Dosadašnje noćne marševe smo organizovali na Fruškoj gori i bili su, kako se ispostavilo, samo priprema za ovaj poduhvat koji niko od nas, do sada, nije iskusio. Na nas jedanaestoro gljivara je palo da probijemo led. Raspitali smo se, unapred, o uslovima na vrhu Šiljak tokom noćnih sati te smo poneli i više nego što nam je trebalo a opet, nismo poneli sve što nam je bilo neophodno. Svaki nauk se plaća a mi smo pametni pa ne slušamo iskusnije. Elem, cilj ovog, trećeg po redu, noćnog marša je bio taj da pre zore stignemo na vrh kako bi prisustvovali rađanju sunca na jednom od najlepših vidikovaca u Srbiji, ako ne i najlepšem. Ko će ga znati, nismo sve obišli a konkurencija je velika.
​Stigli smo u selo Rtanj nešto pre 23h, ostavili vozila i uputili se ka vrhu. 

Jedna grupna pred uspon

Uspon smo počeli južnom stranom planine, niko od nas ne poznaje severnu stazu a, kako smo čuli, zahtevna je i danju a kamoli noću. Prva stvar koju smo primetili je ta da se nismo koristili iskustvom prethodnih noćnih marševa. Rečeno nam je kako je noću na Rtnju prilično hladno (u selu je i bilo) te smo se svi upakovali u jakne, međutim, zaboravili smo da šuma tokom noći zarobljava vlagu ispod svojih krošnji te smo, dok nismo izašli na brisani prostor, vrlo brzo bili gola voda a delovi odeće su otpadali jedno po jedno.

Početak

Na pola puta

Uspon, sam po sebi, nije težak ali je dug oko 7 km i konstantan sa tek po kojom ravnom deonicom a kulminira serijom serpentina koje mogu da iznerviraju i najsmirenijeg čoveka. Nije moglo proći bez drame. Par seoskih pasa nas je pratio do samog vrha, njihove svetleće oči su celim putem vrebale iz mraka. Nakon toga su se spustili do sela pa smo ih u povratku sreli kako prate drugu grupu planinara. Ko zna koliko puta su već odradili taj uspon. Rtanjski šerpasi. Negde na početku serpentina smo čuli skičanje u mraku, kada smo izvidili šta je u pitanju shvatili smo da su naši pratioci uhvatili zeca. Uspeli smo da ga spasimo ali su mu psi odrali deo kože sa leđa. Pazili smo, na smenu, nesrećnika celu noć, nije se otimao, ali smo ga ipak morali na, kraju, osloboditi i prepustiti prirodi.

Napokon smo se domogli vrha i ruševina crkve Grete Minh, sagrađene između dva svetska rata a sudbinu joj je zapečatila ljudska pohlepa i glupost. Negde posle rata su tragači za blagom minirali crkvu u potrazi za skrivenim zlatom i za sobom ostavili tužnu ruševinu.

Crkva pre uništenja

Stigli smo do vrha oko 02:30h te smo morali sačekati svitanje šibani neverovatnim naletima vetra. Sklonište smo pronašli ispod istočnog zida srušene crkve na jedinom mestu gde vetar nije besnio. Pokušali smo na više načina da se zagrejemo i na kraju smo došli do savršene kombinacije: podloga za sedenje, rančevi i zid od kapele kao naslon, pokrivka koja se može napraviti od bilo čega, delova odeće, ćebeta ili astro folije (koja se odlično pokazala u vetrovitim uslovima) ali je ključni sastojak bio taj kada smo se zbili jedni uz druge i svojim se telima zagrejavali.

Hladno je gore

Na vrh smo stigli prvi i dok si lupio dlanom o dlan, ekipa po ekipa, kad odjednom gužva na vrhu. Svi su došli sa istom idejom dočekivanja svitanja na Šiljku. Sreća te smo zauzeli najbolje mesto.

Odjednom gužva

Sve muke su, ipak, bile gurnute u peti plan kada je sunce počelo da se pomalja. Teško je opisati rečima a ni fotografije ne mogu da uhvate ceo doživljaj, najbolje ipak da sami iskusite. Vredi svakog truda.

