Kako na nebu, tako i na zemlji, kako na zemlji tako i ispod zemlje. Putešestvije po Kučajima i Homoljima nije bilo isključivo vezano za tvrđave i manastire, štaviše, koliko smo bazali po površini zemlje isto toliko smo cunjali i ispod njene površine. Za početak, ono zbog čega smo se inicijalno i zaputili ka vrelu Grze je istoimena pećina na njenom izvorištu. Ali, mala digresija, putovanje ispod zemlje bi ipak započeli sa jednim, nama barem, čudnim običajem sahranjivanja na koji nismo ranije nailazili. Naime, primetili smo više grobalja koja nisu ličila na groblja kakva mi znamo. Više su nas podsetila na prava mala naselja. Kada smo zašli shvatismo da nismo ušli u pusto selo već da su kućice sve izgrađene iznad grobnih mesta. Sa sve kućnim brojevima.

Selo mrtvih

Elem, da se vratimo na glavnu priču, pećina Grza je vlažna pećina a pruža se u dužinu od nekoliko stotina metara. Njena prohodnost zavisi od vodostaja. Prilikom naše ekskurzije smo naišli na stajaću kao i na tekuću vodu. Providnu kao staklo. 

Grza

Kasnije smo, kako nas je put svakako tuda vodio, svratili i do Resavske pećine. Iako adrenalinski događaj nije takav kao u "divljoj", neuređenoj pećini ipak je ova, najstarija pećina uređena za posetioce u Srbiji, predstavljala prizor koji oduzima dah sa svojim kanalima i prostranim dvoranama. A sve to možete doživeti po ceni jedne ulaznice.

Resavska pećina

E sad, kako đavo u nama nikada ne spava a tog vikenda je nečastivi radio prekovremeno nismo mogli da odolimo a da ne gvirnemo u zjapeće ždrelo Jame Jelovac u istoimenom selu. U početku nije delovalo impozantno, samo neka kapija, ulaz u napušteni tunel kako smo mislili. Ali, već posle kilometar ipo tunela smo shvatili da nešto tu nije u redu. Svetlo u daljini (za koje smo mislili da je izlaz na drugi kraj planine) se ne povećava iako hodamo ubrzanim tempom dobrih 20 minuta. I onda bum. Shvatismo da smo zabasali u rudarsko okno. Adrenalin nas je šibnuo trenutačno. Po prvi put sam, posle dve decenije, osetio ono blago uzbuđenje, pomešano sa strahom koje sam imao kao dvanaestogodišnjak u tunelima Petrovaradinske tvrđave. Malo smo istraživali i vratili se nazad. I dalje ne znajući da li smo načinili grešku i upali u aktivni rudnik. 

Čovek bi pomislio da nam je ovde bilo dosta avanture ali ne. Obilazak Devojačkog mosta nas je odveo do novog otkrovenja. Manji od dva ogromna podzemna kompleksa usred Gornjačke klisure. Tada nismo znali u šta smo zabasali ali pred nama se otkrio tajni Nemački pogon koji je kasnije koristila JNA kao podzemnu fabriku naoružanja ili municije a sve to u cilju da odoli nadolazećoj Sovjetskoj pretnji. Protrčali smo kroz zamršeni kompleks hodnika i odlučili da ne vredi dalje, dan se primicao kraju a svi već umorni od napornog dana. Potrebno je izdvojiti ceo jedan dan samo za to a kako smo docnije shvatili da je ovo manji kompleks od dva postojeća, čvrsto smo rešili da se prvom prilikom vratimo i pozabavimo "Nemačko-Titovim bunkerima". 

Devojački most krije tajnu

Spolja ništa grandiozno

Iznutra ogromni lavirint u utrobi planine

Nastanjen nekim novim žiteljima

A do tada: "Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi"

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
FOTO: Nikola Lekin, Miroslav Mihnjak, Momčilo Daljev

Povučeni željom da malo bolje upoznamo Istočnu Srbiju i markiramo buduće gljivarske terene odlučismo se na dvodnevni izlet sa ciljem da obiđemo pećinu Grzu i srednjevekovni grad Petrus i, naravno, sve što usput otkrijemo. Smestili smo se u vikend naselju Grza na istoimenoj reci. Prva tačka nam je bilo izvorište Grze, predivno mesto koje je teško opisati rečima pa čak i slikama. Najbolje doći i videti lično. Šume oko izvorišta su prave vrganjske, malo smo se raspitali i saznali da lokalci beru gljive po tim krajevima, još je rano, naravno, ali eto sada znamo. Ipak, prava atrakcija je izvor reke Grze i veštačko jezero ispod njega. Vode su bogate živim svetom, ribama i vodozemcima. Neke od pastrmki su plivale u malim jatima neposredno ispred smeštaja. Ono što moram da primetim je da nismo videli previše smeća koje je tipično za popularna izletišta, pohvalno.

