Reka Gradac je vodom najbogatija pritoka Kolubare i većim delom toka protiče kroz duboko usečenu klisuru. Takođe, Gradac je i ponornica koja ima svoj deo nestalnog toka pod imenom Suvaja (sama reka teče nepoznatim podzemnim koritom) a na svetlo dana ponovo izbija nedaleko od lokaliteta Šareno platno. 
Mi smo odlučili da subotnji dan provedemo probijajući se kroz klisuru od ušća do mesta drugog rođenja reke kod Šarenog platna.

Ostavili smo automobile nekoliko kilometara od ušća u Kolubaru (nismo baš želeli da gubimo vreme pešačeći kroz naselje) i zapucali ka klisuri. Valja napomenuti da je Gradac izuzetno čista i bistra reka te da smeća u njoj gotovo da nema. Mogla se videti tek po koja kesa ili plastična flaša a i to isključivo u donjem delu koji protiče kroz naselje. Veoma pohvalno i osvežavajuće u odnosu na ono kako naš narod tretira reke i druge vodene površine.

Elem, prvi lokalitet na koji nailazimo je Degurićka pećina. U pitanju je izvorska pećina čiji se ukupni kanali prušaju na oko 2 kilometra i bogata je pećinskim nakitom. Nažalost, bili smo kratki sa vremenom te smo obišli samo ulaz iliti izlaz a neko dalje istraživanje ostavili za neku drugu posetu. U samoj klisuri postoji nekoliko desetina pećina od kojih su mnoge i neistražene. Eto mogućnosti za avanturu.

Degurićka pećina

Nastavljamo dalje i nailazimo na prvu dilemu. Trebali smo da izaberemo između staze koja nas vodi preko ivica klisure pa do Jerininog grada ili da izaberemo pravac ka manastiru Ćelije koji podrazumeva nekoliko kilometara gaženja reke. Izabrali smo potonje. Probijali smo se kroz klisuru i povremeno (stalno zapravo) prelazili preko gazova. Isprva smo se preobuvali na svakom gazu ali smo posle trećeg ili četvrtog odustali i samo gazili bosi sve dok nismo izbili do Ćelija. Put nas je vodio kroz zmijugavu klisuru, preko brojnih kupališta, ispod nekoliko mostova pruge Beograd-Bar, trošnih brana a naišli smo i na povorku konjanica iz obližnjeg konjičkog kluba. Konjanice su nam začinile ovu deonicu i priredile prizor kakav očekujemo u avanturističkim filmovima. Sve u svemu, prva deonica je bila najsadržajnija što se tiče pustolovina a i utisaka. Čista priroda i kristalno bistra reka. Isprva smo kukali zbog hladnoće vode ali smo se brzo navikli i samo greli preko gazova kao da smo rođeni na njima.

Preko nekih od brojnih gazova

Ispod pruge

Pored trošne brane

Odjednom na nas nailazi konjanička povorka

Stižemo do manastira Ćelije i pravimo pauzu. Vreme izgradnje manastira nije poznato ali se veruje da je podignut tokom 13. veka, za vreme vladavine kralja Dragutina. U okviru manastirskih zidina se nalaze grobovi Justina Ćelijskog i Ilije Birčanina.

Ćelije

Manastirsko magare

Nakon manastira kao da smo sišli na drugu reku, istina, Gradac je i dalje čist, brz i bistar ali je zato ta deonica krcata ljudima, kupačima, kamperima, izletnicima i drugim. Dok smo u prethodnoj deonici tek sporadično nailazili na ljude  (one koji su ludi poput nas) na ovom delu se vidi koliko je Gradac popularno izletničko mesto. Stižemo do lokaliteta Šareno platno, doma ekološkog društva Gradac i stare vodenice. Sa druge strane reke (opet gaženje) se nalazi srednjovekovna tvrđava Jerinin grad i jedan od lepših vidikovaca Gradačke klisure.

Jerinin grad

Vrlo brzo nakon Šarenog platna se dolazi do mesta gde Gradac po drugi put izbija na svetlost dana. Voda je čista i može se piti direktno iz reke a Suvaja dopunjava korito svojim delom periodičnog nadzemnog toka. 

