U subotu, 04.07.2020. su članovi GD Novi Sad izašli u laganu šetnju po šumama iznad Ledinaca. Kako su već danima bile veoma visoke temperature očekivali smo gljive koje polako prolaze i završavaju svoj životni ciklus ali smo ipak bili prijatno iznenađeni. Toliko da nam ni komarci, kojih je bilo previše, nisu pokvarili raspoloženje.

Mala ekipa

Pronašli smo više vrsta gljiva koje su tipične za ovaj period godine na Fruškoj gori ali i nekih koje ne nalazimo baš previše često. Zvezda dana je svakako bila blagva (Amanita caesarea) koja na Fruškoj gori nije čest gost. Ima je ali su joj staništa razbacana i ponekad prođe više godina između plodonošenja. Ko zna zašto je tako? Možda joj ne odgovara deterijacija staništa hrasta na Fruškoj gori? Ko zna? Kako god, članovi GD Novi Sad su se još pre nekoliko godina interno dogovorili da blagve ne beremo kako bi im dopustili da se repopulišu na ovoj našoj, jedinoj, planini nadomak Novog Sada.

Danas je kraljica samo pozirala, osim jedne koja je ubrana za potrebe PMF Novi Sad

I on je samo pozirao, strogo zaštićeni hrastov ded (Leccinellum crocipodium)

Malo smo se i zabavljali. Pronašli smo mrtvo drvo i vežbali bacanje bojne sekire. Priprema za viteške dane u Despotovcu

U svakom slučaju je dan bio uspešan. Pobegli smo (ili se vratili) u prirodu i napunili baterije, obezbedili sebi ukusan ručak i uživali u prelepom danu koji bi grehota bilo provesti u stanu ili na asfaltu.

Bojan sa njegovom opremom za fotografisanje

Ovaj lepotan je ostao nedeterminisan

Tekst i fotografije: Stevan Baluban

Članovi GDNS proveli su na Tari, jednoj od naših najlepših planina i nacionalnih parkova, nedelju dana. Poseta nije bila turistička, već radna i cilj posete je bio da se, u obimu koji je bio moguć, izvrši popis gljiva koje na Tari rastu krajem proleća i početkom leta. Takođe bilo je neophodno da se te gljive fotografišu, ubeleži GPS lokacija i kasnije determinišu i upišu u Excel tabele. Boravili smo na Tari na poziv Zavoda za zaštitu prirode Srbije u okviru saradnje Zavoda i Mikološko gljivarskog saveza Srbije u njihovoj vili na Kaluđerskim barama.
​

Dolazak

​   Sam dolazak na Taru u ponedeljak pratila je uporna kiša i magla. Zastao sam u Bajinoj bašti da napravim fotku čuvene kućice na Drini ali čak je i ona izgledala tužno po kiši i magli. Kiša je nastavila da pada i utorak tokom celog dana ali to nas nije sprečilo da ceo dan provedemo na terenu oko Zaovinskog jezera i na jednoj livadi i šumi u blizini sela Bjeluša. Uveče smo determinisali ono što smo pronašli. I sami smo bili začuđeni cifrom od oko 27 vrsta gljiva za taj prvi dan. 

Gljivarima kiša nije neprijatelj već saveznik

​   Kiša je nastavila da pada i tokom noći, a u sredu je konačno izašlo sunce i brzo rasteralo maglu.
Naravno bili smo oduševljeni i odlučili da idemo, za početak, na Mitrovac, Crveni potok i Tepih livadu inače zaštićeno područje I kategorije. Nismo tu pronašli puno gljiva jer je to deo sa čistom smrčom, ali uživali smo u predivnom terenu i već pravili planove za ponovnu posetu Tari krajem septembra kada je ta šuma prepuna gljiva svih vrsta. Kasnije smo otišli u jednu hrastovu šumu u blizini Kaluđerskih bara i tu pronašli puno gljiva koje u ovo vreme rastu i na Fruškoj gori. Bilo je tu raznih vrsta Russula, Lactariusa, Boletus-a, Leccinum-a i slično.
   Četvrtak je jedan deo ekipe odlučio da ide na teren Osluša i usput poseti našeg prijatelja sa Tare Moču koji tamo boravi preko cele godine i uživa u svojim penzionerskim danima. On nas je vodio u Bukovu šumu koja se nalazi u blizini. Opet puno vrsta gljiva i lepog druženja. Svratili smo i na fenomenalni vidikovac Osluša da bacimo pogled na Drinu i Bajinu baštu. Vratili smo se na Kaluđerske bare i nastavili prema Bajinoj bašti da obiđemo i lepe hrastove šume koje rastu malo niže. Malo je reći da smo bili oduševljeni lepotom tih šuma i pravim tepihom mahovine iz koje su rasle lisičarke, vrganji, cortinarius-i, lactarius-i i ostale vrste gljiva. Uveče naravno opet determinacija koja je potrajala do posle ponoći. A broj determinisani gljiva je znatno prešao brojku od 100 vrsta. Koliko ih je ukupno bilo saznaćemo kasnije kada Ivana iz ZZPS sredi svoje excel tabele.