Izvor reke Grze

Nakon Grze smo promenili lokaciju i zapucali do srednjevekovnog grada Petrusa. Tamo nas je čekalo pravo otkrovenje. Predivan kompleks koji u sebi kombinuje predivno uređeno izletište, kanjon reke Crnice, surovu prirodu, istorijske lokalitete i pregršt prilika za avanturu. 

Izletišni deo kompleksa

Kompleks Petrus, nazovimo ga tako, se sastoji iz tri dela (onako kako smo ga mi doživeli). Prvi deo je uređeno izletište sa starom vodenicom i iskopinom srednjevekovnog manastira sv Jovana Glavoseka. Pristup je lagan, kolima se dolazi bez problema.

Vodenica

Sveti Jovan Glavosek

Drugi deo kompleksa se sastoji od same tvrđave Petrus i isposničke pećine u podnožju grada. Staza do pećine je uređena ali je veoma zahtevna, neki delovi se savlađuju uz pomoć konopaca. Oni koji su sa nama bili lane na Staroj planini su to već doživeli na Vladikinim pločama mada, ipak, u daleko divljijoj varijanti. Vredi sve muke jer se iz usta pećine pruža predivan pogled na kanjon i selo Zabrega. 

Uspon

Isposnička pećina

Još malo dodatnog napora i stiže se do Petrusa. Od samog utvrđenja nije ostalo mnogo, tek nekoliko razbacanih delova nadzemnih objekata, pojasne zidine koje se primete teka kada gledaš sa podnožja i iskopine donžon kule. Ali, tek kada napravite put od jednog objekta do drugog možete shvatiti koliko je to bila ogromna tvrđava, jedna od najvećih u srednjevekovnoj Srbiji. Sedište vojvode Crepa koji je, zajedno sa susednim vojvodom Vitomirom, naneo prvi poraz Turskoj vojsci u bici kod Dubravnice. Smešten na vhu litice koja je sa tri strane okružena Crnicom, Petrus potpuno dominira krajolikom. Neopisiv je osećaj hodati kamenitom visoravni dok se iz retkog žbunja i šumaraka pomaljaju drevne zidine. Grad je razrušio sultan Musa tokom rata četvorice sultana, grad pravljen da odoli luku i streli nije bio dorastao topovima koji su promenili pravila ratovanja.

Ostaci bedema i iskopine donžon kule

Poslednji stanovnik grada, čuvar drevnog zaveta

Treći deo kompleksa je sastavljen od kanjona reke Crnice koja meandrira oko Petrusa a duboko u njenom kanjonu se nalaze ruševine manastira Petruše poznatijim još i kao manastir Marije Blage. Pronalaženje ostataka je predstavljao pravi izazov i avanturu jer suvisle staze do crkve nema (zahvaljjući obližnjem kamenolomu koji je izmenio reljef) a ono malo staze je narušeno odronima i gustim žbunjem. Ali ipak, stigosmo a osećaj da ste zakoračili unazad kroz vreme je ovde neverovatno snažan. Kao i za prethodno opisano, morate biti tamo da bi istinski doživeli.

Petruša iliti Marija Blaga

Sve dobro se mora završiti pa tako i ovo naše putešestvije ali kako mi nismo ni približno normalni ljudi naše putovanje kući je više ličilo na neki pohod, hodočašće bolje reći. Odlučismo se udariti preko Homolja i, naravno, stati na svakoj mogućoj stanici. 

Prva stanica manastir Lešje

Zatim Ravanica

Pa Manasija

Krupajsko vrelo

I na kraju isposnica u Gornjačkoj klisuri

Ponukani, kao što to uvek biva, nekom pričom, ovog puta izloženoj u knjizi "Beograd ispod Beograda" o grupi autora koji su godinama istraživali beogradske "katakombe", a uvek spremni za avanturu i nova iskustva odlučismo se na jednodnevnu ekskurziju u prestonicu ali ne da vidimo široke bulevare, splavove i kafane (mada je bilo i toga) već da odškrinemo vrata jednog tajnog Beograda, mesta za koje ni mnogi Beograđani ne znaju. Izlet je počeo na železničkoj stanici u Novom Sadu, ukrcali smo se na sokola i  njegovim krilima poleteli put Beograda.