Izvor

Na tom mestu završavamo subotnju ekspediciju. Za odlazak do pravog izvora Gradca podno planine Povlen je potrebno malo više vremena i verovatno jedno noćenje u planini ako bismo detaljnije istraživali i druge tačke poput Degurićke i drugih pećina. Odmaramo se i krećemo nazad ka Valjevu i zasluženoj večeri uz hladno točeno pivo.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Ivana Jovanović, Momčilo Daljev, Dunja Škavo

Nebo se, napokon, smilovalo i dalo nam nekoliko sunčanih dana bez kiše. Taman dovoljno da obiđemo par ključnih terena na Fruškoj gori kako bi sakupili gljive za tradicionalnu Malu letnju izložbu u Novom Sadu. Za razliku od naše glavne manifestacije "Susreti gljivara na Fruškoj gori" ova je namenjena isključivo građanima a sve u cilju da se, makar malo, ljudima približi čarobni svet gljiva.
Gljive za izložbu su se sakupljale mahom u subotu jer je, koliko još u petak, kiša lila kao iz kabla. Obilazili su se tereni oko Andrevlja, Jaska, Šuljma i drugi.

Jedna od ekipa na Stevinom omiljenom terenu

Našlo se

Komarci su nas urnisali a vlažnost vazduha je bila 100%. Odoleli smo svim iskušenjima i uspeli da do saletle u Dunavskom parku dopremimo preko 100 determinisanih vrsta gljiva koje su posetioci mogli da vide a članovi društva su im odgovorili na sva pitanja.

Privukli smo pažnju

Pored izloženih gljiva, građani su mogli i da probaju specijalitete od gljiva koje su napravile naše vredne članice a koji su privukli pažnju isto koliko i eksponati.

Gajeni Cordyceps militaris

Sve u svemu, izložba je bila uspešna, kao da je bilo sumnje, a mi volimo da mislimo kako smo, makar malo, probudili uspavanu ljubav prema prirodi kod pojedinaca i da će, već naredni vikend, neko od njih umesto da dan provede uz televizor napustiti stan i zaputiti se u prirodu.

​Planina Tara se nalazi u zapadnoj Srbiji i proteže se između kanjona reke Drine, doline reke Đetinje i planine Zlatibor. Najviši vrh ove planine je Koziji Rid, sa nadmorskom visinom od 1591 metar. Planina Tara se sastoji iz tri celine: Ravna Tara – Deo koji se nalazi u Kaluđerskim barama, planinski deo i kanjonski deo. Na Tari se nalazi Nacionalni park Tara koji je osnovan 1981. godine i prostire se na površini od 19.175 hektara.
   Tara je poznata po svojim vidikovcima, jezerima i skijalištima. Na Tari se nalaze tri veštačka jezera: Perućac, Zaovinsko i Rača. Perućac je najveće i najpoznatije jezero na Tari koje se nalazi na reci Drini.
    Najpoznatiji vidikovci na Tari su Banjska stena, Zelenika, Mitrovac, Crnjeskovo i Osluša. Banjska stena je najpoznatiji vidikovac na Tari i definitivno jedan od najzastupljenijih prizora na turističkim flajerima i razglednicama iz Srbije. 
    Najbrojnija populacija mrkih medveda u Evropi živi na Tari. Nacionalni park Tara vrši satelitsko praćenje ovih divljih životinja na svojoj teritoriji i poseduje četiri hranilišta. Registrovano je 58 jedinki koje nose ogrlice. Do sada najkrupnija jedinka mrkog medveda uhvaćena je i obeležena upravo na ovoj planini.
    Na Tari se mogu pronaći različite vrste gljiva. Smrčak se nalazi u proleće u niskoj travi u proređenim šumama. Reduša se nalazi do kraja maja, na ivicama šuma u travi i šumarcima. Vrganj raste u leto i u jesen po lišćarskim i četinarskim šumama.
   Vrši li neko popis gljiva na Tari?
Žao mi je ali nisam uspio pronaći podatke o popisu gljiva na Tari. Mogu li vam još nešto pomoći?
 
    E, sada je već jasno da ja nisam pisao gornji tekst. Ćaskao sam malo sa veštačkom inteligencijom i bio skoro zadovoljan odgovorima koje mi je dala. Naime nisam bio zadovoljan sa poslednjim odgovorom jer popis gljiva na Tari trenutno rade u saradnji Nacionalni park Tara, Novosadski PMF i Gljivarsko društvo Novi Sad, član Mikološko gljivarskog saveza Srbije. A gljive su povremeno popisivane i  ranije.

​    Od 8-11.06.2023. na Tari je bila mala ekipa GDNS u prolećnom popisu gljiva. U ekipi su bili Jelena Gajić-Vulić, Vuk Đura i moja malenkost. Pronađen je, za ovaj prolećni termin, veliki broj gljiva. Mnoge smo prvi put pronašli. Vreme nas je poslužilo i veći deo dana je sijalo sunce. Naravno po podne smo svaki dan pokisli i završili gljivarenje manje-više mokri. Ali šta da se radi, kada gljivarite morate ponekad i pokisnuti. Uveče smo determinisali pronađene gljive, mikroskopirali ih, farbali reagensima i listali literaturu. Neke gljive smo brzo rešili, neke malo sporije, a određivanje  preostalih je u toku. Do sada smo ukupno na Tari imali preko 1300 uzorkovanja gljiva i određeno je više od 330 vrsta. Samo u ovom prolećnom popisu naša mala ekipa evidentirala je preko 80 vrsta gljiva. Idemo dalje, ima tamo još puno toga da se pronađe i evidentira.