Gljive Tare

Tereni

"Pažnja, medvedi!"

​U petak nisam bio na terenu jer je trebalo završiti determinaciju još nekih gljiva a i polako sam morao da se spremim za povratak kući. Fruška gora mi je stalno bila u mislima. Jeste Tara prelepa, ali i na našem najlepšem brdašcu rastu gljive i treba obići barem neke terene.
   Pre povratka kući odlučio sam da posetim reku Vrelo ili Godina, kako je još zovu, 365 metara dugu. Nalazi se u Perućcu u blizini Bajine bašte. Nekada bistra i mirna rečica puna pastrmki sada je nabujala od kiša koje su padale proteklih dana i skoro se prelivala preko obale. Razlog posete je u stvari bio restoran Vrelo koji je napravljen bukvalno iznad vodopada preko koga se rečica Vrelo survava u Drinu. A u restoranu najbolja čorbica i pastrmke na žaru. To se ne propušta kada sam u tom kraju Srbije. Moja preporuka da ovo ni Vi ne propustite ako ste u blizini.
   Povratak kući bio je preko Bajine Bašte, gde sam zastao da napravim još jednu fotku čuvene kućice na Drini, zatim sam put nastavio preko Kapije Podrinja, Povlena, Maljena i Debelog brda. Zastao sam na vidikovcu Kapije podrinja da još jednom pogledam Raj u kome živimo i koji, imam utisak, nedovoljno cenimo.

Ko kaže da se gljive ne mogu pronaći u mraku? Ko kaže da nema šta zanimljivo da se vidi i doživi noću u šumi. U noći između subote i nedelje članovi GD Novi Sad su dokazali da se, pored avanture, u mrklom mraku fruškogorskih šuma itekako ima šta videti. 
Okupili smo se na Popovici i sa prvim mrakom, nebo je još bilo modro plavo na zapadu, krenuli u pohod. U početku su nam društvo pravili svitci koji su oduševili mlađi deo ekipe. Kako je noć odmicala tako je i njih nestalo. Prva tačka nam je bio uspon na Orlovo bojište, savladali smo ga lagano ali smo bili obliveni znojem, ne od umora već zbog izuzetno visoke vlažnosti vazduha koja nas je pratila celu noć. Prognoza je obećavala kišu i hladnije vreme pa smo se tako i spremili, vrlo brzo je počelo oslobađanje od viška odevnih predmeta.

Pred polazak

Iz pećine se začuo sablasan glas ali je to ipak samo jedan ujak malko plašio svog sestrića

Deo puta, od Orlovog bojišta do Kraljeve stolice,  smo pokušali da pređemo ne paleći lampe. Ispalo je lakše nego što smo mislili. Mesec je bio planiran da izađe tek oko 1h posle ponoći tako da nam je jedini pokazatelj bilo nešto svetlije nebo posuto slabunjavim zvezdama. Put smo razaznavali samo kao svetliju prugu u odnosu na mračnu, neprobojnu šumu. Čak i u toj tmini smo lako primećivali površinu barica koje smo, uglavnom, uspešno izbegavali ali je ipak bilo malo gacanja. Vidna je razlika hodati širokom planinarskom stazom od Popovice do Kraljeve stolice i uskom šumskom stazicom od Orlovog bojišta ka toj istoj stazi. Na stazicama nema ničeg osim mrklog mraka i bilo je nemoguće videti osobu koja se nalazi na metar ispred vas te smo pribegavali glasovnom komunikacijom i napipavanju štapom.

Pauza na Kraljevoj stolici

Ostatak puta nije bilo moguće preći bez paljenja lampi, teren oko Ledinačkog jezera je izazovan i po danu a kamoli noću. Bilo je malo spuštanja na guzici ali se niko nije povredio niti pao preko litice.