Ekipa

Polećemo

Obilazak smo započeli na Kalemegdanu. Odslušali smo kratku priču o gradu koji je više puta rušen pa ponovo dizan a višeslojne zidine Beogradske tvrđave pamte, a i prikazuju, sve svoje nekadašnje i sadašnje stanovnike: Kelte, Rimljane, Ugare, Turke, Austrijance i, naposletku, Srbe.  Tragovi svih njih su vidljivi svuda po zidinama tvrđave ali su, takođe, razbacani po postavkama bezbroj muzeja. 

Admiral i kontra admiral

Prva tačka koju smo posetili je bio Rimski bunar, građevina koja nije ni rimska niti je bunar. Sagradili su ga Austrijanci tokom svoje kratke vlasti nad ovim gradom (pre nego što su ga Turci vratili nazad a nakon toga Srbi učinili trajno svojim) da posluži kao cisterna, sabirnica za vodu, kako bi garnizon mogao da odoli dugoj opsadi. Oko njega su se isplele mnoge misterije ali ni stvarnost nije nimalo vedra, dešavala su se tu ubistva pa i surova pogubljenja. Alfred Hičkok, majstor napetosti je hodio tim stepenicama i bio inspirisan njime (kako priče kažu).

Veoma blizu Rimskog bunara se nalazi jedna malo novija građevina, takozvani Titov bunker. Izgrađen je u jeku Informbirovske paranoje i bio potpuna tajna sve do 2008. godine kada je otvoren za javnost. O njemu se ne zna skoro ništa osim godine izgradnje i namene. Služio je kao spremište za protiv avionske topove 88 mm koje je opsluživala posada od po 4 čoveka. U slučaju Sovjetskog napada cigle bi se polomile a topovi bili izvučeni na površinu specijalnim liftom koji je pokretan dinamom. 

U podnožju Kalemegdana leži Barutana, zanimljiva građevina koja nam je bila naredna tačka. Barutanu su, takođe, izgradili Austrijanci poučeni događajem koji se zbio tokom zauzeća grada od Turaka. Jedno Austrijsko đule je pogodilo spremište baruta koje je diglo u vazduh dobar deo zidina te olakšao napadačima posao oko zaposedanja Beograda. Da se istorija ne bi ponovila oni napraviše ovo impozantno zdanje koje je u neko novije vreme služil kao diskoteka a sada, bogu hvala, kao lapidarijum u kojem su izloženi razni eksponati rimskog perioda pronađeni u i oko Beograda kao i široj okolini.

Nakon gustiranja postavke antičkih nalaza smo otišli do vinskog laguma na obali Save gde smo se okrepili i odmorili. Kako nam krv nije dala mira sedeti odlučili smo da napustimo družinu pod palicom turističkog vodiča i zapucali nazad na Kalemegdan. Sledeća stanica Vojni muzej. Krivudali smo lavirintom hodnika i odradili pravo malo hodočašće kroz vreme. Od antike, preko feudalnog doba pa sve do najnovijih dana mogli smo videti evoluciju oruđa kojima su se ljudi međusobno istrebljivali kroz vekove.  Fascinantna zbirka, zaista, vredi posete.

Ipak je bio viđen 99'

Samo delićak onoga što možete videti

Posle napornog pešačenja, šta drugo nego ručak. Preporučena nam je najstarija kafana u Beogradu simboličnog imena "?"

Teško je obići Beograd u jednom danu, ma teško ga je obići i za godinu dana al načinismo napor i odškrinusmo vrata onoga što do sada nismo znali. Potrebno je još poseta kako bi štriklirali sve tačke date u knjizi "Beograd ispod Beograda" ali takvi smo ti mi, dobismo metu i nećemo se smiriti dok sve ne obiđemo. 