Mitrovac

Neke od gljiva

Determinacija

    Sve u svemu odlično provedeni dani na Tari, koju ja lično obožavam. 

Stevan Baluban, GD Novi Sad
Foto: Stevan Baluban

Uvek je lepo vratiti se u Homolje a još lepše posetiti stare prijatelje, drugi vikend juna je rezervisan za druženje sa "vilenjacima" iz Petrovca na Mlavi. I ove godine smo se nagurali u Izviđački dom u selu Ždrelo gde je druženje trajalo dan i noć. Na prvi teren smo otišli u subotu a vodič nam je bio Bojan Krepoljinac, poveo nas je u šume iznad sela Breznica koje su bile bogate gljivama.

Brezničke šume i sakupljanje gljiva za izložbu

Nakon terena smo pristupili neizostavnoj determinaciji gljiva koje su morale biti izložene sutradan u Petrovcu u okviru godišnje manifestacije. Najaktivniji je, naravno, bio Srđan kome je bilo žao čak i pukog gubitka vremena za ručak koje ga je odvojilo od druženja sa gljivama. 

Determinacija

Za drugu rundu dana smo izabrali obilazak skrivenih znamenitosti Homoljskih planina; ruševine srednjovekovne tvrđave Gradac iznad Krepoljina i kompleks Mitropolije u Gornjačkoj klisuri.

Predeli iznad Krepoljina

Uspon na greben

Homoljski vidici

Prva stanica tvrđava Gradac

Druga stanica Blagoveštenje

Treća stanica Mitropolija

Nedelja je bila ništa manje uzbudljiva i sadržajna. Petrovčani su održali svoju 8. Letnju izložbu gljiva, zainteresovani su mogli odslušati predavanje Milke Adžić o konzerviranju gljiva a igrom slučaja je u gradskom parku održan viteški performans udruženja "Beli orlovi" tako da je doživljaj bio potpun. Gledali smo borbe vitezova a i sami se oprobali u nadvlačenju konopca.

Manifestacija

Vitezovi

Pobedili smo 3a u nadvlačenju konopca

Druženje sa Petrovčanima se ovim završilo a mi smo se zaputili ka Novom Sadu, kućama i svakodnevnom, dosadnom životu. Ipak, vidimo se već sledeće nedelje u Dunavskom parku na našoj Maloj letnjoj izložbi gljiva.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Selma Simić, Bojan Milošević i Momčilo Daljev

Ove godine stigosmo u Svrljig dan ranije sa ciljem da uhvatimo jedan dodatni dan terena, izvan kreativnog haosa koji prati sve gljivarske manifestacije. S tim na umu smo se već u petak ujutro zaputili na obronke Svrljiških planina a vodio nas je Miloš koji nas je sproveo po "svojim terenima". Tereni su se pokazali kao veoma lepi a bogme i plodonosni. Nabrali smo preko šesdeset različitih vrsta gljiva koje su trebale biti izložene na sutrašnjoj izložbi. Ni pljusak nas, naravno, nije zaobišao. Pravi letnji, zalio nas je i otutnjao dalje u svom pohodu a nama ostavio sunce i zaparu.

Galerija gljivara

Galerija gljiva

Pokisli gljivari

Popodne smo iskoristili da skoknemo do Niševačke klisure i popnemo se na Svrljiški grad. Od tvrđave nije ostalo mnogo ali ipak ima sačuvano nešto od drevnih bedema a pogled na klisuru, reke Belicu i Svrljiški Timok je takav da oduzima dah.

Klisura

Neki od ostataka tvrđave

Ekipa viđena Stevinim očima

Steva viđen očima ekipe

Uveče smo se okupili u prostorijama udruženja Svarog iz Svrljiga, družili se, probali belmuž i radili determinaciju gljiva koje će sutradan biti izložene u okviru manifestacije.