A kada smo upalili svetlo pred nama se otvorio i čarobni svet gljiva, bilo ih je svugde i raznih vrsta. Gde god bi uperili snop svetlosti nešto bi i pronašli. Dosadne kiše prethodnih dana su ih isterale na površinu.

Delić onoga što je pronađeno

Stemonitis sp

Noćni marš smo okončali umorni ali puni utisaka sa jednim, za nas, novim iskustvom. Nismo pronašli čuvene svetleće zavodnice niti mistične plave plamenove koji osvetljavaju mesto gde je zakopano blago ali neka, biće prilike.
Do neke sledeće avanture. Pozdrav.

Jedna od naših standardnih destinacija su Viline vode, izvor duboko u šumi pored kojeg je nekada stajao prelepi planinarski dom ali je sada od njega ostala samo tabla sa natpisom i uspomena. Ove subote je bio veliki odziv, više od dvadeset gljivara se uputilo u tihi lov. Prvo smo se popeli na dom pod Glavicom i utvrdili da nema ništa od kafe - zatvoreno do daljnjeg a onda preko Savinih voda i strmine koja nas je dobro izmorila ka Vilinim vodama.

Uspon i odmor

Na Vilinim vodama smo se odmorili i okrepili. Dva velika drveta su se obrušila i pala tačno preko česme. Do vode se može doći  ali uz malo provlačenja. Takođe smo izvršili kratku determinaciju gljiva pronađenih na prethodnoj relaciji i usput malo obučili nove članove. Gljiva je, po pitanju diverziteta, bilo daleko više nego prethodne subote ali je zato bio veoma mali broj onih koje većinu članova najviše i interesuju, jestivih.

Mršavo

Ostatak puta je bio malo dinamičniji, prvo smo na više mesta osetili onaj nezaboravan miris gljive Phallus impudicus, znate onaj sladunjavo bolesno-otužni miris. Jedan od najupornijih gljivara je izvršio triangulaciju nosem i ispod nanosa lišća iščeprkao potpuno skrivenog falusa. Još samo da ga obučimo da traži tartufe.

I onda pred sam kraj, kada je sva nada već gotovo utihnula, pronađosmo kralja gljiva. Njegovo veličanstvo vrganj. I to ne bilo kakav već Boletus edulis, vrsta vrganja za kojeg do sada nismo imali jasnu potvrdu da raste na Fruškoj gori. Svi elementi su bili tu: mrežica na pola drške, beli obrub, debela robustna drška. Još jedna potvrđena vrsta na našoj panonskoj lepotici.

Prepešačili smo nešto jače od 12 km i uživali u zatišju između dva najavljena pljuska. Sledeće subote nas čeka novi izazov; Noćni marš i lov na svetleće zavodnice. Vidimo se tada.

Još jedna subotnja šetnja je iza nas, kiša se u petak ispadala i istutnjala tako da smo imali blatnjav ali i prijatan dan za šetnju. Deo ekipe se, zbog zahtevnosti staze kojom smo krenuli, morao odvojiti i nastaviti svojim putem. Pogrešno skretanje u povratku ih je bacilo na drugu stranu grebena te su neplanirano obišli dolinu Dumbovačkog potoka i doživeli neke svoje avanture.  Što se nas ostalih tiče, mi smo se uspenjali od Starog Rakovca do partizanskog puta i odatle spustili do vodopada.

Današnja ekipa pre razdvajanja

Gljiva je bilo daleko više nego prošle subote. Dominiralo je judino uvo kojeg je bilo na skoro svakoj otpaloj grani ali smo pronašli i veliki broj brestovači, Megacollybia platyphylla i drugih. Krenule su i Russule i to jedne od naši omiljenih, ljubičastozelene.

Bilo je brestovači za svakoga

Samo mali deo današnjeg bogatstva

Od fruškogorskih vodopada ne treba očekivati bog zna šta ali ovaj, dumbovački, mi je svakako omiljen pogotovo zato što se nalazi u čarobnom ambijentu okružen mahovinom i paprati, duboko u srcu Fruške gore i, što je najvažnije, nepristupačan automobilima.