Nešto za bezbožnike

A ponešto i za vernike

Dan se bližio kraju a samim tim nam je i isticalo vreme za ovo naše mini hodočašće. Ostalo nam je još dosta toga: Tašmajdanska pećina, zemunski lagumi, rimski vodovod,... i šta još sve ne. Biće prilike, valja odtabanati do Prokopa.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​Foto: Bojan Šeguljev, Mileva Bajakić i Jelena Bajat

Kažu da nada uvek umire poslednja, mogu da posvedočim da je to tačno. U našem konkretnom slučaju nada da je još uvek moguće pronaći po kojeg stepskog smrčka nas je odvukla na Titelski breg. Kiša je naizmenično padala a vetar šibao sa južne strane, nosio oblake, kišicu i pesak iz Sahare. Prva stanica nam je bio pašnjak kod Loka poznat po kravama i tekunicama koje frenetično jurcaju livadom, starom đermu i surduku po kojem se gnezde golubovi dupljaši i pčelarice a sokolovi i orlovi krstare u lovu na one iste razigrane tekunice. 

Stari đeram

Starter pak svakog dobrog izleta

Šibani vetrom, popeli smo se uz oštre stranice Titelskog brega i prošpartali obodima njiva i parloga u potrazi za stepskim smrčcima. Kao što se moglo i očekivati, ulov je bio mršav te smo se napokon morali pomiriti sa činjenicom da su ove godine stepski smrčci podbacili. Ipak, nije baš da smo išli zalud jer otići u prirodu nikad zalud nije. Proteglili smo noge i uživali u polustepsko polu kultivisanom krajoliku koji razbija monotoniju Bačke ravnice. 

Razvili smo se u strelce

Gorocvet

Morchella steppicola

Sledeća stanica nam je bila Titel, to jest Kalvarija iznad Titela. Kalvarija je jedini ostatak tvrđave koja se ponosito nadnosila nad Tisom i dominirala tim krajem. Prema arheološkim nalazima taj lokalitet je bio naseljen još od praistorijskog doba a kalvarija je ostatak srednjevekovne crkve. Nemi svedok bogate istorije ove naše regije. 

Čuvari ravnice

Kalvarija

Pogled ka Tisi, Begeju i Banatu

Sa Kalvarije smo se spustili u Titel i prešli na Banatsku stranu, cilj nam je bio da posetimo farmu bivola na putu za Perlez. Bivolice su bile druželjubive i srdačno su nas dočekale, pogotovo kada smo ih podmitili divljim zeljem koje su nam jele iz ruke. 

Bivoli

A za kraj nas iznenadila jedna gnojištarka

Vidimo se na nekom sledećem izletu

Momčilo Daljev GD Novi Sad
​Foto: Selma Simić i Miroslav Mihnjak

Protekle subote smo potegli do Rohalj bazi kako bi popunili, već istanjene, zalihe sremuša. Išli smo do dobro nam poznatih terena u blizini ovog izletišta na mesto gde ova ukusna biljka raste u velikom broju. Nabrali smo taman toliko da možemo napraviti koju teglicu pesta od sremuša što nam, uglavnom, potraje preko cele godine. 
Ko želi da napravi ukusan prilog od sremuša može potražiti Stevin recept na ovom linku.

Nakon sremuša smo odlučili da okušamo sreću sa smrčcima. Parkirali smo se na putu između Sviloša i Grabova i raširili po nepreglednim sviloškim livadama. Smrčaka je bilo tek da svako može reći kako ih je ove godine probao. Plašimo se da je, ove godine, sezona stepskih smrčaka završena. Željno iščekujemo kišu i ritsku sezonu.

Ekipa

Našao se po koji

Vidimo se na nekom sledećem izletu.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Kristina Popov

Od 06.03.2022-ge, kada je padao sneg, na parloge oko Fruške gore nije pala kiša. Pošto je teren peskovit zemlja se osušila i uslovi za rast smrčaka su bili loši. Pre par dana išao sam da izvidim teren i zaključio da ukoliko ovaj vikend ne izađemo u grupni Smrčkolov  možda i nećemo imati novu priliku ove godine. Vremenske prognoze nam najavljuju sunce u narednim danima a i nedeljama. Naravno nada umire poslednja i nadamo se da će kiše ipak biti. Kako god evo novosadskih gljivara u prvom zajedničkom smrčkolovu ove godine na sunčanim parlozima oko Fruške gore. Lovili smo smrčke koje je poterao sneg od pre skoro dve nedelje.

Ekipa

​Prvi smrčak pronašao je mali Filip već na parkingu i to nam je bitno popravilo moral. Napravili smo grupne fotke i krenuli u akciju. Prešli smo do prvih parloga i Mileva je odmah pronašla svoj prvi smrčak. Dalje su i ostali pronalazili po neki smrčak i optimizam je rastao. Smrčke smo uglavnom pronalazili u travi, dobro maskirane. 

