​Od 04-06.10.2019. smo bili gosti novoosnovanog gljivarskog društva „Gljivarka“ iz Bora. Još jedna gljivarska tačka je udarena na mapu Srbije, zapravo, malo preciznije, dve tačke. Jedna u selu Luka kod Bora u kojem je održana manifestacija „Dani gljiva i bilja“ a druga u planinarskom domu podno planine Stol koja se ponosito izdigla, poduprta belim karstom.
​Planinarski dom nam je bio baza operacija u našem vršljanju po okolini a avantura je počela ranije nego što smo očekivali. Ispostavilo se da do doma baš i nema adekvatnog puta te smo, pod okriljem mraka, dopremljeni podno Stola u traktorskoj prikolici.
Zgurali smo se zajedno, Novosađani, Rašani, Kraljevčani i Mitrovčani. Duva oko ušiju, truckamo se po neravnom putu, tu i tamo izbegavamo granje koje grabi po licu dok nam sova seče farove svojim snažnim krilima.
Nismo klonuli duhom, zapevali smo prigodnu Po šumama i gorama kao i himnu firme Krstić Nesrećnik sam od malena, od sve muke pesme pevam, odjekivalo je zvezdanim nebom.

Izgleda smešno, i jeste ali je ujedno i doživljaj

​U domu nas dočekaše Požarevljani i Nišlije pa je žurka mogla da počne. A žurkalo se, bogme, do pola četiri. To nas nije sprečilo da već u osam ujutro zaždimo na teren u potrazi za gljivama. 

Ko će duže izdržati? Neizvesno

​Suša opet, prokleta bila. Kiša koja se ispadala po Novom Sadu nije ni dodirnula borski kraj. Našlo se gljiva, nedovoljno kada se uporedi sa prelepom prirodom kroz koju smo prošli ali ipak sasvim dovoljno da popuni izložbu u Luki.
I ovaj put se pojavila nedokučiva Zennia mayattea. Ta opaka gljiva se uvek javlja u drugačijem obliku i napada bez upozorenja. Ove godine je kao žrtva pao Bojan Zupan, determinator na obuci koji nije mogao da sakrije iznenađenje najnovijim morfološkim prikazom te, većini gljivara, nepoznate gljive.

Hmm... Šta li je to? Bojan pokušava da pronikne

Devojke su sve veštije u postavljanju izložbe

Manifestacija se završila ali ne i akcija, nas sedmoro najupornijih smo se odlučili da osvojimo vrh Stola. Utrkivali smo se sa mrakom i pobedili ga ali sam tada, prilično bolno, utvrdio da mi više nije dvadeset godina i da bi jucanje, uz i niz planinu, trebao da ostavim mlađim naraštajim. Malo sutra, prvi pogodan vrh i eto mene opet. Kolena prestanu boleti ali zadovoljstvo traje večno.

Brzinski uspon na vrh i još brži spust

​Nije, nažalost, potrajalo večno i druženje. Prikrala se nedelja i valjalo se rastati sa domaćinima i prijateljima. Još jedna vožnja traktorom do podnožja i oproštaj u Luki.
 
Samo, ne damo se mi tako lako. Malo skretanje i eto nas u NP Đerdap, prva stanica Rajkova pećina povrh Majdanpeka. Nekadašnja hajdučka jazbina je sada leglo slepih miševa i poprište standardnih priča o zakopanom hajdučkom blagu. 
Popločana, pripitomljena i približena turistima. Magičan svet pećinskih ukrasa, dvorana, ponornica, tragova praistorijskih ljudi, večne tame i alem kamen svih mitova o vrednim patuljcima i krvožednim trolovima. Prizor za ne propustiti, otvarač za oči, da parafraziram Tolkina. Nije baš Morija ali opet... prizor.