Dumbovački vodopad

Za kraj smo se spustili do Novog Rakovca kako bi obišli iskopine srednjovekovnog benediktinskog samostana iz X veka. Kako je samostan za vreme Turskih ratova korišćen kao naoružana tvrđava Ugarska se jednim mirovnim sporazumom obavezala da uništi određeni broj tvrđava na Dunavu. Dombo je bila jedna od njih. Vekovima je samostan bio izgubljen i zaboravljen sve dok ga sedamdesetih godina XX veka nije pronašao i iskopao arheolog Šandor Nađ. Do devedesetih godina su iskopine ponovo zarasle u skoro pa nepropusnu šikaru i pretio im je drugi zaborav ali je pre nekoliko godina lokalitet uređen i sada se može nesmetano prići. Divna je ova naša Fruška gora, ni ceo jedan životni vek nije dovoljan da se obiđu i dožive sva njena čudesa.

Sve je ovo nekad bilo pod zemljom

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi.

Jutro je krenulo sa kišicom pa smo bili prinuđeni promeniti prvobitni plan; obilazak Crnog vodopada te smo se preusmerili ka Šuljamskoj glavici, našim terenima za šljivovače (Entoloma sp). Uprkos kiši koja je padala prethodnih dana zemlja je bila prilično suva i gljiva je bilo na kašikicu.

Nešto se ipak pronašlo, nedovoljno za pošteni ručak ali sasvim dovoljno da ljubitelji gljiva i prirode udare po koju recku. Pojedinci su danas prvi put videli popularnu gljivu šljivovaču te je, ne samo zbog toga naravno, vredelo izaći u prirodu.

Bilo je, ipak, svega kad se sve sabere i oduzme

Prošli smo preko šuljamskih livada i malo se odmorili na Šuljamskoj glavici, prelepom brežuljku sa predivnom hrastovom šumom i nekoliko stenskih formacija koje smo nazvali "druidski krugovi". Onda je Steva preuzevo vođstvo a to znači samo jedno; silazak u dubodolinu i četvoronoške izvlačenje iz iste. Srećom, nije bilo ni izbliza naporno kao prošli put a pratio sam ga iako sam se zarekao da to više neću raditi. Teški trenuci se prevaziđu a onda ostanu samo uspomene koje i nisu tako naporne kao trenuci kada smo ih stvarali.

E sad, ako je neko pažljivije zagledao fotografije koje su priložene mogao je primetiti kako Tea i Ženja svugde sa sobom vucaraju nekakve kosti i lobanje. U pitanju je konjska lobanja koju smo pronašli usput a njih dve (trećina trojke je falila danas) odavno imaju tu opsesiju prema kostima pronađenim u šumi. Elem, pri povratku do kola naiđosmo na jedan bračni par koji je šetao psa i u razgovoru saznadosmo o postojanju mesta gde ima " na stotine takvih lobanja". 
Naravno da smo to mesto morali pronaći. I pronađosmo ga. Verovatno se neka klanica oslobađala neupotrebljivih delova životinje a šta drugo prosečni stanovnik ove zemlje može da uradi nego da istrese svoj otpad u šumu. Nije bilo na stotine lobanja ali ih je bio popriličan broj, mada, nismo daleko zagledali.
Devojke su, naravno, poizvlačile lobanje iz jaruge i napravile performans.

I tako, nismo stigli tamo gde smo krenuli niti smo pronašli ono što smo tražili ali ipak pronađosmo nešto. Bilo da su u pitanju gljive ili stare kosti "fruškogorskih dinosaurusa" na našoj, lokalnoj Kanjamagufi (čik iskopajte referencu) ili dragoceni trenuci bekstva u prirodu sa ljudima koji su vam dragi tek ovaj dan se završio na svačije zadovoljstvo.
Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi.

Fanovi Stenlija Kjubrika će razumeti ovo

Tradicija GD Novi Sad je da se, nakon gacanja po močvarama u potrazi za šumskim piletom, krene u obilazak Dumbovačkog vodopada. Ove godine smo to malo izmenili, obišli smo vodopad ali ne Dumbovački već onaj u Dobrom potoku. Prvo smo se spustili do Orlovačkih stena, jednog od lepših vidikovaca Fruške gore.

Orlovac

Nakon tog, prilično lagodnog dela puta smo nastavili Stevinim omiljenim stazama, onim nepostojećim. Novi trend među fruškogorskim planinarima su nemarkirane staze, e sad, Steva je to podigao na sledeći nivo; staza, kome to treba. Spustili smo se ka Orlovačkom potoku kroz bespuće i gustu šumu. Kretali smo se dubodolinama, stenama i potočnim jarugama sve do vodopada na Dobrom potoku. Izašli smo izgrebani, iscepani, ugruvani i kaljavi ali zadovoljni što smo subotnje prepodne proveli u prirodi a ne uz televizor ili u bašti kafića. 