Virkaju polako

 Naišli smo i na spaljene parloge i manje ili više spaljene smrčke. Neki su bili baš reš pečeni. Srećom veći deo parloga je ove godine ostao sa travom i tu su se mogli pronaći lepe Morchella steppicola - Stepski smrčci. 

Posle više od 2h smrčkolova čežnjivo smo pogledali na parloge koji se protežu skoro do Dunava. Ali dogovor je bio da se vratimo do kola u 12h i krenuli smo nazad. I dalje smo nalazili po neki smrčak. Pronašao sam jedan baš lep i veliki, i ne baš nešto posebno kamufliran, na padini koju smo već prošli. To je dokaz da smrčkovo slepilo postoji ... sreća za smrčke. Na početku smrčkolova upozorio sam sve učesnike da ne beru male smrčke i da im treba dati šansu da porastu i bace spore. Tako smo i radili jer želimo da smrčke beremo i sledeće godine.

 Skup kod kola je bio u određeno vreme da bi svi zajedno otišli da naberemo i sremuša za salatu. Bilo je sa nama i novih članova koji ne poznaju Frušku goru pa smo želeli da im pokažemo gde raste prvi sremuš. Samo sremuš tek kreće jer su ga zaustavili u rastu jutarnji mrazevi. Ipak svi su ga nabrali koliko su želeli, i naravno odmah pojeli po koji list. 

​Okupili smo se kod kola još jednom da popričamo o današnjem smrčkolovu. Pitao sam da li su svi pronašli smrčke. Video sam samo nasmejana lica i jasno je bilo da jesu. 

​   Vikend u Zagrebu počeo je ipak u Novskoj kod našeg gljivarskog prijatelja Matije Josipovića. Za one koji ne znaju, Matija je jedan od najplodnijih autora gljivarske literature u Hrvatskoj. Preneo sam mu pozdrave iz GDNS i poklonio naš kalendar. Iskoristio sam priliku da nabavim i par knjiga koje je Matija napisao. Pre svega knjigu o otrovnim i drugu o lekovitim gljivama. Znam, reći ćete imaš već više takvih knjiga ali ta tema je za mene veoma zanimljiva pa još koja knjiga o istoj ne može da šteti. 

Deo Matijinog arsenala

​   A Zagreb ko Zagreb ... veliki grad, puno tramvaja i automobila. Kod njih mere još nisu ukinute pa se u prodavnice ulazi sa maskama i takođe se ograničava broj osoba u istim. Samo ja nisam došao u Zagreb da šopingujem. Naravno da sam obišao više knjižara u centru ali pažnju mi nije privuklo ništa značajno o gljivama što već nemam. Došao sam da posetim njihov čuveni „Muzej Gljiva“ koji je osnovao dr. Romano Božac. 

​Muzej sam lako pronašao. Nalazi se na Trgu Bana Jelačića broj 3 pored Cvetne pijace. Ušao sam u muzej sa idejom da ostanem oko sat vremena i družim se sa Zvonko Vuk koji je tamo domaćin. To je bio plan, samo nisam očekivao da je u muzeju liofilizirano više od 1500 vrsta gljiva. Nisu tu samo gljive iz Hrvatske, ima ih iz svih krajeva sveta, i donirali su ih vredni gljivari. Nalaze se tu i naše Morchella steppicola - Stepski smrčci koje sam ja donirao i poslao pre nekoliko godina kada je jedna naša ekipa tu bila u poseti. Razgovarao sam sa Zvonkom o gljivama koje bi voleo da vidi u postavci i došli smo do Psilocybe serbica koja raste u Srbiji.  Ali nisam baš siguran kako da je dostavimo u Zagreb. Napomenuo sam domaćinu Zvonku da su mnogi nazivi gljiva u međuvremenu promenjeni, što ćete i sami primetiti. Nazivi gljiva su spajani i razdvajani i da bi to možda trebalo srediti. Zvonko mi je rekao da znaju za to ali da za sada nazive neće menjeati zbog sećanja na osnivača ovog muzeja. Kako god Muzej Gljiva u Zagrebu prevazišao je sva moja očekivanja. Planiranih 1h završio se posle više od 3h kada me je Najdraža nazvala i rekla da su završili šoping u centru. Teško je bilo odvojiti se od tolikih gljiva. Mnoge vrste sam sretao, ali bilo je tu i dosta specijaliteta koje prvi put vidim. Moraću se u muzej vratiti ponovo kada budem u Zagrebu. Zahvaljujem i ljubaznom domaćinu Zvonku na razgovoru i srdačnom dočeku uz čaj od čage.  