Determinacija

Naš instinkt koji nas je u Svrljig doveo dan ranije se ispostavio kao ispravan. Tokom večeri je počela padati kiša koja nije stala skoro pa ceo sutrašnji dan. Padala je u tolikoj meri da je i sama manifestacija dovedena u pitanje ali su organizatori ipak uspeli da obezbede uslove da se eksponati zaštite od kiše i dani gljiva su mogli da počnu. Na repertoaru je bilo takmičenje iz spravljanja jela od gljiva, izložba samoniklih gljiva i proizvoda od gljiva, zatim ispiti za polaganje zvanja u okviru MGSS i večernje druženje sa starim poznanicima.

Štand sa eksponatima

Uspeli smo da uhvatimo predah između dve provale oblaka pa smo otišli do sela Beloinje, do vrela i u senci stare vodenice tražili šumske crve, ribarce i rečne rakove.

Stara vodenica

U lovu

Sutradan je osvanuo potpuno drugačiji dan, magla se zalepila za okolne vrhove i dan pretvorila u sivilo a hladnoća nas je naterala da obučemo dukseve, pa i jakne. Cilj drugog dana je bila Prekonoška pećina koja se nalazi iznad sela Prekonoga. Uspon je lak i do pećine nema puno ali smo dosegli liniju oblaka koji su nas potpuno progutali te smo na ulazu u pećinu, koja se nalazi na okomitoj litici, ostali uskraćeni za veličanstven vidik.

Prekonoška pećina je prva pećina koja je uređena za posetioce. Uređivanje je započeto još u XIX veku po nalogu kralja Milana Obrenovića. Nažalost, nikada nije puštena u rad usled raznih turbulentnih zbivanja. Sada se može ući i videti prastare instalacije ali i delovanje lovaca na blago koji su raskopali mnoge delove pećine. Do sredine glavnog kanala je prohodno a onda se ulazi u zonu velikih odrona i opasnog terena koji se pokazao kao previše zahtevan za većinu grupe te smo bili prinuđeni da se vratimo nazad. Neka, ostaje nam da naiđemo ponovo i vidimo to podzemno jezero sa druge strane.

Prekonoška pećina

Sa tim izletom smo priveli našu ekspediciju kraju. Oprostili smo se od poznanika i zaputili put Novog Sada. Kako smo izašli iz Svrljiga, nekih pola puta ka Malči, tako se i razvedrilo a oblaci ostali zarobljeni po grebenima Svrljiških planina, koje smo mogli videti iza sebe. Kako god, ovo je bio samo privremeni rastanak jer ćemo gljivarsku družinu videti već sledeće sedmice u Homoljskim planinama kada će biti na Petrovčane red da prikažu građanima šta od gljiva raste po okolini. A do tada ...

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Foto: Stevan Baluban, Selma Simić, Momčilo Daljev

​   Ovo je druga po redu „Redušijada“ u selu Sekulić na Tari. GDNS je predstavljala mala ekipa u kojoj su bili Miroslav, Vuk i moja malenkost. U petak nam se pridružio u smeštaju i Zoran Jelenković. Redušijada inače počinje u petak ali mi smo se na Taru uputili u četvrtak po podne sa ciljem da ceo dan u petak tražimo smrčke. Nismo puno očekivali, ali nekoliko lepih primeraka bi svakako pomoglo.

Na putu ka tamo

​   I tako osvanulo je kišno i maglovito jutro, dakle ne baš neki idealni uslovi za gljivarenje. Ali kada smo već na Tari sigurno je da nećemo sedeti u sobi i čekati idealne uslove. Posle doručka u kafani Kod Bana i odlične Komplet lepinje krenuli smo u gljivarenje sa našim domaćinima Marijom i njenim ocem Dražom. Odveli su nas na teren gde bi moglo da bude smrčaka. Rekli su nam da ih tražimo oko jasika koje su rasle pretežno u šumi jele i smrče. Nisu nam radari bili baš naštimani u početku i domaćini su prvi našli toliko željene smrčke. Kada su pronađeni prvi primerci sve je bilo lakše.  Smrčci su počeli da se pojavljuju sve češće. Ali kišica je bila baš uporna pa smo se na kraju mokri i zadovoljni vratili u smeštaj. Kasnije je sunce sinulo i mi smo krenuli u potragu za gljivama, ovog puta sami. Opet smo pronašli smrčke pa smo se sa njima i slikali.  Bilo je tu i nekih drugih vrsta gljiva koje smo brali za izložbu. Na primer ogroman primerak Polyporus squamosus  CN. Cerioporus squamosus ili po naški Škripavac. Jedan njegov deo nam je poslužio sutradan i kao doručak. Ali glavno jelo su naravno bili smrčci. E sad koji smrčci to je već problem i uzorci su poneti za dalju analizu. Mislim da su to bili Morchella deliciosa, s‘obzirom na nadmorsku visinu od oko 1300 metara na kojoj su rasli. Nalazili smo ih pored jasika, ali rasli su i po ivicama mešane šume smrče i jele. 