Rajkova pećina

​Druga stanica, Golubac. Prelepa tvrđava na obali Dunava i još jedna stavka manje u mom hodočašću istorijom Srbije. Veoma značajna stavka koju sam godinama strpljivo čekao da prekrižim. Mada, sada kada sam ga posetio ne mogu dočekati da se vratim. Malo vremena a puno kula, zaboravili smo na umor te smo jurcali od kule do kule, niz, uz pa okolo njih a pogledi samo obrću ka najvišim bedemima koji su, o sudbino, bili nedostupni zbog kiše.
Da potpišem da ogovaram sam za sebe? Ne, ne smeju da me puste. Opasno i zabranjeno. Dođi kad sine sunce. Vala hoću i penjem se gore pa sekire padale sledeći put.

Grad golubova

Stevan Baluban u svom prirodnom okruženju, fotka nešto

​Do neke sledeće priče, pozdrav svima i kišnu nam jesen želim.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

21.09.2019. je u Kragujevcu održana XIX po redu izložba gljiva u svečanom salonu PMF u Kragujevcu. "Šumadinci" su i ovaj put prevazišli očekivanja i pred zainteresovane građane izložili preko 200 determinisanih vrsta gljiva koje su brižno i metodično sakupljane po raznim terenima, Kopaonika, Goča i Golije.
Kragujevčani su, pored same izložbe, gostima priredili i statistički prikaz pojavljivanja određenih vrsta sakupljanih za potrebe manifestacije tokom ovih 19 godina. Mogli smo videti dijagramske prikaze pojavljivanja određenih gljiva, od najčešćih do najređih i onih koje su se samo jedanput pojavile. Ovakva statistika je korisna jer, u kombinaciji sa meteorološkim izveštajima, možemo, makar ugrubo, naslutiti složena pravila carstva gljiva.
Naravno, nisu gljive jedino što nas spaja, pa čak ni ljubav prema prirodi. U Kragujevcu smo posetili veoma drage, dugogodišnje, prijatelje. Osvežili uspomene i izgradili nove. Pozdrav svima i hvala vam na svemu.
 
Kako do sada tako i nadalje Kragujevac ostaje jedna od ciljanih destinacija u, sve gušćem i gušćem, gljivarskom kalendaru.

Nadasve poznata pećina Beli Majdan u Rakovcu, već godinama  je inspiracija Mići i Đorđu za održavanje susreta umetnika, a ovog puta su rešili da u toj nestvarnoj stvarnosti organizuju druženje gljivara.
Pećina, kao ostatak starog kamenoloma daje posebnu draž lepoti fruškogorske šume kojom je okružena i kroz koju vode mnoge kratke i duge krivudave staze. Ispred pećine napravljene su saletle za odmor putnika namernika.
U takvom ambijentu našli su se u subotu, 21.09.2019. godine, članovi GDNS: Mića, Đorđe, Mila, Ilija, Milan,  Milomir, Rada, Zoran, Mileva, Vlasta, Milica, Vera, Marija,  Dućika, Vladimir, Marijana, Živko, Dule, Ratko, Boba, Miroslav, i budući mali gljivari:  Viktorija, Valentina, Mihajlo, Luka i Miljenko.
Dok se vatra za kotlić lagano rasplamsavala dve grupe su otišle na Brankovac a jedna u šume iznad pećine u potragu za gljivama. Vratili su se sa četiri vrste gljiva: Hrastova sjajnica (Ganoderma lucidum), Šumsko pile (Laetiporus sulphureus), Jetrenjača (Fistulina hepatica)  i Jastrebača (Meripilus giganteus). Malo ali dovoljno za mini izložbu  koju smo obogatili suvim lišćem, bršljanom, žirevima, drenom i po kojim zaostalim letnjim cvetićem.
Oko podne, kotlić je već skoro bio gotov. Dok se u njemu još   krčkao pasulj i brčkale  kolenice i prošarana slaninnica  iz pećine su na milomirise, izašla dva pećinska čoveka, stvarajući neopisivu buku. Za trenutak su svi ućutali a onda je nastao gromoglasan smeh kada su prepoznali Đorđa i Miću. Počelo je slikanje u raznim pozama sa njima i u njihovim odelima. Usledio je kulturno-umetnički program, u kome je Đorđe čitao svoje dve pesme a Dućika, pesmu o slanini.
Nadahnuti pesmom o slanini, svi su se bacili na pasulj  koji je bio više nego odličan. Pojelo se sve i nije bilo repete. Usledilo je opuštanje, ćaskanje u saletlama, na klupama i  na ćebetu.
Bio je to još jedan, u nizu, lepo proveden dan, za sećanje.