Zora na Rtnju

Valja se vratiti nazad. Spust nije ništa lakši od uspona, za bolna kolena čak i teži. Ipak, dan pruža drugačiju vrstu zadovoljstva jer se može uživati u svoj moći prelepe planine Rtanj.

Senka piramide u daljini

Spuštali smo se različitim tempom  a zmija planinara se razvukla serpentinama. Na pola uspona (tj spusta) se nalazi improvizovana planinska kafana. Tokom noći smo je primetili i molili boga da proradi ujutro, videli smo traktor kako pristiže i na našu neizmernu sreću pronašli vlasnika. Na raspolaganju su sokovi, rakija, pivo i kafa. Ima li šta bolje?

Kafana u planini

Kako smo mi, ipak, gljivari bacili smo pogled i na miko faunu Rtnja. Primetili smo dosta pupavki, zeki i sunčanica ali nam je rečeno kako na Sokobanjskoj strani ima i vrganja. 

Posetili smo i jedno od Rtanjskih "mesta moći". Rtanjsko "vrelo" je uređeno kao izletište mada ga ja znam pod imenom mogila. Pre dvadeset godina je to mesto bilo zaraslo u korov i predstavlja drevnu grobnu humku, staru više hiljada godina. Sada je proglašeno, od strane nekih od instituta za fenomenologiju, kao mesto sa lekovitim zračenjem.

Mogila/Vrelo

U povratku smo obišli i izvor Crnog Timoka u Krivom viru ali smo bili previše umorni za detaljniji obilazak. Valja imati meru u svemu. Još jedna tačka koju treba ponovo posetiti.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi
Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Selma Simić, Branka Vuleta, Momčilo Daljev, Ivanka Iličić

Sakupljanje gljiva za našu, tradicionalnu, Malu letnju izložbu je počelo još u četvrtak 17.06.2022. godine kada je jedna od ekipa prošpartala sremskim šumama u blizini sela Grabovci. Glavni dan je, naravno, bila subota i tada se nekoliko ekipa članova GD Novi Sad raširila po Fruškoj gori u potrazi za eksponatima koje ćemo izložiti građanstvu u nadi da ćemo im, makar malo, približiti svet gljiva.

Tereni

Iako nismo bili, baš, previše optimistični uspeli smo da pronađemo zavidan broj vrsta gljiva, kada se sve sabere i oduzme.

Neki od nalaza

Simpatični manastirski ovan zvani "Bambi"

Sve te gljive koje su pronađene valja i prikazati Novosađanima. Naše uobičajeno mesto u Dunavskom parku je, ove godine, bilo nepristupačno te smo izložbu preselili na novosadsko kupalište Štrand. Malo smo štrčali od okruženja ali smo ipak privukli sasvim dovoljno pažnje. 

Priprema

Izložba ispod mosta

Ekipa

Prvi izazov u mandatu uspešno savladan

​Vidimo se sledeće godine u istom terminu. Treća nedelja juna. 

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

FOTO: Selma Simić, Biljana Franić, Gordana Fehir, Stevan Baluban i Aleksander Vasiljević

Drugi vikend u junu je, već tradicionalno, rezervisan za posetu gljivarskim prijateljima u Petrovcu na Mlavi. Ovu, sedmu po redu izložbu je pratila kiša ali i suša u prethodnom periodu što je uslovilo malo lošiju berbu gljiva nego onu na koju smo navikli. Kako god, Homoljske planine su jedna od mojih omiljenih destinacija i ne postoji ta količina pehova koja mi može pomračiti uživanje u predivnoj prirodi. 

Ovakve manifestacije su i prilika da se sretnemo sa dugogodišnjim prijateljima sa kojima se, nažalost, ponekad srećemo samo na ovakvim prigodama. Elem, izložba je uspešno sprovedena i to sedma po redu.