Po šumama i gorama i jarugama i stenama

A šta je sa gljivama, bilo je i njih. Tipični predstavnici ovog dela godine na Fruškoj gori. Čak se našlo i šumskog pileta, onog najslađeg, na divljoj trešnji. Čisto da se zna kako šumsko pile raste i u šumi, ne samo u močvari.

Bilo je i gljiva

Rizomorfe od Armillaria sp.

Drvo obojeno od strane gljive "vilinska zdelica"

I za kraj smo se uspenjali do starog NIS-ovog odmarališta na Osovlju. Tužan prizor nekada jednog od najlepših odmarališta na Fruškoj gori a sada samo obične ruine. Predivno mesto u srcu Fruške gore, objekat sa odličnim kapacitetima koji polako guta šuma.

Relikvija prohujalih vremena

Tekst i fotografije: Stevan Baluban

Članovi GDNS su bili 09.05.2020 godine u svom tradicionalnom prolećnom lovu na Šumsko pile (Laetiporus sulphureus). U odnosu na prošlu godinu poranili smo 2 dana. Gljivarili smo u ritovima oko Dunava (Koviljsko-Petrovaradinskom ritu i Manastirskoj šumi). A u ritu voda polako  nadolazi, a život buja. Samo vode ipak ima mnogo manje nego prošle godine kada su veći delovi rita bili poplavljeni. Pojavili su se i prelepi lokvanji. Pilića je bilo, ne puno, ali sasvim dovoljno da svako odnese barem za 1-2 lepa ručka.  Piliće smo brali i ranije ove godine, krajem aprila i početkom maja, kada su ljubitelji ove odlične gljive iz GDNS išli da provere da li su krenuli po raznim terenima oko Dunava. Jupol brigade (ljudi koji piliće beru u jupol kante i prodaju ga na pijacama) nismo videli ovog puta. Dan je bio idealan, a komaraca i ostalih napasti iz prirode nije bilo, tako da je uživanje bilo potpuno. Naravno da smo našli i lepih mladih pilića. Usput smo iskoristili priliku da fotkamo i lokvanje kojih je bilo puno po okolnim barama. Slikali smo i ostale cvećke koje su se šarenile po terenu gde smo gljivarili.

Gljivarska ekipa pred polazak u lov

Kako god, svi su se vratili iz šume nasmejani i sa gljivama. Piliće smo naravno podelili sa članovima koji su imali manje iskustva i sreće u potrazi. Tako da će ih probati i oni koji su prvi put bili u ovom tihom lovu. Za gljivare GDNS dovoljno. Sezona lova na piliće nije gotova, može se reći da je na nekoj zlatnoj sredini. Ako niste bili sa nama danas, iskoristite neki naredni lep dan da ih potražite.

Ko kaže da su lavirintni podzemnih vojnih galerija Petrovaradinske tvrđave meka samo za avanturiste i istraživače? Ko kaže da u velikoj mreži minskih i kontraminskih tunela, eskarpi i kaponira nema mesta i za ljubitelje gljiva?
Drevni tuneli su odavno postali stecište lisica, kuna, pacova, jazavaca i slepih miševa ali, mrežom korenja drveća koje sa površine pritiskaju galerije su u njih dospele i, gljive.
Više puta smo u tunelima nailazili na micelije, sluzi, primordijume ali i odrasla plodna tela makrogljiva.
Jedna ekipa naših, gljivarskih, radoznalaca je prethodne sedmice zašla u petrovaradinsko podzemlje kao deo ekspedicije dr Ivane Budimski, stručnjaka za slepe miševe, pod pratnjom lokalnih vodiča amatera iz udruženja UGRIP i iz njega donela, na svetlost dana, zanimljiv primerak.
​ 

Posetioci sa površine

Neki od stanovnika večite tame

Članovi GD Novi Sad su, između ostalog, pronašli i jednu deformisanu, parazitskom gljivom zaraženu, makrogljivu koja je visila naglavače sa svoda tunela, poput nekog šišmiša. Većina posetilaca ne bi ni obratili pažnju na neuglednu, sparušenu izraslinu ali gljivari su posebna sorta ljudi. Oči nam padnu na gljivu i nakon toga izludimo sve dok je ne determinišemo.