Organizacija: Đorđe i Mića
Sponzor pasulja: Mića
Sponzori za sve ostalo: svako svoj
Izveštaj: Mila
​Fotografije: Mila i Đorđe

 КОПАОНИК ЗА НАШУ ДУШУ
Уочи „Дана вргања 2019“, у првој седмици првог јесењег месеца, група гљивара из ГД „Нови Сад“ боравила је на Копаонику од 2-8. септембра. Новосадска гљиварска породица на један од кровова Србије пристизала је у више дана. Главнина групе, предвођена Стеваном, стигла је у понедељак,  а затим се попуњавала све до петка. Кад се група комплетирала чинили су је: младе прелепе девојке Жења, Теа и мала Маја, Еленеора и Мали Вук, затим Мила и Ђоле, Рада и Миломир, Селма и Јанко, Велика Маја, Иванка, Дуња, Драгана, Ивана, Илија, Стеван, председник Мома и Боба. Како се група увећавала, расположење је расло. На Копу је било тачно 20 Новосађана.
Копаоник је један од пет националних паркова у Србији, прелепа планина, богата природним и културно-историјским вредностима. Зову је још сребрна планина, по коповима сребра, по којима је добила име, као и сунчана планина и кров Србије. Ту је један од највиших врхова наше земље, Панчићев врх са 2017 м/нм, највиши водопад у Србији Јеловарник, где вода пада  са 71 метар висине, остаци средњевековног манастира Црквине на Небеским столицма, скијалиште са 24 прелепе стазе. Богатство јеле, смрче и тисе, лековитог биља, боровнице, клеке, кантариона, мајчине душице, линцуре, реке, потоци, гејзири, ову слику чине готово нествраном, свемирском.  Срећници на сребрној планини могу да пронађу и рунолист. Гљиве су посебна прича, због које и долазимо. Туристички део ове лепотице полако зараста у људску похлепу, па смо ту залазили само у нужди.
Седам дана у овој лепоти здравља, пролетело је у пуном садржају организованих активности. Вратили смо у употребу исконске вредности, мере и оријентире: сунце, поглед, корак, шака и таман. Оријентисали смо се по сунцу, мерили погледима и корацима, пили изворску воду из шака у које смо брали и делили боровнице, клеку, лисичарке... И све то таман, колико је потребно, ни више ни мање. Била је то недеља смеха, дружења и искреног пријатељства. Ручак у природи, на лишајевом тепиху, заслађен боровницама, купинама и јагодама које смо сами брали. Будили смо се заједно са изласком сунца и пратили га цео дан до оног златног сата на заласку. Дан је почињао дегустацијом божанског пића од крушке, шљиве, лозе, кајсије, уз неизбежну кафу, онако полако, мераклијски. Доручак, па терен, повратак, вечера, размена доживљаја, сређивање фотографија и записа. Телевизор смо гледали два пута дневно, за доручак и вечеру. Наравно није био укључен, али је био у видокругу у сали.
На Копу је, под Стевановом менторском стрпљивошћу радила школа фотографије, ГПС-а, оријентације, коришћења дигиталних топографских карата и детерминације гљива. Одржани су кратки курсеви о боровници, и клеки у свим врстама ракије, лековитом биљу, као и неизбежна вечерња филозофска разматрања.  Организовали смо еколошку акцију чишћења стазе Јарам – Бачије од пластичних кеса и боца. Сакупљачи боровнице који су пластику побацали су нас чудно гледали, а и ми њих. Ипак смо се разумели и успоставили пријатељску комуникацију. Дружили смо се са птицама и веверицама.