U lovu

Našlo se svačega

Ali ovo se tražilo

Sekvenciranje gena

​Subota jutro je bilo rezervisano za zajedničko gljivarenje. Mesto okupljanja je bilo ispred  restorana „Kod Bana“. Bilo je prisutno puno gljivara iz MGSS, a najbrojnije su bile ekipe iz Banje Koviljče i Sremske Mitrovice. Napravili smo zajedničku fotografiju pre gljivarenja i krenuli kolima do lokacija koje su bile predviđene za traženje i branje Reduša, odnosno Calocybe gambosa ili Đurđjevača kako ih mi zovemo. Teren je bio lep, a reduše rastu u travi po livadama na Tari. Našli smo ih naravno, fotografisali i krenuli po prekrasnoj dolini dalje da sakupljamo gljive za izložbu. Trebalo je obići i ivice šume jer tamo obično prvo kreću gljive. Tamo sam pronašao, za mene veoma retku gljivu,  otrovnu Gyromitra esculenta. Bilo je tu još vrsta gljiva, na primer Marasmius oreades CN.Gymnopus oreadoides -Vilin Klinčić, zatim Entoloma sericeum - Svilena rudoliska, Auriscalpium vulgare - Šišarkina ježevica, gorkasti Strobilurus tenacellus i za mene dosta retka Gymnosporangium clavariiforme koja raste na kleki.  

Za naraštaje

Pa u strelce

Tema manifestacije

​Kada smo se konačno sakupili posle gljivarenja, krenuli smo nazad jer je trebalo gljive koje smo pronašli, mi i ostali gljivari, u ta dva dana determinisati i pripremiti za izložbu. Determinaciju smo radili na terasi vile „Montequeen“ u kojoj smo bili smešteni. Nisam slučajno izabrao to mesto. Nebo je bilo sve tamnije i bilo je samo pitanje kada će pljusnuti kiša. Okolo je bilo puno gljivara koji su pripremali svoje specijalitete od gljiva u kotlićima. Kiša je počela iznenada jakim pljuskom, dok su se gljivaši krčkali. Srećom bilo je namešteno nekoliko šatora pa su mogli da se sklone dok pljusak ne prođe. Posle je opet sinulo sunce i ocenjivanje gljvarskih specijaliteta je moglo da počne. Ovog puta pobedila je ekipa iz Banje Koviljače. Ja sam se sa Vukom i Miroslavom ipak prvo pozabavio determinacijom pronađenih gljiva. Jasno mi je bilo da je proleće i da nema puno gljiva. Na kraju je izbrojano nešto manje od 30 vrsta. Ipak za ovo rano proleće na 1300 metara nadmorske visine i to je odličan rezultat. Celu manifestaciju snimala je i TV ekipa sa N1. Kada će biti emitovani prilozi ne bih znao.

Redušijada

​   Uveče je bila svečana večera uz muziku u kafani „Kod Bana“. Gljivarke i gljivari iz Banje Koviljače su bili najveselije i proslavljali su osvojeno prvo mesto u kuvanju gljivaša. Brzo su im se pridružili i gljivari i gljivarke iz Sremske Mitrovice i drugih krajeva Srbije. Muzika je bila dobra, ali je po običaju bila preglasna tako da je priča bila gotovo nemoguća. 

Druženje

​Nedelja jutro, nešto smo ogladneli. A u frižideru ima još dosta smrčaka i smrčkovica, slanine i jaja. Ja sam odlučio da budem kuvar i pripremio sam doručak na moj način. Dakle prvo u tiganj ide slaninica, pa je izvadim i na masnoću ide iseckani luk, zatim problanširane smrčkovici i sveži smrčci presečeni na pola. Na kraju vratim slaninicu i pomešam je sa gljivama. Ovog puta sam dodao 4 jajeta i poklopio da se ispeku na oko ali da žumanca ostanu rovita. Šta da vam kažem, bilo je odlično.

Nastavak sekvencioniranja uzoraka

​   Posle doručka krenuli smo u Bajinu Baštu u Info Centar NP Tara. Podrazumeva se da smo zastali na par mesta da fotkamo predivne predele. Prvo smo stali iznad HE Perućac, a posle kod neizbežne rečice Godina koja izvire ispod stena viših od 100 metara i preko vodopada se uliva u Drinu bukvalno protičući ispod restorana. U Info Centru su bile izložene gljive, pa smo ih još jednom pogledali i dodali ceduljice sa nazivima gde su nedostajali. Pogledali smo i odlično uređen Info centar. Ja sam na kraju prisutnim radnicima NP Tara, gljivarima i gljivarkama održao predavanje pod nazivom „Vesnici Proleća - Smrčci i Smrčkovice“. 

