Iz trećeg pokušaja, nakon što smo dva puta bili osujećeni upornom zimom i pre svega kišom, smo uspeli da napravimo izlet do Deliblatske peščare to jest do Zagajičkih brda.  Bila je to prava pravcata invazija tridesetak gljivara u 9 automobila. Šušaru smo forsirali iz dva pravca, Novog Sada i Beograda pa se, u safari stilu, probili kroz makiju sve do prilaza brdima. Dalje se moralo peške i na kraju su se čarobna brda otvorila pred našim očima. Otvorila je prava reč jer, koliko god velelepno izgledala ta pobrđa, zapanjujuće su skrivena i potrebna je doza sreće i poznavanja terena da bi se pogodila prava staza.

Skrivena staza

I napokon brda

Nestvarno iskustvo predstavlja hodanje ovom relikvijom, zaostalom od Panonskog mora. Nekada su to bile peščane dine a sada obrasle travom koja ih je fiksirala. Rastinje je tipično stepsko sa ponekim šumarcima koji su sađeni kako bi se upasivio uticaj vetra. Prema biolozima, ekosistem Zagajičkih brda predstavlja reliktni prikaz kako je izgledala Panonska nizija pre nego što se uticaj čoveka po njoj raširio. Rigidno, surovo stepsko područje sa svojim specifičnim biljnim i životinjskim svetom. Uživali smo u borbama balegara oko najsočnijeg komada balege, videli smo božure i brda izrešetana jamama slepih kučića, prelepe poljske eje, pčelarice, šumske žabe i raznorazne gmizavce i insekte.

Nešto flore i faune

Bilo je i gljiva. Ne koliko smo se nadali, ipak je prekasno za smrčke. Tačno nas je ono odlaganje koštalo nađosmo nešto sasušenih stepskih smrčaka i drugih gljiva.

Nešto mikofaune

Pauzu smo napravili kod obeliska koji je podignut za vreme vladavine Austro Ugarske i služio je kao osnov za geodetski premer.

Ekipa

Steva brdom, brdom a gljivari dolom

Uživancija

Nakon šetnje brdima odlučismo da posetimo ješ jedan banatski breg, kad nam je već bila toliko blizu odvezli smo se do Vršačke kule i ostali zadivljeni jednim od najlepših vidikovaca ikada. Pogled koji se pruža sa ovog srednjovekovnog zaveštanja Đurđa Brankovića prosto oduzima dah. Panonija na dlanu. Foto aparat to ne može da zabeleži.

A za kraj ispunjenog dana, poseta čardi u Titelu i druženje za večerom. Piće, riblja čorba, šaran, smuđ i som. Sve po redu. Zaslužismo.

Vidimo se u nekoj novoj avanturi,
Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Subotu smo proveli tako što smo pružili podršku borcima za ekologiju na Velikom ekološkom protestu u Beogradu. Šta nam onda ostaje za nedelju, leškarenje uz televizor sigurno ne. Odlučili smo se za odlazak do Vile Ravne, jednom od zaboravljenih bisera Fruške gore. Vilu Ravne je, krajem XIX veka sagradila plemićka porodica Odekalski iz Iloka i služila im je kao lovačka vila. 

Ako imate sreće da čuvar, koji čuva kompleks, bude raspoložen i razveže jezik, možete saznati dosta detalja o tome kako su Grabovčani imali obavezu da čiste lovačke staze od grančica i lišća kako bi lovci mogli da se nečujno kreću, kako su kočije sa hranom jurile drumom od Iloka da bi lovci dobili vruć obrok, kako su, duvanjem u rog, pokretani lovovi i kako su trube odavale počast ubijenim životinjama. Saznaćete kako je vila izgubljena na kartama a kasnije, nakon revolucije, prešla u posed Aleksandru Rankoviću, pripadniku nove, komunističke vlastele i kako se Tito uplašio da mu Leka Ranković, baš odatle, radi o glavi.
​ 

Sada je vila napuštena i stoji kao jedan od mnogobrojnih spomenika neiskorišćenih turističkih kapaciteta koji bi mogli da proiziđu od jednog ovakvog kulturno istorijskog spomenika. Odmah do vile se nalazi veliki zabran za jelene koji služi za reintrodukciju ove životinje na Frušku goru. Same jelene je jako teško videti jer uglavnom pobegnu od galame.

