturu.

Degurićka pećina

Nastavljamo dalje i nailazimo na prvu dilemu. Trebali smo da izaberemo između staze koja nas vodi preko ivica klisure pa do Jerininog grada ili da izaberemo pravac ka manastiru Ćelije koji podrazumeva nekoliko kilometara gaženja reke. Izabrali smo potonje. Probijali smo se kroz klisuru i povremeno (stalno zapravo) prelazili preko gazova. Isprva smo se preobuvali na svakom gazu ali smo posle trećeg ili četvrtog odustali i samo gazili bosi sve dok nismo izbili do Ćelija. Put nas je vodio kroz zmijugavu klisuru, preko brojnih kupališta, ispod nekoliko mostova pruge Beograd-Bar, trošnih brana a naišli smo i na povorku konjanica iz obližnjeg konjičkog kluba. Konjanice su nam začinile ovu deonicu i priredile prizor kakav očekujemo u avanturističkim filmovima. Sve u svemu, prva deonica je bila najsadržajnija što se tiče pustolovina a i utisaka. Čista priroda i kristalno bistra reka. Isprva smo kukali zbog hladnoće vode ali smo se brzo navikli i samo greli preko gazova kao da smo rođeni na njima.

Preko nekih od brojnih gazova

Ispod pruge

Pored trošne brane

Odjednom na nas nailazi konjanička povorka

Stižemo do manastira Ćelije i pravimo pauzu. Vreme izgradnje manastira nije poznato ali se veruje da je podignut tokom 13. veka, za vreme vladavine kralja Dragutina. U okviru manastirskih zidina se nalaze grobovi Justina Ćelijskog i Ilije Birčanina.

Ćelije

Manastirsko magare

Nakon manastira kao da smo sišli na drugu reku, istina, Gradac je i dalje čist, brz i bistar ali je zato ta deonica krcata ljudima, kupačima, kamperima, izletnicima i drugim. Dok smo u prethodnoj deonici tek sporadično nailazili na ljude  (one koji su ludi poput nas) na ovom delu se vidi koliko je Gradac popularno izletničko mesto. Stižemo do lokaliteta Šareno platno, doma ekološkog društva Gradac i stare vodenice. Sa druge strane reke (opet gaženje) se nalazi srednjovekovna tvrđava Jerinin grad i jedan od lepših vidikovaca Gradačke klisure.

Jerinin grad

Vrlo brzo nakon Šarenog platna se dolazi do mesta gde Gradac po drugi put izbija na svetlost dana. Voda je čista i može se piti direktno iz reke a Suvaja dopunjava korito svojim delom periodičnog nadzemnog toka. 

Izvor

Na tom mestu završavamo subotnju ekspediciju. Za odlazak do pravog izvora Gradca podno planine Povlen je potrebno malo više vremena i verovatno jedno noćenje u planini ako bismo detaljnije istraživali i druge tačke poput Degurićke i drugih pećina. Odmaramo se i krećemo nazad ka Valjevu i zasluženoj večeri uz hladno točeno pivo.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Ivana Jovanović, Momčilo Daljev, Dunja Škavo

Nebo se, napokon, smilovalo i dalo nam nekoliko sunčanih dana bez kiše. Taman dovoljno da obiđemo par ključnih terena na Fruškoj gori kako bi sakupili gljive za tradicionalnu Malu letnju izložbu u Novom Sadu. Za razliku od naše glavne manifestacije "Susreti gljivara na Fruškoj gori" ova je namenjena isključivo građanima a sve u cilju da se, makar malo, ljudima približi čarobni svet gljiva.
Gljive za izložbu su se sakupljale mahom u subotu jer je, koliko još u petak, kiša lila kao iz kabla. Obilazili su se tereni oko Andrevlja, Jaska, Šuljma i drugi.

Jedna od ekipa na Stevinom omiljenom terenu

Našlo se

Komarci su nas urnisali a vlažnost vazduha je bila 100%. Odoleli smo svim iskušenjima i uspeli da do saletle u Dunavskom parku dopremimo preko 100 determinisanih vrsta gljiva koje su posetioci mogli da vide a članovi društva su im odgovorili na sva pitanja.

Privukli smo pažnju

Pored izloženih gljiva, građani su mogli i da probaju specijalitete od gljiva koje su napravile naše vredne članice a koji su privukli pažnju isto koliko i eksponati.

Gajeni Cordyceps militaris

Sve u svemu, izložba je bila uspešna, kao da je bilo sumnje, a mi volimo da mislimo kako smo, makar malo, probudili uspavanu ljubav prema prirodi kod pojedinaca i da će, već naredni vikend, neko od njih umesto da dan provede uz televizor napustiti stan i zaputiti se u prirodu.