Šetnjica

Predavanje

​   Sve u svemu super smo se proveli na Tari. Domaćini su nas lepo ugostili i počastili. Moja očekivanja da pronađem nekoliko smrčaka na Tari za dalju analizu su višestruko prevaziđena. Ne da će biti smrčaka za analizu već smo ih imali i za pravljenje ukusnih jela. Kiša na Tari naravno nije izneverila i padala je svaki dan. Samo mi smo gljivari i ne čekamo idealne uslove za izlazak u šumu. Malo smo bili mokri. Pa šta, nismo od šećera da se istopimo. Taro vidimo se opet uskoro.
 

Nacionalni park Kanjon Nere i Beušnica se nalazi u susednoj nam Rumuniji na nešto jače od 20 kilometara od granice kod Bele Crkve. Poneti pričama o netaknutoj prirodi odlučismo da prvomajske praznike provedemo u tom biseru Banatskih planina koje su deo celine jugozapadnih Karpata. Smeštaj smo pronašli u seocetu Saska Montana. Ko je bio, prethodne dve godine, sa nama u Dojkincima na Staroj planini može, donekle, da zamisli ovo selo. Nekako ceo taj kraj ima onu staroplaninsku auru skrajnute zabiti; prodavnica radi dvokratno i u njoj možete nabaviti šta vam treba, znanje engleskog jezika je tamo naučna fantastika, štaviše, bolje ćete proći govoreći srpski. Menjačnice nema ali je poznavanje par ključnih reči sasvim dovoljno; kažete valutar, evro a prodavačica samo izgovori quattro i to je sasvim dovoljno, dođete gde treba u 16h i leji su tu. Postoji jedan restoran domaće kuhinje "Stara vodenica" ali on radi manje nego prodavnica, po svemu sudeći samo vikendom i praznicima. Pored ta dva objekta imamo još kladionicu što je preuzela funkciju seoske kafane i to je sve. Iz kladionice dopiru narodnjaci (rumunski) a ispred prodavnice sede lokalne pivopije (oni što im je kladionica luks mesto) i slika je potpuna. Skoro nikakve razlike od bilo kog planinskog sela u Srbiji. Domaćoj atmosferi doprinose brojni automobili srpskih registracija a u kanjonu Nere je govorni jezik srpski. A prvo što čujete kada prozborite koju sa našima je kuknjava na puteve. Zaista, čim skrenete sa druma za Oravicu, stupate na toliko loš put da je teško nabrojati sve rupetine koje smo morali izbegavati. Sa trideset na čas nismo mogli da prođemo bez udaraca i češanja, ispada da su u tom kraju makadamski putevi daleko bolji za saobraćaj. 

Most na Neri na ulazu u selo

Izvor probija ispod ajnfort kapije zapustele kuće

Restoran "Stara vodenica"

Putešestvije započinjemo u susednom selu Saska Romana. Preko reke vodi klimavi viseći most. U početku deluje zastrašujuće ali posle nekoliko prelaza sve postane rutina. Pojedine prečage su izvaljene pa ipak nastupamo oprezno. Kod mosta se ugnezdila improvizovana kafanica u kojoj smo jedva čekali da popijemo pivo u povratku nakon duge šetnje (spojler, radi samo vikendom). 

Viseći most

Nastavljamo uzvodno Nerom, staza je uglavnom ravna sa tek nekoliko blažih uspona. Dolazimo do prvih oštrih ivica kanjona, zapravo izlaza iz njega jer su stranice na ovom mestu prilično udaljene jedna od druge ali nisu ništa manje impozantne.

Na ovoj deonici se nalaze i poznati Tunelele Romana, niz tunela prokopanih kroz živu stenu. Prema pričama, njih su izgradili Turci kako bi lakše prebacivali vojsku od sela do sela. Tunela ima više, neki kraći neki duži. Kroz većinu se prolazi pod dnevnim svetlom ali za neke vam je potrebna i baterijska lampa. Uglavnom se kroz njih hoda uspravno mada u pojedinim morate malo i da prelomite leđa. 

Tunelele Romana

Ubrzo stižemo do Begovog mosta i kraja prve etape. Na ovom mestu napuštamo Neru te počinjemo pratiti reku Beu koja se nedaleko od mosta uliva u Neru. Srednja etapa je pomalo zamorna jer se kilometrima hoda širokim makadamskim putem a vodopad Vaioaga je jedina tačka koja pomalo razbija monotoniju. 