Nakon vile smo otišli do Grgurevačke pećine. Pokušali smo da se spustimo ali bejasmo obeshrabreni drugim, dubljim, vertikalnim otvorom niz koji se moglo sići jedino uz pomoć konopca. Neka, valja nešto ostaviti i za narednu posetu. 

Sledeća destinacija je bila Crveni majdan, nekadašnji kamenolom koji je sada van funkcije a na njemu se nalazi hranilište za orlove. Svaku nadu da ćemo orlove i videti nam je razvejala kolona kvadova koja je protutnjala tuda. Svejedno, nismo videli orlove ali smo zato izigravali divokoze i pentrali se po stenama.

Moralo se i četvoronoške

Ekipa

Predhodnica

A za kraj ovog, već ispunjenog, dana smo otišli da obiđemo topolišta i vidimo ima li šta od naših prijatelja smrčaka. Tek su se počeli pomaljati što znači da će kroz nedelju dana biti prvog talasa crnog smrčka.

Imali smo društvo u lovu na smrčke

Njegovo veličanstvo Crni smrčak

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Foto: Selma Simić, Mileva i Zoran Bajakić

Kad nema gljiva valja se zanimati nečim drugim, ove zime smo uspostavili novu tradiciju, nedeljni silazak u Petrovaradinsko podzemlje. Danas smo krenuli spremni, spremni za kaljanje i naporno zavlačenje u četvrti nivo podzemlja. Spustili smo se niz duboki šaht i obišli taj, sa svih strana zatvoreni kompleks sve do podzemnog bazena i izlaza u bastionu Hornverk koji je, nažalost, preprečen vratima.

Spust

Podzemni bazen - Sabirnica za vodu

Prava podzemna rečica sa sve pećinskim ukrasima

Sobičak u podzemlju

Napolje izađosmo prljavi ko prasići

Nakon toga smo se vratili u "redovno podzemlje" i krivudali anvelopom drugog nivoa a sve u svrhu obuke novih kadrova. Maja, Ženja, Tea, Mila i David su dobili zadatak da nas sprovedu anvelopom koristeći se kartom, što su besprekorno i uradili. Malo da se operu za prošlonedeljno lutanje. Anvelopa drugog nivoa je, paradoksalno, u daleko lošijem stanju od njenog blizanca iz trećeg nivoa.

Provlačenje kroz anvelopu

Pronašli smo i gljive, čisto da se ne kaže kako smo od gljivara otišli u speleologe. Rasle su iz jedne pukotine u podu tunela i bile nenapadnute od strane plesni, što je retkost u tunelima. Nismo ih na licu mesta mogli determinisati ali smo jednu uzeli za uzorak i izložićemo je na sastanku u utorak ako preživi dotle.

Zanimljiv primerak

Nastavili sm odo bunara cara Josifa II i tu izašli na površinu. Nenad je podelio počasno "ordenje" učesnicima i družina se tu razdvojila. Mi uporniji smo se vratili u podzemlje i nastavili lutanje.

Bunar i dodela ordenja

Idemo dalje

U nastavku smo sišli do kompleksa princ Eugen mine a iz njega, sada već ustaljeno, kroz stari železnički tunel i preko stena na bedeme (deca barem, mi ostali smo odlučili ići dužim putem).

Neki od krsteva iz podzemlja

Ne dao bog da se ne popnu

Ratni plen

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

​Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Uzevši u obzir da mi, gljivari, poprilično vremena provodimo u prirodi pravo je čudo što smo do sada zanemarivali ovu važnu disciplinu koja nam omogućava da preživimo u prirodi i da boravak u njoj učinimo što ugodnijim. Buškraft (bushcraft) je, po svojoj definiciji, skup veština i prenesenog iskustva koja omogućavaju što ugodniji boravak u prirodi a poneka od buškraft veština nam može spasiti i život. 
​Zaputili smo se u Ledince i pešačili preko Crkvice isposnice do odredišnog mesta za obuku. 

