Perina pećina je u stvari stari rudokop koji se nalazi u ataru sela Ledinci na Fruškoj gori nedaleko od vikend naselja Popovica. Prema nekim podacima se u okolini Ledinaca vadila ruda za vreme vladavine Rimljana, mala je verovatnoća da je ovaj rudokop iz tog doba ali kako se ne zna pouzdano njegovo poreklo sve opcije ostaju otvorene. Jedna legenda se vezuje za poreklo imena ove pećine. Naime, Ledinčanin po imenu Pera je tu, navodno, vadio zlato. Da li je zaista izvlačio zlato ili ne tek meštani su u to verovali jer se Pera vrzmao oko pećine i iznosio nekakve vrećice na koje nikome nije dozvoljavao da baci pogled. Kada je nestao njegovo telo je pronađeno u jednom ledinačkom podrumu nakon godinu dana u poodmakloj fazi raspadanja. Počinilac nije uhvaćen a Pera je tajnu pećine odneo u grob.

Ulaz u Perinu pećinu

Sama pećina je dugačka oko 70 metara i sastoji se od dva kraka koji konstantno idu na dole. Ulaz u okno je veoma nizak i tek se na krajnjem delu tunela može hodati uspravno, ostatkom tunela se ide, čučeći, četvoronoške i potrbuške. Prvi deo tunela ima jako puno zemljanih nanosa koji su smanjili visinu svoda ali se u tom delu može kretati polu uspravno. Nakon tog, prvog, dela sledi veoma uzani tesnac kroz koji se mora provlačiti potrbuške ali on vodi u drugi deo tunela koji je mnogo prostraniji. Na kraju središnjeg dela dolazi se do vertikalnog otvora a u poslednji deo kompleksa se mora silaziti uz pomoć konopca. Taj, poslednji deo je i najširi a na bočnim nišama se mogu videti otisci pijuka drevnih rudara. Sama pećina je dom slepih miševa i raznih paukova.   

Gospodari tame

Elem, avanturistička sekcija Gljivarskog društva Novi Sad, nazvana Arkona NS, je odlučila da uvede neku vrstu dnevnika pod imenom "Knjiga avanture". Dnevnik se sastoji od grupe izazova koji obuhvataju široku lepezu poduhvata kao što su: obilasci pećina, kanjona, planinskih ruta, nepristupačnih tvrđava, osvajanje stena, buškraft i drugo. Rešavanjem grupe poduhvata se stiče određeno zvanje dok se popunjavanjem celog dnevnika stiče nagrada. Poduhvati su smišljeni da testiraju granice izdržljivosti, razbiju fobije i da budu okidač za upoznavanje Srbije jer su razbacani po celoj zemlji. Ali glavni cilj dnevnika je da osobi koja ispuni sve poduhvate obezbedi jedno nezaboravno iskustvo. Današnji izlet je bio prvi, zvanični poduhvat i od ovog datuma igre bez granica počinju. Perina pećina je odlična za početnike i uvežbavanje jer je mala, bezbedna i predstavlja dobar poligon za sticanje potrebnih veština u špiljarenju. Jer, pravi izazovi nas tek očekuju. Ekipa koja je danas probila led je: Bojan Šeguljev, Nikola Vlaović, Maja Bogičević, Dimitrije Vasić, Luka Radanović, Miroslav Mihnjak i Momčilo Daljev. 

Januarska izvidnica, priprema za ekspediciju

Ekipa

Ulazak

Kako je pećina dosta uska morali smo silaziti u dve ture. Svi su uspešno obavili zadatak a pojedinci su mogli da razbiju dve vrste strahova; od paukova i tesnog prostora. Samo kretanje kroz podzemlje je naporno, puzanje, neoprezno udaranje glavom i teško disanje zbog smanjenog kiseonika. Temperatura u pećini je veoma prijatna, može se ići u kratkim rukavima. Zimi toplo, leti hladovina. Idealno. Naravno da nam nije bilo dovoljno samo da siđemo i vratimo se, morali smo testirati sopstvene sposobnosti te smo se provlačili kroz svaku tesnu šupljinu koju smo pronašli.