​U Zagreb sam došao i da se vidim sa prijateljima koje odavno nisam video i da im prenesem pozdrave Novosadskih Gljivara. Sa Nevenom i Ivanom sam razgovarao o mikroskopiji, inverzionim uljima, smrčcima koje paralelno istražujemo u Srbiji i Hrvatskoj i preneo im pozdrave poznanika iz Srbije. Profesoru Branku Bartoliću sam predao pozdrave našeg MGSS i GDNS. Proveli smo dosta vremena u srdačnom razgovoru o gljivarima Srbije i Hrvatske i nastavku naše saradnje.
   Ali kratak i prekratak je vikend da se sve što sam želeo da obiđem u Zagrebu poseti i da se razgovara sa gljivarskim prijateljima. Za vas sam pripremio nekoliko fotki pa ih pogledajte i obavezno posetite Muzej Gljiva ili eventualno neki od mnogobrojnih muzeja u centru i okolini. Postoji tu čak i „Muzej prekinutih veza“. Ali njega nisam posetio. Mene jednostavno to ne interesuje, moja najdraža i gljive su moji prioriteti.

Plan da se upoznamo sa jednim delom Fruške gore, u koji nismo baš preterano zalazili do sada, nam je začinio, sada već tradicionalni, martovski sneg. Steva je bio vođa puta i poveo nas je kroz svoj rodni Šakotinac preko konjičkog kluba "Mambo" do Šakotinačkog vodopada. Potok je dosta presušio pa sam vodopad nije predstavljao neki gloriozan prizor ali svaki vodopad na Fruškoj gori je dragocenost. 

Šakotinački vodopad

Nakon vodopada smo započeli uspon na brdo Erdelj. Erdelj na mađarskom jeziku znači šuma a brdo je opravdalo dodeljeni naziv. Prekriveno je prelepim boricima ali i raznoraznim lišćarima. Steva je bio vodič što znači, kozje staze, strmovati i stranputice.

Nema kod Steve lakog puta

Samo brdo je, nekada, bilo kop kamena i to je evidentno na svakom koraku. Izbrazdano je platoima na više nivoa do kojih se dolazi kozjim stazicama. Sa svih strana su okomite litice i ostaci napuštenih rudarskih okna. Na prvom platou se nalazi jezerce, močvarište najpre, koje puni voda što izbija iz kamena u neposrednoj blizini.

Erdelj

Jame su na sve strane

Na drugom platou smo zastali da napravimo pauzu. Po starom dobrom običaju založili smo standardni gljivarski doručak. Pesto od sremuša i sira, sušene đakonije i šta je ko izvukao iz ranca

Krugher & Brendt, oficijalno pivo GD Novi Sad

Pauzica

Nakon fruštuka smo nastavili uspon ka vrhu Erdelja. U neposrednoj okolini kopa je postojalo rudarsko naselje. Sada je ono napušteno i pretvoreno u pravi mali grad duhova. Nije bilo vremena da pronađemo ostatke naselja a i Steva je malo zaboravio put. "Duboko je u šipražju" kaže on. Nema veze, valja ostaviti nešto i za drugi put. Našli smo, ipak, jedan od ostataka izgubljene kolonije. Stari bunar u šumi.

Do vrha smo stigli nedugo nakon bunara ali, nažalost, nismo mogli da uživamo u pogledu. Sneg koji nam je šetnju učinio čarobnom nam je nabacio maglu preko horizonta te smo mogli videti samo ivice litica kako se gube u oblacima.

Za mene je ovo mesto bilo otkrovenje, za sve ove godine pomisli čovek kako Fruška gora ne može više ničim da te iznenadi kad ono ... Neka, ostaje nam da još koji put procunjamo ovim prelepim krajem i utvrdimo gradivo. Život bi, svakako, bio dosadan kada ne bi bilo novih stvari za otkrivanje

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
​FOTO: Stevan Baluban, Stanislava Stanković, Miroslav Mihnjak i Mileva Bajakić

Perina pećina je u stvari stari rudokop koji se nalazi u ataru sela Ledinci na Fruškoj gori nedaleko od vikend naselja Popovica. Prema nekim podacima se u okolini Ledinaca vadila ruda za vreme vladavine Rimljana, mala je verovatnoća da je ovaj rudokop iz tog doba ali kako se ne zna pouzdano njegovo poreklo sve opcije ostaju otvorene. Jedna legenda se vezuje za poreklo imena ove pećine. Naime, Ledinčanin po imenu Pera je tu, navodno, vadio zlato. Da li je zaista izvlačio zlato ili ne tek meštani su u to verovali jer se Pera vrzmao oko pećine i iznosio nekakve vrećice na koje nikome nije dozvoljavao da baci pogled. Kada je nestao njegovo telo je pronađeno u jednom ledinačkom podrumu nakon godinu dana u poodmakloj fazi raspadanja. Počinilac nije uhvaćen a Pera je tajnu pećine odneo u grob.