Prva stanica - Isposnica

Nakon Crkvice smo se popeli do oronule lovačke čeke u šumi gde smo se razmestili i pripremili za obuku. Izvođač obuke je bio naš član Dejan Jeličić koji se već pola decenije bavi ovom zanimljivom disciplinom. Za  početak nam je ukratko objasnio osnovnu logiku iza buškrafta i prikazao opremu koju bi trebalo svako da nosi sa sobom. Objasnio nam je i namenu svakog komada opreme. Većina opreme je laka i ne zauzima puno prostora a može da odluči između života i smrti.

Starter pak, dovoljno za prenoćiti na suvom i preživeti noć

Prva disciplina koju smo učili je, naravno, paljenje vatre uz pomoć kresiva. Delovalo je lako dok nam je Dejan to pokazivao. Ne baš tako lako kada smo sami pokušali da izvučemo varnicu i dobijemo vatru. Ipak smo uspeli, više na tvrdoglavost nego na veštinu uz Dejanovo nesebično zalaganje.

Hop cup i evo vatre

Posle smo videli primenu tarpa u izradi zaklona za prenoćište a nakon toga smo, koordinisanom akcijom uz Dejanova uputstva, napravili zaklon od granja i lišća. 

Tarp

Ispod ovoga se neće pokisnuti

Sa izradom skloništa smo završili za danas. Planiramo još nekoliko sesija tokom godine, obuke koje će obuhvatiti razne discipline od prepoznavanja jestivih i korisnih biljaka (gljive već znamo) do orijentacije u prirodi i kako pronaći vodu. 

Vidimo se u nekoj sledećoj priči

​Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Članovi gljivarskog društva Novi Sad su, prošle godine u ovo vreme, na Fruškoj gori pronašli šafran koji do tada nije zabeležen na ovoj planini. U pitanju je Crocus tommasinianus ljubičaste boje. Odlučili smo da ponovimo nalaz i uputili se ka šumama severno od Rohalj baza, daleko na zapadu planine. Pretpostavljali smo da su šafrani započeli cvetanje pre ovog ledenog talasa i da čemo ih pronaći u zaleđenom stanju.

U šumu

Zemlja je bila zaleđena a zimska svežina savršena za laganu šetnju. I naravno, pronađosmo šafrane. Cvetovi su se tek pomolili, još uvek nerazvijeni, presečeni mrazom. Ali ne samo oni. Cela šuma je mirisala na sremuš. Proleće se počelo buditi pre nekoliko dana i smesta dobilo šamar.

Pokunjeno proleće

Prečice su uvek primamljivije

Nastavili smo do Mandaline ćuprije gde smo se ulogorili, odmorili i okrepili. Šetnja je bila lagana kroz lepu grabovu šumu, tereni koji obećavaju gljive u sezoni.

Nije nam bilo dozvoljeno da hranimo Lunu. Luna se nije slagala sa tim

Povratak

Ovako je to izgledalo pre tačno godinu dana

Grupna za kraj

Vidimo se u nekoj novoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

​Osvanula je nedelja 31.01.2021., kišovita i tmurna. Većini ljudi bi ona pokvarila provod ali ne i nama. Za danas smo isplanirali još jedan od obilazaka podzemlja Petrovaradinske tvrđave a tamo, pod zemljom, kiša ne pada. Kako smo krenuli moraćemo formirati Tvrđavsku sekciju gljivarskog društva, de facto, ona već i postoji.
Današnje putešestvije smo započeli standarnim silaskom u podzemlje iza Akademije umetnosti, izbili na Rudolfovu galeriju i njome se provukli do ulaza u treći nivo koji se nalazi u „Miniranoj sobi“. Nazvali smo je tako jer je neko, pre više decenija, pokušao da obruši svod tunela dinamitom kako bi pregradio hodnike u koje se uselio. Uspeo je samo u tome da obruši svod hodnika dok je ostatak infrastrukture ostao celovit. Svaka čast graditeljima.