Kako smo se, ove godine, smestili u Krepoljinu a ne u Petrovcu nismo se pridružili glavnoj grupi u izlasku na teren već smo odlučili da prođemo pešačku stazu koja vodi od Krepoljina do vrha Veliki Vranj. Staza, prigodno, vodi pored tri pećine; Mijucića pećine, pećine Pogana peć i Hajdučke pećine što smo oberučke prigrlili jer nismo mogli da odolimo a da ne gurnemo nos. Nije bilo vremena za ozbiljnije istraživanje te smo tu rabotu ostavili za neki drugi put.

Negde pred vrhom Veliki Vranj, nepun kilometar do destinacije, nas je uhvatila kiša. Nije to bio jedini peh, na putu do Pogane pećine smo napravili pogrešno skretanje i dodali 3 kilometra na ukupnu dužinu te nismo imali dovoljno vremena da se uspnemo na sam vrh. Već smo kasnili na determinaciju u udaljnoj Melnici te je i Veliki Vranj ostao za neki drugi put. Nema veze, samo još jedan razlog da se vratimo.

A do tada, vidimo se u nekoj drugoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Selma Simić i Momčilo Daljev

Prvi vikend juna je, od sada, rezervisan za posetu gljivarskoj manifestaciji u Svrljigu, gradiću ugnežđenom između planina. Na destinaciju smo pristigli u petak uveče te smo odmah imali priliku da probamo lokalne specijalitete. Šta reći nego da su porcije veoma obilne.

U subotu ujutro smo se okupili u gradskom parku i svi zajedno otišli na teren Lipnica kako bi sakupili nešto gljiva za izložbu. Iako su na Lipnici tereni veoma lepi i nadasve obećavajući dočekao nas je slab rod, kiša je pala nedelju dana ranije ali, po svemu sudeći, nije bila dovoljna da nadomesti sušu proteklog meseca. Ipak, našlo se nešto, dosta Russula, po koja lisičarka, razni vrganji i druge gljive. Nakon terena smo se okrepili u obližnjoj vinariji Statut te smo degustirali vranac i italijanski rizling.

Odlazak u šumu i okrepa u vinariji Statut

Izložba je bila solidno posećena a Miloš je dirigovao determinatorskom timu kako bi nalazi bili pravilno sortirani i determinisani. Građani su, kao i uvek, radoznalo prilazili stolovima i postavljali bezbroj pitanja, začudo, veoma malo onih tipa "jede li se to?" Ovakvi skupovi nam služe i da bismo se susreli sa starim prijateljima koje, obično, viđamo samo na gljivarskim manifestacijama. Taman da se ispričamo i nadoknadimo propušteno vreme.

Naravno, mi ne bismo bili mi a da se ne zavučemo u barem jednu pećinu. Odlučili smo se za pećinu Samar. U pitanju je protočna pećina kroz koju celom dužinom teče reka Kopaja. Na jednom kraju pećine ona ponire a na drugom, u vidu vodopada, izvire te dalje teče kroz atar sela Kopajkošara. 

Ekipa u istraživanju

Pećina Samar je najpoznatija po podvigu Milutina Veljkovića koji je u njoj proveo zatvoren 434 dana a sa spoljnim svetom je komunicirao putem radio veze. Milutin Veljković je tih 15 meseci proveo istražujući pećinu, vredno beležeći sve nalaze a svojim podvigom se upisao u Ginisovu knjigu rekorda sa rekordom koji još nije oboren.

Drugi dan nije bio ništa manje uzbudljiv. Obišli smo ruševine srednjevekovnog Svrljiga, Kulsku pećinu u steni podno njega i kupalište Banjica na Svrljiškom Timoku.

Osvojili smo grad

Stari grad

Do pećine liticom

Kulska pećina

Svrljiški Timok

Svemu dobrome dođe kraj. Oprostili smo se sa domaćinima i krenuli put Novog Sada. Ipak, uz put još malo obilazaka. Posetili smo banju Vidrište i Nešu Travku. 

Neša Travka i ostaci kule iznad Vidrišta

Naše kratko putešestvije po Svrljigu i okolini se, na žalost, završilo. Narednog vikenda tumaramo po Homoljskim planinama a do tada...

Vidimo se u sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

​Foto: Miroslav Mihnjak, Miloš Gajić, Momčilo Daljev