Spust u treću odaju

Prva ekipa

Jedan od tesnih prolaza

Povratak

Naposletku, izazov je ispunjen a novo poglavlje otvoreno, sada nema nazad. Dokazali smo da možemo žrtvovati sopstveni komfor i uroniti u avanturu. Sezona 2022, evo nas.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev - GD Novi Sad

Fotke: Maja Bogičević i Momčilo Daljev
​Video: Bojan Šeguljev i Nikola Vlaović

Usred ravnih, vojvođanskih, njiva u ataru između Novog Bečeja i Novog Miloševa izdižu se srednjevekovne ruševine romaničke katedrale. Monumentalno zdanje koje je nekada bilo društveni centar regije sada prikazuje samo delićak nekadašnje moći i slave jer je, kao i sve na ovoj raskrsnici naroda, osetilo previše istorije na svojoj koži. Ali, da krenemo otpočetka.
Odlučili smo da zimske dane, pre nego što se izgubimo u zelenilu šuma, provedemo upoznajući malo bolje zemlju u kojoj živimo, pre svega njenu istoriju i kulturu. S tim u vidu smo organizovali jednodnevni izlet severnim Banatom.

Ekipa u akciji

Prva stanica nam je bila Novi Bečej i zavičajni muzej "Glavaševa kuća". Dr Vladimir Glavaš, pravnik, neženja i osobenjak je, oporukom, većinu svog imanja ostavio crkvi i opštini. Kako je jedan od uslova za korišćenje kuće, da 100 godina ženska noga ne sme da kroči u nju, istekao tako smo mogli da uđemo u punom sastavu. Rodna kuća dr Glavaša je pretvorena u etno muzej i u njemu se mogu videti fragmenti svakodnevnog života stanovnika Vojvodine u periodu od XIX i početka XX veka. Jedna soba je pretvorena u stalnu postavku posvećenu kompozitoru Josifu Marinkoviću a dvorišna zgrada u izložbu starih zanatlijskih alata.
Sa grana drveća u dvorištu nas prekorno gledaju sove koje na ovom mestu prezimljavaju. Čisto da nam stave do znanja  koliko je Novi Bečej blizu Kikinde, regionalne prestonice sova.

Berberski remnik od slonovske kože. Prema priči, služio je na naoštri britvu i utera disciplinu u nevaljale derane

Čuvari ravnice

Sledeća stanica su nam bili ostaci Arače, romaničke katedrale. Prema saznanjima istoričara katedrala potiče iz XIII veka ali je sagrađena na ostacima starije bogomolje (vizantijskog obreda, pre raskola). Godine 1280 biva opljačkana i spaljena. Prema nekim pričama zapalili su je Pečenezi, u službi Ugarskog kralja, koji su se pobunili i odmetnuli a prema drugim pričama Kumani koji su u naletu poharali Ugarsku. Tek, katedrala je obnovljena 1370 po nalogu kraljice Jelisavete Kotromanić Anžujske i u tom periodu romanička katedrala dobija gotski zvonik. Katedrala je menjala vlasnike pa su je u svom posedu imali despot Stefan Lazarević, vitez palatin kralja Sigisminda i Đurađ Branković. Godine 1551 Turci stavljaju tačku na moć i slavu Arače tako što su je spalili i poharali a do dan danas nije obnovljena. 

Teško je rečima opisati monumentalnost ove građevine. Slike ni izbliza ne mogu dočarati osećaj koji imate kada prođete kroz ulaz drevne katedrale ali vas zato mašta smesta baci 700 godina u prošlost kada su ove zidine vrvele od života a naselje u blizini (sada već odavno nestalo u njivama) cvetalo od prihoda hodočasnika koji su ovuda prolazili. 