Prva etapa

​Spustili smo se u treći nivo sa jednim zadatkom u vidu, želeli smo da trasiramo tačnu rutu do krsta uzidanog u zid jednog od minskih tunela jer nam se sećanja i mapa trđave nisu baš najbolje slagali. Mapa je pokazivala jedno a sećanje nešto sasvim drugo. No, isprovlačili smo se do krsta, ponegde i četvoronoške jer su nebriga i protok vremena učinili svoje.
Krst je prava misterija, zavučen u mračnoj nedođiji u slepom tunelu. Otkriven je, sasvim slučajno, pre dosta vremena. Jedan od članova ekspedicije Veljka Milkovića je džogirao kroz tunele (da, nekada se moglo trčati kroz njih) pa je protrčavao i kroz slepe tunele u koje se istraživači obično ne zavlače. Niko ne zna šta predstavlja i ko ga je tu i zašto uzidao ali eto njega, da nam decenijama golica maštu.  

Do krsta čučeći

Krst

​Nakon krsta smo se spustili tunelom koji je pre skoro dvadeset godina bio pod vodom. Sada je suv i prohodan. Već na samom početku spusta smo shvatili da nešto odudara, osetila se snažna promaja u, inače, sparnom tunelu. Sišli smo i otkrili uzani otvor, tek ruku da provučeš, koji vodi iznad Kameničkog druma. Moraćemo ga pokušati pronaći spolja pa ko zna, otkopati i staviti u funkciju. Malo pre otvora se nalazi jedna od krivina u kojoj je neko sprejom nacrtao Svetog Savu u skoro pa prirodnoj veličini. Prigodno ili ne, enigme se ređaju.

Devojke su dobila zadatak da priđu otvoru i obeleže ga kako bi ga lakše pronašli spolja, one su to ovako shvatile

Iznenada, Sveti Sava pored ukletog štapa

​Naravno da smo pronašli i gljive. Eleonora je uzela uzorak micelije koja je visila sa svoda tunela pa čekamo na rezultate mikroskopiranja.

​U povratku smo malo krivudali trećim nivoom da bi naposletku izbili u špic bedema koji nam predstavlja jedan od glavnih orijentira. Ali, nismo bili jedini koji nedeljom gluvare podzemljem. Naišli smo na kolegu istraživača iz udruženja UGRIP. Danas je njihovom predsedniku rođendan, objasnio nam je, pa mu Pavle, kako se predstavio, sada pravi rođendansko iznenađenje. Ostavljao mu je tragove u tunelima koje je ovaj morao da prati i dešifruje kako bi došao do nagrade na kraju. Pravi mali Tresure hunt. Ostavili smo Pavla i nastavili do vojnog šahta, otvora koji vodi u kasarnu na Trandžamentu. Dok smo čekali ekipe da se vrate iz avanture mogli smo videti odbljeske svetla koji su dopirali iz paralelnog tunela. UGRIPovci u lovu na rođendansko blago.

Nema samo provlačenja, ima i preskakanja

​Odlučismo završiti za danas. Kako je kiša padala sve vreme izabrali smo trasu koja će nas ponovo izvesti kod Akademije i automobila. Ipak, crv sumnje me je razjedao. Prolazimo veoma blizu bunara Cara Josifa II koji je, u moje vreme, stalno bio pod vodom i do njega se nije moglo doći. Ženja je dobila zadatak da izvede ekipu na površinu a ja sam, sa Teom i Majom, pošao u izvidnicu. I na moju bezgraničnu radost, bunar beše prohodan, vode ni od korova. Ponovo nam je proradila avanturistička krv. Tea je vratila ekipu sa površine kako bi svi mogli videti kristalno čistu vodu Carskog bunara. Jedan od nadrealnih prizora koji je grehota propustiti. Duboko podzemlje, kažu neki i najniža tačka tvrđave. Kako god, hipnotišuće. Povučeni žarom borbe nastavili smo kroz duboko podzemlje ali smo, posle nekog vremena, odlučili da je ipak dosta za danas. Valja nešto ostaviti i za drugi put. 