​Planina Tara se nalazi u zapadnoj Srbiji i proteže se između kanjona reke Drine, doline reke Đetinje i planine Zlatibor. Najviši vrh ove planine je Koziji Rid, sa nadmorskom visinom od 1591 metar. Planina Tara se sastoji iz tri celine: Ravna Tara – Deo koji se nalazi u Kaluđerskim barama, planinski deo i kanjonski deo. Na Tari se nalazi Nacionalni park Tara koji je osnovan 1981. godine i prostire se na površini od 19.175 hektara.
   Tara je poznata po svojim vidikovcima, jezerima i skijalištima. Na Tari se nalaze tri veštačka jezera: Perućac, Zaovinsko i Rača. Perućac je najveće i najpoznatije jezero na Tari koje se nalazi na reci Drini.
    Najpoznatiji vidikovci na Tari su Banjska stena, Zelenika, Mitrovac, Crnjeskovo i Osluša. Banjska stena je najpoznatiji vidikovac na Tari i definitivno jedan od najzastupljenijih prizora na turističkim flajerima i razglednicama iz Srbije. 
    Najbrojnija populacija mrkih medveda u Evropi živi na Tari. Nacionalni park Tara vrši satelitsko praćenje ovih divljih životinja na svojoj teritoriji i poseduje četiri hranilišta. Registrovano je 58 jedinki koje nose ogrlice. Do sada najkrupnija jedinka mrkog medveda uhvaćena je i obeležena upravo na ovoj planini.
    Na Tari se mogu pronaći različite vrste gljiva. Smrčak se nalazi u proleće u niskoj travi u proređenim šumama. Reduša se nalazi do kraja maja, na ivicama šuma u travi i šumarcima. Vrganj raste u leto i u jesen po lišćarskim i četinarskim šumama.
   Vrši li neko popis gljiva na Tari?
Žao mi je ali nisam uspio pronaći podatke o popisu gljiva na Tari. Mogu li vam još nešto pomoći?
 
    E, sada je već jasno da ja nisam pisao gornji tekst. Ćaskao sam malo sa veštačkom inteligencijom i bio skoro zadovoljan odgovorima koje mi je dala. Naime nisam bio zadovoljan sa poslednjim odgovorom jer popis gljiva na Tari trenutno rade u saradnji Nacionalni park Tara, Novosadski PMF i Gljivarsko društvo Novi Sad, član Mikološko gljivarskog saveza Srbije. A gljive su povremeno popisivane i  ranije.

​    Od 8-11.06.2023. na Tari je bila mala ekipa GDNS u prolećnom popisu gljiva. U ekipi su bili Jelena Gajić-Vulić, Vuk Đura i moja malenkost. Pronađen je, za ovaj prolećni termin, veliki broj gljiva. Mnoge smo prvi put pronašli. Vreme nas je poslužilo i veći deo dana je sijalo sunce. Naravno po podne smo svaki dan pokisli i završili gljivarenje manje-više mokri. Ali šta da se radi, kada gljivarite morate ponekad i pokisnuti. Uveče smo determinisali pronađene gljive, mikroskopirali ih, farbali reagensima i listali literaturu. Neke gljive smo brzo rešili, neke malo sporije, a određivanje  preostalih je u toku. Do sada smo ukupno na Tari imali preko 1300 uzorkovanja gljiva i određeno je više od 330 vrsta. Samo u ovom prolećnom popisu naša mala ekipa evidentirala je preko 80 vrsta gljiva. Idemo dalje, ima tamo još puno toga da se pronađe i evidentira.

Mitrovac

Neke od gljiva

Determinacija

    Sve u svemu odlično provedeni dani na Tari, koju ja lično obožavam. 

Stevan Baluban, GD Novi Sad
Foto: Stevan Baluban

Uvek je lepo vratiti se u Homolje a još lepše posetiti stare prijatelje, drugi vikend juna je rezervisan za druženje sa "vilenjacima" iz Petrovca na Mlavi. I ove godine smo se nagurali u Izviđački dom u selu Ždrelo gde je druženje trajalo dan i noć. Na prvi teren smo otišli u subotu a vodič nam je bio Bojan Krepoljinac, poveo nas je u šume iznad sela Breznica koje su bile bogate gljivama.

Brezničke šume i sakupljanje gljiva za izložbu

Nakon terena smo pristupili neizostavnoj determinaciji gljiva koje su morale biti izložene sutradan u Petrovcu u okviru godišnje manifestacije. Najaktivniji je, naravno, bio Srđan kome je bilo žao čak i pukog gubitka vremena za ručak koje ga je odvojilo od druženja sa gljivama. 

Determinacija

Za drugu rundu dana smo izabrali obilazak skrivenih znamenitosti Homoljskih planina; ruševine srednjovekovne tvrđave Gradac iznad Krepoljina i kompleks Mitropolije u Gornjačkoj klisuri.

Predeli iznad Krepoljina

Uspon na greben

Homoljski vidici

Prva stanica tvrđava Gradac

Druga stanica Blagoveštenje

Treća stanica Mitropolija

Nedelja je bila ništa manje uzbudljiva i sadržajna. Petrovčani su održali svoju 8. Letnju izložbu gljiva, zainteresovani su mogli odslušati predavanje Milke Adžić o konzerviranju gljiva a igrom slučaja je u gradskom parku održan viteški performans udruženja "Beli orlovi" tako da je doživljaj bio potpun. Gledali smo borbe vitezova a i sami se oprobali u nadvlačenju konopca.

Manifestacija

Vitezovi

Pobedili smo 3a u nadvlačenju konopca

Druženje sa Petrovčanima se ovim završilo a mi smo se zaputili ka Novom Sadu, kućama i svakodnevnom, dosadnom životu. Ipak, vidimo se već sledeće nedelje u Dunavskom parku na našoj Maloj letnjoj izložbi gljiva.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Selma Simić, Bojan Milošević i Momčilo Daljev