Vodopad Vaioaga

Progutasmo kilometre i stižemo do kamp izletišta na reci Beu. Kamp ima parking i mesta za širenje šatora kao i restoran gde se možete okrepiti i ručati (spojler, radi samo vikendom). Nakon kampa ulazimo u pravu netaknutu šumu u kojoj dominiraju bukve ali i drugo lišćarsko drveće. Deluje kao da ceo taj kraj nije video sekiru niti drvoseču. Put vijuga u senci debelih krošnji i prolazi pored brojnih slapova i jezeraca.

Dolina reke Beu

Stižemo do Begovog oka. Begovo oko je jedno od atrakcija tog kraja, jezerce okruženo slapovima. Prema legendi, begov sin se zaljubio u prostu pastiricu a njegov otac, koji niije hteo ni da čuje za tako neku sramotu, naredi da se devojka ubije. Tada je nastalo jezero napunjeno suzama begovog sina. Jezerce je zaista nestvarno bistro a ceo lokalitet veoma smirujuć. 

Begovo oko

Uz još malo dodatnog napora stiže se do još jednog bisera tog kraja. Vodopada Beušnice. Vodopade Beušnice čini čitav niz vodopada i slapova koji smenjuju jedan drugog. 

Vodopadi Beušnice

To nam je bilo dosta za jedan izlet. Ukupna dužina staze je izašla oko 25 kilometara a trebalo je i vratiti se do Novog Sada. Malo smo upoznali kraj i videli još veliki broj atraktivnih staza i zanimljih lokaliteta. Opšti utisak je taj da treba doći na više dana te bez opterećenja i žurbe obići sve što srce želi. Vredi svakako. 

Gornje Podunavlje predstavlja sistem plavnih šuma koje su se udenule u tromeđu između Srbije, Hrvatske i Mađarske. Specijalni rezervat prirode se sastoji iz kompleksa kanala, ritova, šuma i pašnjaka prepunih raznoraznih životinja i divljači. Takođe, ovo je jedan od terena na koji, do sada, nismo zalazili. Bar ne u organizovanim grupama i ne u potrazi za gljivama.

Okupili smo se kod jednog od ulaza u rezervat gde su nas dočekale članice iz Sombora, one poznaju ove šume kao svoj džep pa im je palo u obavezu da nam budu vodiči. Podešavamo opremu i polazimo u ekspediciju. Uz obaveznu prijavu upravitelju rezervata, naravno.

Polazak

Šume su guste i dobro održavane, dominira hrast ali smo videli i dosta drugog drveća. Smenjuju se šume, pašnjaci i slatine. Zemlja je svuda izrovana od strane divljači ali kako grupa od tridesetak gljivara ne može da bude tiha tako smo uspeli da vidimo samo jednu mladu divlju svinju koja je bezbrižno trčkarala putem ispred nas. 

Prvi nalaz ipak nisu bile gljive već kamilica

Odmor kod ćuprije

Našlo se i gljiva. Ne one koje smo želeli (smrčci) a ni onoliko koliko smo priželjkivali ali smo zabeležili pristojan broj vrsta za jedan ovako nasumičan izlet. Dominirale su "drvenjače" ali je bilo poprilično glogovači (Entoloma clypeatum) i drugih. Pronašli smo i prilično retku vrstu  Ossicaulis lachnopus. Doduše, čekamo još potvrdu sa mikroskopije ali je nedoumica između dve vrste iz roda Ossicaulis a bilo koja od njih predstavlja vredan nalaz.

Neke od nađenih gljiva

Kako smo se ipak bili naoštrili na smrčke i njima srodne gljive tako smo odlučili da promenimo lokaciju i obiđemo topoljake uz Dunav. Prebacili smo se na šume u okolini čarde "Kod Švabe" i skoro odmah pronašli ono što smo tražili.

Završetak dana nikako ne bi bio potpun da nismo zaseli u čardi na piću po izboru, ribljem paprikašu i pečenoj ribi. Malo kafanskog divana, malo veslanja čamcem po kanalu i dodatno istraživanje okoline. 

Vidimo se na nekom drugom izletu

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Mileva Bajakić, Jelena Gajić, Momčilo Daljev, Ružica Rakinić

U Subotu, 11.02.2023. godine, tačno u 14 sati, stigla je GLJIVARSKA NOVA GODINA. Na Popovici u Planinarskom domu “ŽELEZNIČAR”, dočekali su je članovi GLJIVARSKOG DRUŠTVA NOVI SAD, i njihovi gosti (bilo nas je 35.) Sada već tradicionalnu III Gljivarsku Novu godinu, u organizaciji sekcije MLAĐIH SENIORA GDNS, proglasio je Đorđe Vojnović, poželevši svim gljivarima, uspešnu prestojeću sezonu gljiva za sakupljanje, proučavanje i kulinarstvo, kao i što više druženja, zajedničkih izlazaka na terene i međusobnu razmenu gljivarskih iskustava. 