Kristalno čista voda u utrobi tvrđave

Tabla, caru u čast

Zapisi iz Podzemlja

Fantastični bunar Cara Josipa II

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

Foto: Selma Simić

Proteklih nekoliko meseci nije bilo moguće da se uključimo na Fejsbuk a da ne naletimo na neku od objava koja je vezana za obilazak Rubenovog kruga, novoformirane markirane staze na Fruškoj gori. Šta smo drugo mogli nego da je obiđemo i procenimo njen kvalitet sa gljivarske tačke gledišta. 
Ocena - obećava. Videli smo lepih šumskih sastojina i obećavajućih potočnih dolina. Staza je odlično markirana i laka za praćenje. Sa druge strane, namučismo se sa blatom koje je u velikoj količini ostalo iza nedavno otopljenog snega. Sreća pa nas baš briga za blato.

Markacije

Krug smo započeli od Meteorološke stanice iznad Ledinaca, takozvane Kugle, i spustili se prema Penzionerskom izvoru i potoku. Već na početku smo pronašli zaostalih gljiva od pre snega ali i nekih novih. Čak su i visibake počele da pomaljaju glave.

Penzionerski izvor

Nešto staro

Nešto novo

Spust ka jugu

Na pojedinim mestima se nije moglo bez asistencije

Giletov most. Ako čita neki planinar, ploča sa imenom mosta je već razdrndana. Potrebna dopravka

Negde na polovini staze smo, posle kraćeg većanja, odlučili da napravimo malo skretanje do Lazinog vira. Staza od oko 6 km nam je bila prekratka a taman i da iskoristimo priliku te obiđemo Lazin vir. Tamo i odmorismo.

Lazin vir i okolina

Nakon skretanja nastavljamo Rubenovim krugom do Vitinog vrela i uz sveprisutno blato se penjemo na Partizanski (Eugenov) put. Sve u svemu, otpešačismo nekih desetak kilometara a mnogo važnije je što smo obišli staze južnog oboda Fruške gore koje u sezoni gljiva retko obilazimo. Zima je uvek poligon za otkrivanje novih terena. Još jedan ispunjen dan u prirodi. Dan, nenadano ispunjen i "avanturom" jer nije moglo proći ni bez gubljenja te smo još jednom dokazali kako nije pametno uneti se u priču, ići na začelju, ne gledati markacije na stazi koju ne poznaješ a sve to raditi istovremeno. Levo greben, desno Morintovo. Levo cilj, desno 180 stepeni suprotno od cilja. 

Vitino vrelo

Neki od nalaza

Luna se možda najviše zabavljala. Ona je ovu stazu odradila puta 5 i opet je bila puna energije. Njoj izgleda treba prerija da po njoj trči.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

​Gljivari GDNS su se danas spontano okupili da malo prošetaju po svojoj omiljenoj planini (ili brdašcu) Fruškoj gori. Šetnja je išla od Manastira Jazak do Vile promaja ili Klačine kako je na karti obeležen taj toponim. 

Uspon do Klačine

​Prvo smo prošetali kroz bukovu šumu a zatim kroz 3 borova šumarka i došli na odredište koje je obraslo borovom šumom i okolo klekom. Napravili smo kraću pauzu za doručak pa nastavili šetnju. 

Vila promaja

Jazak, ovde je svoj poslednji počinak pronašao car Stefan Uroš V Nejaki

Ne daju se gljive

​Na Eržikin predlog vratili smo se drugim putem do Manastira Jazak i zaključili da je nešto preko 4km šetnje premalo za ovaj prohladni januarski dan. Pošto deo prisutnih nije nikada obišao teren oko Manastita Stari Jazak odlučili smo se za još jednu šetnju od oko 5-6km. Počeo je da pada i sneg sve jače ali to nas nije omelo u nameri da još malo vremena provedemo u šumi. 