Ulaz u Perinu pećinu

Sama pećina je dugačka oko 70 metara i sastoji se od dva kraka koji konstantno idu na dole. Ulaz u okno je veoma nizak i tek se na krajnjem delu tunela može hodati uspravno, ostatkom tunela se ide, čučeći, četvoronoške i potrbuške. Prvi deo tunela ima jako puno zemljanih nanosa koji su smanjili visinu svoda ali se u tom delu može kretati polu uspravno. Nakon tog, prvog, dela sledi veoma uzani tesnac kroz koji se mora provlačiti potrbuške ali on vodi u drugi deo tunela koji je mnogo prostraniji. Na kraju središnjeg dela dolazi se do vertikalnog otvora a u poslednji deo kompleksa se mora silaziti uz pomoć konopca. Taj, poslednji deo je i najširi a na bočnim nišama se mogu videti otisci pijuka drevnih rudara. Sama pećina je dom slepih miševa i raznih paukova.   

Gospodari tame

Elem, avanturistička sekcija Gljivarskog društva Novi Sad, nazvana Arkona NS, je odlučila da uvede neku vrstu dnevnika pod imenom "Knjiga avanture". Dnevnik se sastoji od grupe izazova koji obuhvataju široku lepezu poduhvata kao što su: obilasci pećina, kanjona, planinskih ruta, nepristupačnih tvrđava, osvajanje stena, buškraft i drugo. Rešavanjem grupe poduhvata se stiče određeno zvanje dok se popunjavanjem celog dnevnika stiče nagrada. Poduhvati su smišljeni da testiraju granice izdržljivosti, razbiju fobije i da budu okidač za upoznavanje Srbije jer su razbacani po celoj zemlji. Ali glavni cilj dnevnika je da osobi koja ispuni sve poduhvate obezbedi jedno nezaboravno iskustvo. Današnji izlet je bio prvi, zvanični poduhvat i od ovog datuma igre bez granica počinju. Perina pećina je odlična za početnike i uvežbavanje jer je mala, bezbedna i predstavlja dobar poligon za sticanje potrebnih veština u špiljarenju. Jer, pravi izazovi nas tek očekuju. Ekipa koja je danas probila led je: Bojan Šeguljev, Nikola Vlaović, Maja Bogičević, Dimitrije Vasić, Luka Radanović, Miroslav Mihnjak i Momčilo Daljev. 

Januarska izvidnica, priprema za ekspediciju

Ekipa

Ulazak

Kako je pećina dosta uska morali smo silaziti u dve ture. Svi su uspešno obavili zadatak a pojedinci su mogli da razbiju dve vrste strahova; od paukova i tesnog prostora. Samo kretanje kroz podzemlje je naporno, puzanje, neoprezno udaranje glavom i teško disanje zbog smanjenog kiseonika. Temperatura u pećini je veoma prijatna, može se ići u kratkim rukavima. Zimi toplo, leti hladovina. Idealno. Naravno da nam nije bilo dovoljno samo da siđemo i vratimo se, morali smo testirati sopstvene sposobnosti te smo se provlačili kroz svaku tesnu šupljinu koju smo pronašli.

Spust u treću odaju

Prva ekipa

Jedan od tesnih prolaza

Povratak

Naposletku, izazov je ispunjen a novo poglavlje otvoreno, sada nema nazad. Dokazali smo da možemo žrtvovati sopstveni komfor i uroniti u avanturu. Sezona 2022, evo nas.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev - GD Novi Sad

Fotke: Maja Bogičević i Momčilo Daljev
​Video: Bojan Šeguljev i Nikola Vlaović

Usred ravnih, vojvođanskih, njiva u ataru između Novog Bečeja i Novog Miloševa izdižu se srednjevekovne ruševine romaničke katedrale. Monumentalno zdanje koje je nekada bilo društveni centar regije sada prikazuje samo delićak nekadašnje moći i slave jer je, kao i sve na ovoj raskrsnici naroda, osetilo previše istorije na svojoj koži. Ali, da krenemo otpočetka.
Odlučili smo da zimske dane, pre nego što se izgubimo u zelenilu šuma, provedemo upoznajući malo bolje zemlju u kojoj živimo, pre svega njenu istoriju i kulturu. S tim u vidu smo organizovali jednodnevni izlet severnim Banatom.