Sada samo srne čuvaju drevne  zidine

A za okrepu prigodno banatsko pivo; Krugher &Brendt

Posle Arače smo zapucali u Novo Miloševo. Nadali smo se da možemo ući u dvorac Karačonji ali je trenutno u fazi restauracije. Zato smo prešli ulicu i u muzeju Kotarka videli sve ono što se u dvorcu i nalazilo. Ukrasni nameštaj, slike i druge predmete iz tog perioda.  

Grofica Jelena

Posle grofova Karačonji smo posetili neku malo prizemniju porodicu. Milivoj Žeravica je započeo a njegov sin dovršio jedinstvenu postavku starih traktora, parnih mašina, automobila i drugih uređaja i alata. Svaka od izloženih mašina ima svoju priču a priči je bilo za tri muzeja. Muzej Žeravica je mesto koje zaista vredi posetiti. U okviru kompleksa se nalazi i objekat posvećen Dušku Popovu, trostrukom agentu iz II Svetskog rata koji je, prema pričama, bio inspiracija Janu Flemingu za svog tajnog agenta 007. Kuća Duška Popova se nalazi u blizini muzeja ali je u privatnom vlasništvu.

Porše pravi i traktore

Franjina prva ljubav

A za kraj, naravno, sada već tradicionalno, na čardu da se proslavi uspešan dan

Vidimo se u nekoj sledećoj priči

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Selma Simić

Subotnje pre podne smo iskoristili da otvorimo sezonu grupnih izlazaka na teren i malo se istutnjimo Fruškom gorom. Odlučili smo se da sezonu otvorimo izletom do Krečanskih jama kod Ležimira. Vreme beše izazovno, smenjivao se vetar, oblaci, sunce, kišica, blato pa čak i zaostali sneg. Izazov za odlučiti se šta obući.
​Kola smo ostavili kod skretanja za vilu Ravne na grebenskom putu i spustili se šumom do izvora Arača, koji, nažalost, beše presušio.

Posle Arače nas je put doveo do pravog stepskog krajolika, široke, valovite livade prekrivene čupercima trnjine, gloga i drugog stepskog žbunja kao i uvek prisutnog kotrljana. Sremska ravnica se pružila ispod nas a nazirao se i obris planine Cer u daljini. Tada smo naišli na osam useka u obliku potkovice, u tom momentu smo pogrešno mislili da se radi baš o jamama koje smo došli da vidimo. Čemu su te tvorevine izvorno služile ne znamo, znamo samo da sada služe za naterivanje ovaca tokom perioda ispaše. Ulaz u potkovicu se ogradi i dobije improvizovani tor.  

Tek smo, nakon tih čudnih potkovica, zaista došli do onoga što smo tražili. Teren je, vrlo brzo, postao valovit i neravan a u jednom momentu se pretvorio u prizor kakav ne očekujete na Fruškoj gori. Niz vrtača koje podsećaju na kratere, neke svega dva do tri metra u obimu a neke prostrane koliko i blok zgrada. Krateri nisu prirodnog porekla, meštani su na tom mestu vekovima vadili krečnjak i kopali dotične jame pa tako stvoriše krajolik mesecu sličan. 
Ono što je mnogo zanimljivije je činjenica da smo, zapravo, hodali po jednom od ostataka Panonskog mora, naime, baš taj lokalitet predstavlja jedno od bogatijih paleontoloških nalazišta. Rečeno nam je kako fosili naprosto leže na zemlji što smo mogli i da potvrdimo. Površnim čeprkanjem po krečnim odronima smo pronašli više fosila školjaka.  

Pogled ka Ležimiru

Nakon odmora smo napustili obale Panonskog mora i kroz šumu presekli do grebenskog puta i mesta gde smo parkirali automobile. Našlo se i gljiva, standardne za ovo doba godine, babino uvo i razne "drvenjače". Većina se, ipak, više obradovala visibakama. Rani, često lažni pokazatelji skorog proleća.