Pčelarski raj usred šume

Ostaci Starog Jazka koga je progutala šuma

​Bilo je tu klizanja, padanja i gacanja po blatu ali ništa strašno. Tereni oko Manastira Jazak su lepi a od gljiva smo pronašli uobičajene gljive za ovo vreme godine. 

Kako je bilo, šta smo pronašli i ko je bio sa nama, možete pogledati na priloženim fotkama.
Stevan Baluban, GDNovi Sad

Prethodni vikend smo osvajali vrhove Ledinačkog jezera, koji je onda sledeći logični korak? Šta drugo nego podzemlje Petrovaradina. "Od vrhova Maglenih planina do rudnika Morije", šala, naravno. Nema patuljaka i Orka u podzemnim vojnima galerijama Petrovaradinske tvrđave ali ima uspomena na bezbrižne dane detinjstva koje sam proveo tumarajući podzemljem Petrovaradina zajedno sa prijateljima. Prošlo je skoro osamnaest godina, sve se promenilo a opet ništa nije. Tuneli su tu, gde su vekovima bili, ali su sećanja malo fragmentirana i onaj blagi osećaj strepnje koji nas je odavno napustio a koji nas je u tunele i vukao.
​Okupili smo se kod muzičke Akademije a u avanturu nas je poveo Nenad Šeguljev, teško da smo mogli biti vođeni od većeg poznavaoca Petrovaradinske tvrđave i njenih tajni.

Kratko utvrđivanje pravila ponašanja i napred, u avanturu

Vekovna tama nas je dočekala ravnodušno iako mi to nismo bili. Nekima je ovaj spust bio dugogodišnja rutina, nekima (poput mene) prisećanje dok su pojedinci po prvi put kročili u "katakombe", izraz na koji su ljubitelji i poznavaoci Tvrđave alergični koliko i mi gljivari na ono " Sve su gljive..." ne mogu ni da izgovorim do kraja.
Izostali su  redovni stanovnici podzemlja, sreli smo samo jednog usamljenog šišmiša koji je morao pretrpeti foto sesiju. Izgleda da masovna hibernacija još nije počela. Od Nenada smo mogli da saznamo mnoštvo pikanterija iz istorije. Kako se tvrđava gradila i koja joj je bila primarna namena, o tome kako su Turci dvaput prišli bedemima i nisu baš u Stambol lovorike doneli, o tome kako je ban Jelačić nesretnim đuletom izazvao bes Tvrđave koji je u plamenu progutao Novi Sad, o pravilima minskog i kontraminskog ratovanja, gde je bio garnizon a gde su samo patrole prolazile, čemu služe niše u zidovima tunela a čemu puškarnice, gde su branioci uho prislanjali da čuju odakle im prilaze neprijateljski rovokopači sa svojim buradima i fitiljima spremni da potpale kresivo i žive ih zakopaju i još mnogo toga.

Nenad drži jedno od svojih predavanja

Obišli smo komunikacione galerije probijene kroz eskarpe i kontraeskarpe, njihove spojeve i obišli drevne ratne položaje carstva koje je odigralo lošu ruku u Velikom ratu i izgubilo sve što je imalo. Iza Habzburga je ipak ostalo jedno od zaveštanja, ova naša lepa tvrđava bez koje Novi Sad teško da možemo zamisliti. 

Ekipa u obilasku

Fragmenti podzemlja

Izašli smo skroz na drugu stranu Hornverka i napravili krug skrivenom stazom do konjičkog kluba Petras da bi stigli do starog železničkog tunela koji je dugo bio nedostupan "istraživačima".

Kružna staza

Fragmenti "nadzemlja"

Stari železnički tunel je prokopan kroz čvrstu petrovaradinsku stenu, probijajući tvrđavu od zapada ka istoku. Prošli smo kroz njega i izbili na čelo utvrde gde se plato naslanja na Dunav koji deli Srem od Bačke. Sa platoa smo mogli da vidimo Novi Sad i stubove nekadašnjeg mosta preko kojeg je voz savladavao Dunav i uranjao u utrobu stene. Mosta koji nije preživeo II Svetski rat ali njegovi temelji i dalje odolevaju vremenu.