Nakon zajedničkog fotografisanja (za anale društva), od strane našeg neprevaziđenog fotografa gljiva i gljivara Baluban Stevana, usledeo je gljivarski ručak, a potom i gljivarska tombola. Svaki učesnik je dao i dobio poklon, tako da su svi bili zadovoljni. U umetničkom delu programa, pesme su recitovali Ljuba iz Rume i Đorđe Vojnović nakon čega se i zapevalo. Vodeći glasovi Ljuba iz Rume i Melanija Krstić. Za dosadašnji doprinos afirmaciji gljivarskih aktivnosti i okupljanju gljvara, od strane SEKCIJE MLAĐIH SENIORA, Plaketa ZLATNA JABLANOVAČA, dodeljena je Đorđu Vojnoviću.

Već dugo godina bezuspešno pokušavamo da ostvarimo saradnju sa nekom od novosadskih škola kako bi kroz obrazovni sistem promovisali svet gljiva. Bilo je sporadičnih uspeha ali se, do sada, sve završavalo na kratkim, jednoročnim, predavanjima. Onda su se, nenadano, zvezde sklopile a inicijativa došla od strane vrtića "Kalimero" od strane jedne grupe koju predvode vaspitačice Emina Dukić i Jelena Šaraba.  

Deca su, radoznala kako samo deca umeju biti, posle neke od jesenjih kiša pronašla u dvorištu pečurke koje su potom donele vaspitačici. Tada je nastao projekat "Šta raste posle kiše?" koji je obuhvatio sve ono što kiša ostavi za sobom: blato, dugu, gliste, puževe i gljive ali su deca nekako najviše zavolela gljive. 

Istraživanje je moglo da počne. Kroz razne radionice deca su pravila predmete u obliku gljiva, slikali crteže i ukrašavali zidove svojih prostorija. Roditelji su prihvatili inicijativu i tada dolazi do prvih kontakata sa Gljivarskim društvom Novi Sad. Prva je led probila Sanela Makić a onda smo se svi upoznali na Susretima gljivara na Stražilovu. 

Sanela u poseti

Susreti gljivara na Stražilovu

Kada sam se po prvi put susreo sa malim prirodnjacima iz vrtića Kalimero bio sam prilično iznenađen njihovim znanjem. Za vrlo kratko vreme deca su savladala više osnovnih vrsta gljiva i umela su da ih prepoznaju među gomilom drugih, izloženih gljiva. I ne samo to, za svako divljenje je strast kojim su pristupili svetu gljiva i prirodi pre svega. Lepo je videti grupu malih ljudi koji će, jednog dana, izrasti u velike ljude i zaštitnike prirode. Ljubavi prema prirodi se uči od malena i ta ljubav je večna. 

U prostorijama vrtića

Nakon izložbe gljiva su Jelena Milošević i Eleonora Čapelja organizovale mali kviz znanja u okviru koga su prirodnjačići odgovarali na pitanja u vezi gljiva i imali priliku da prepoznaju gljive na  osnovu fotografija. Rezultati su bili i više nego fantastični. Jelena je ostavila džak sa inokuliranim bukovačama i uputstvom za korišćenje. Čekaju se rezultati.

Kviz i dodela diploma

Džačić i prvi rezultati

Bilo je i radionica na otvorenom. Iskoristili smo decembarske tople dane i izašli u jedan obilazak Kameničkog parka gde smo zabeležili više vrsta gljiva a deca su imala prilike da se zabave, iskaljaju, istrče i nauče štošta o gljivama iz prve ruke. Zima već steže pa će novi izlasci na teren morati da sačekaju do proleća.

U potrazi

Neke od gljiva

Bilo je i druge zabave

Prema rečima vaspitačice Emine Dukić ovaj projekat je veoma važan je su, tokom njega, deca imala priliku da istražuju samostalno, sa vršnjacima kao i uz podršku odraslih i na taj način jačaju svoje socijalne i komunikativne veštine i grade odnose uzajamnog poverenja. Na taj način deca su razvijala kompetencije za celoživotno učenje, ljubav prema učenju, istraživanju i zainteresovanost za svet u kom živimo.

Ne možemo a da se ne složimo sa tim i nadamo kako će ova saradnja da se nastavi i na proleće, kada gljive ponovo pomole svoje šeširiće.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Emina Dukić, Stevan Baluban i Momčilo Daljev