Igrom slučaja, u četvrtak 27.02.2020. su članovi GD Novi Sad imali zakazanu radionicu iz mikroskopije na Departmanu za biologiju i ekologiju te smo iskoristili priliku da, pored obuke, pokušamo i da rešimo zagonetku. Bojan Šeguljev je obučavao naše mlade kadrove kako se pravilno priprema i mikroskopira preparat dok je Staša, očima mikroskopa, pokušala da zagonetku reši. 

Detalji sa radionice

A rešismo je samo delimično. Uspeli smo da izdvojimo spore gljive domaćina ali i daleko brojnije spore nametnika koje su dominirale preparatom.

Tamnije su spore domaćina a svetlije parazitske gljive

Međutim, detaljnijim pregledom smo uspeli da identifikujemo gljivu napasnika. U pitanju je Verticillium sp, gljiva iz rezdela Ascomycota a čija jedna grupa spada u poznate parazitske organizme koji napadaju biljke ali i druge gljive.

Počinilac

Ovo je samo deo čari doživotne zaraze koju nazivamo; biti gljivar. Otići na teren, pronaći gljivu, iskoristiti sav alat i pamet, proći kroz pravi detektivski rad samo da bi došli do raspleta misterije. Trenutni polovični uspeh ne predstavlja obeshrabrenje već nam daje podsticaj da sledeći put samo još jače prionemo kako bi što dublje zavirili u čudesni svet gljiva. 

Dobro je održavati tradiciju a posebnu čar daje i udaranje temelja nečemu što će tradicija tek postati. Prvi put je ideja, drugi put ponavljanje a treći put je već niz. Đorđe je prošle godine zamislio i ostvario ideju o zimskom okupljanju gljivara, kao nekoj vrsti gljivarskog sastanka simbolično nazvanom Gljivarska nova godina. Cilj je bio druženje i priprema za predstojeću sezonu. I, kao što se da videti, pogodio pravo u metu. Kako je na Popovici bilo ove godine možete videti kroz utiske Duška Poznanovića i Stevana Balubana. 

15. februar – juče smo, na Popovici, obasjanoj suncem, dočekali Novu 2020, ali ne po gregorijanskom, julijanskom ili kineskom kalendaru, već "Gljivarsku" novu godinu! Sastali su se članovi Gljivarskog društva Novi Sad, njihovi saradnici i prijatelji i – eto razloga za druženje i slavlje. Uz gljivarske specijalitete, paprikaš i kolače, Čivino i ostala vina i rakije, tradicionalnu tombolu, muziku i igru, zaista je bilo veselo i nezaboravno!
 
Dušan Poznanović

Recital

Družili smo se i malo razmenjivali iskustva, a više recepte za pripremanje ukusnih gljivarskih specijaliteta. Melanija se kao i uvek potrudila da napravi više vrsta peciva i kolača. Bilo je tu svašta na tacnama a ja i ne znam ko je šta doneo.
Đorđe je doneo svoja odlična vina i rakije sa i bez gljiva i svi su mogli da ih degistiraju napolju ispred doma.
Svako je doneo i po neki poklon koji je učestvovao u tomboli. Bilo je tu specijaliteta od gljive, knjiga sa receptima od gljiva i bez njih, meda, vina, magneta sa motivima gljiva a Rajko Barać je doneo čak i jednu veliku Brezovu gubu koju je poklonio Maji na kraju.
Ja sam ovog puta doneo moj specijalitet namaz od sremuša, badema, oraha i lešnika sa uljem od vrganja. Moja najdraža me je, dok sam to pripremao, pitala da li sam normalan i ko će to uopšte da jede. Pa najdraža jeli su svi. Komadi hleba namazani specijalitetom od sremuša i uljem od vrganja je bio pravi hit, a meni bi bilo bolje da sam recept otštampao i delio nego što sam ga morao stalno prepričavati.
Glavno jelo je bio gulaš sa mesom, gljivama, testeninom i salatom i po meni je bio odličan.
I tako vreme je brzo prošlo u druženju, tomboli, gljivarskim specijalitetima i uz muziku koju je Mila puštala sa laptopa. Imamo obećanja da će sledeće godine biti muzika uživo.

​Živi bili pa videli.

Stevan,
GDNS