Sa jedne na drugu stranu

I naravno, šta drugo možemo da uradimo kada se nađemo pred stenama nego da se uz njih do bedema uzveremo. Ekipi nije trebalo dvaput reći a trka do vrha je već počela, deo ekipe je ipak ostao u podnožju, kolena, sitna deca i drugi izgovori. 

Uspon

Hoću ja! Hoću ja! Nije fer!

Pod bedemom smo pronašli još jedan ulaz i uvukli se u stari tunel koji je spajao drum sa citadelom a sada služi da kroz njega prolaze vodovodne cevi tako da smo izvršili zaobilazni manevar i u stilu drevnih istraživača se isprovlačili nazad do podnožja.

Gore pa dole

Izlet nije dugo trajao, svega nekoliko sati ali je to bilo sasvim dovoljno da svi kućama ponesemo brojne utiske i zadovoljstvo ispunjenog dana. Sasvim sigurno ćemo se vratiti na repete.

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

​Foto: Zoltan Farago i Selma Simić

​Ovu, polumaglovitu, nedelju smo iskoristili da testiramo sopstvenu upornost i izdržljivost te dokažemo da prošlonedljeni izled kroz dubodoline fruškogorskih potoka nije bio izuzetak nego uvod u pojačanu zimsku aktivnost gljivara u odnosu na prethodne godine. Obično nam aktivnosti zajenjaju kako se gljive povlače na počinak a mi, poput medveda u hibernaciji, čekamo kraj februara i prve smrčke. No, Fruška gora je i dalje na svom mestu, darežljiva kao i uvek.
Odlučili smo se da obiđemo sve vrhove i vidikovce (njih 10) Ledinačkog jezera i napravimo pun krug oko njega. Staza dužine nešto jače od 5 kilometara ali većinom kroz bespuće i strmine. Započeli smo, naravno, standardnom stazom koja vodi od izvora Zvečan preko prva četiri vidikovca i nastavlja ka meteorološkoj stanici.

Prvi vrh, istok

​Nakon toga smo skrenuli rubom litica starom, u bodlje potpuno zaraslom stazom sa koje smo brzo morali sići u šumu jer se nikako nije mogla probiti do kraja. Tu su nas čekala prva iskušenja; spust pod ručnom, na dupetu i poneko celodužinsko klizanje.
U podnožju su nas čekala još dva vidikovca i prvi od vodopada. 

Strmina pa nadole

Pa na gore

Dok smo mi užurbano marširali ka mestu za odmor Steva i Zoltan su se, kao svi dobri fotografi, probijali kroz najgore žbunje i kamenje kako bi dospeli do nekih manje pristupačnih vidikovaca i ovekovečili ih svojim foto aparatima.

Zoltan, uvek u potrazi za kadrom

​Centralni, južni, vrh nam je poslužio kao mesto za odmor i okrepu. Planula je vatrica a iznad nje se našlo šta je ko poneo; slanina, maršmelou, kobasica a u samu vatru se smestilo kestenje da puca na žeravici. Kestenje nam polako postaje jesenjo - zimska tradicija.

Drugi vrh, jug

​Bilo je i gljiva, ništa što se nije moglo očekivati ovog toplog decembra.

Tihi lov, glasni lovci i ulovljena lovina - objektivom foto aparata

​Nakon okrepe i odmora smo sišli u još veće bespuće, obišli izvor drugog vodopada (nažalost, slabe kiše ovih dana su mu umanjile veličanstvenost) i popeli se na poslednji od vrhova, najzapadniji, koji se ispostavio kao možda i najlepši. 

Treći vrh, zapad

Sve u svemu, staza je ispala mnogo lakša nego što smo se plašili ali i mnogo lepša nego što smo se nadali. Fruška gora uvek nagradi one koji je poštuju i vole. Teško da se slikama i rečima može izraziti lepota kruga koji smo prošli, morate doći i videti sami da biste se uverili. 

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi
​
Momčilo Daljev, GD Novi Sad