Ekipa u akciji

Prva stanica nam je bila Novi Bečej i zavičajni muzej "Glavaševa kuća". Dr Vladimir Glavaš, pravnik, neženja i osobenjak je, oporukom, većinu svog imanja ostavio crkvi i opštini. Kako je jedan od uslova za korišćenje kuće, da 100 godina ženska noga ne sme da kroči u nju, istekao tako smo mogli da uđemo u punom sastavu. Rodna kuća dr Glavaša je pretvorena u etno muzej i u njemu se mogu videti fragmenti svakodnevnog života stanovnika Vojvodine u periodu od XIX i početka XX veka. Jedna soba je pretvorena u stalnu postavku posvećenu kompozitoru Josifu Marinkoviću a dvorišna zgrada u izložbu starih zanatlijskih alata.
Sa grana drveća u dvorištu nas prekorno gledaju sove koje na ovom mestu prezimljavaju. Čisto da nam stave do znanja  koliko je Novi Bečej blizu Kikinde, regionalne prestonice sova.

Berberski remnik od slonovske kože. Prema priči, služio je na naoštri britvu i utera disciplinu u nevaljale derane

Čuvari ravnice

Sledeća stanica su nam bili ostaci Arače, romaničke katedrale. Prema saznanjima istoričara katedrala potiče iz XIII veka ali je sagrađena na ostacima starije bogomolje (vizantijskog obreda, pre raskola). Godine 1280 biva opljačkana i spaljena. Prema nekim pričama zapalili su je Pečenezi, u službi Ugarskog kralja, koji su se pobunili i odmetnuli a prema drugim pričama Kumani koji su u naletu poharali Ugarsku. Tek, katedrala je obnovljena 1370 po nalogu kraljice Jelisavete Kotromanić Anžujske i u tom periodu romanička katedrala dobija gotski zvonik. Katedrala je menjala vlasnike pa su je u svom posedu imali despot Stefan Lazarević, vitez palatin kralja Sigisminda i Đurađ Branković. Godine 1551 Turci stavljaju tačku na moć i slavu Arače tako što su je spalili i poharali a do dan danas nije obnovljena. 

Teško je rečima opisati monumentalnost ove građevine. Slike ni izbliza ne mogu dočarati osećaj koji imate kada prođete kroz ulaz drevne katedrale ali vas zato mašta smesta baci 700 godina u prošlost kada su ove zidine vrvele od života a naselje u blizini (sada već odavno nestalo u njivama) cvetalo od prihoda hodočasnika koji su ovuda prolazili. 

Sada samo srne čuvaju drevne  zidine

A za okrepu prigodno banatsko pivo; Krugher &Brendt

Posle Arače smo zapucali u Novo Miloševo. Nadali smo se da možemo ući u dvorac Karačonji ali je trenutno u fazi restauracije. Zato smo prešli ulicu i u muzeju Kotarka videli sve ono što se u dvorcu i nalazilo. Ukrasni nameštaj, slike i druge predmete iz tog perioda.  

Grofica Jelena

Posle grofova Karačonji smo posetili neku malo prizemniju porodicu. Milivoj Žeravica je započeo a njegov sin dovršio jedinstvenu postavku starih traktora, parnih mašina, automobila i drugih uređaja i alata. Svaka od izloženih mašina ima svoju priču a priči je bilo za tri muzeja. Muzej Žeravica je mesto koje zaista vredi posetiti. U okviru kompleksa se nalazi i objekat posvećen Dušku Popovu, trostrukom agentu iz II Svetskog rata koji je, prema pričama, bio inspiracija Janu Flemingu za svog tajnog agenta 007. Kuća Duška Popova se nalazi u blizini muzeja ali je u privatnom vlasništvu.

Porše pravi i traktore

Franjina prva ljubav

A za kraj, naravno, sada već tradicionalno, na čardu da se proslavi uspešan dan

Vidimo se u nekoj sledećoj priči

Momčilo Daljev, GD Novi Sad
Foto: Selma Simić