Сваки дан је имао свој програм и своју руту. Полазак је био испред планинарског дома ПСД „Копаоник“ 1750 м па до најближег паркинга, и онда пешке до циља и назад.
Први дан – поподне. Марков камен 1721 м, 6320 корака. Чули смо легенду о постанку ових стена, брали лисичарке, боровнице, малине, сликали се.
Други дан. Метођа 1450 м и Орлова стена 1760 м – 16.915 корака. Обишли смо светилиште из трећег века са црквицом и испосницом у стени у којој је боравио епископ,  Свети Методије Олимпијски. Успут смо уживали у бистрини потока и речица, малим водопадима,  гејзиром и бујном вегетацијом. Са Орлових или белих стена стартују параглајдери, а има прелеп панорамски поглед према северном делу Копа. Ту смо трећег дана фотографисали у златном сату залазак сунца.
Трећи дан. Јарам, 1778 м, Гобеља 1854 м, Бачије, 18.630 корака. Предивни пејзажи у магли, извори са повећаном радиоактивношћу. Брање гљива за изложбу и сутрашњи доручак. Боровнице и клека, сликање у предивном природном амбијенту.
Четврти дан. Јанкова бара 1425-1650 м, Самоковска река, Објекат водоснабдевања, 17.010 корака. Јанкова бара је највећа тресава на Копаонику са специфичним заједницама смрче, јеле, црног и белог бора. Самоковска река обухвата заједницу смрче са маховином и вегетацију тресава. Обиље лисичарки за сутрашњи доручак набрали смо око водоснабдевања, а на Јанковој бари одморили смо се на лишајевом тепиху, направили изложбу гљива у природи, а около су жуборили  многобројни потоци.
Пети дан - део екипе. Суво Рудиште 1976 м, Небеске столице 1913 м/нм, Панчићев врх 2017 м, 18.663 корака.  Преко резервата Суво Рудиште, велике заједнице боровнице, клеке и субалпске смрче, стигли смо до остатака средњовековног манастира Црквине на Небеским столицама, а затим смо се попели на Панчићев врх. Циљ овог излета је био, поред обиласка најпознатијих локалитета на Копаонику, снабдевање боровницом и клеком. Клеку смо сами набрали, а боровнице смо купили од локалних берача, који су нам демонстрирали технику брања. Мила је, у име свих нас,  положила цвеће на споменик погинулим разминерима након НАТО бомбрадовања и поред Панчићевог маузолеја. Сликали смо чувену бесправну кафану, коју нема ко да сруши. Други део екипе је ишао са осталим учесницима на сакупљање гљива за изложбу на терен Јарам па низ поток до водопада близу планинарског дома Ртањ.
Шести дан. Такмичење у припремању јела од гљива. Мало више смо пробали од таман, па је неке од нас природа казнила буром у стомаку и невечером. Весело у организованом хаосу. Победили су најважнији спонзори, што је у реду.
Седми дан. Скупштина Гљиварског савеза Србије. Заседало мудро руководство. Повратак у Нови Сад. О званичном програму известиће неко од наших званичника.
Сакупили смо енергију висине за наредну годину. Допуњаваћемо је енергијом дубине са Дивчибара и осталих лепотицама наше Србије и недељним порцијама енергије лепоте са наше Фрушке горе. Пренели смо поздраве Фрушке горе Копаонику, договрили се да се видимо и догодине. Били смо добри, обећао је да ће бити и вргања.
​
Текст и снимци: Добривоје Антонић, ГДНС

Дан први

Дан други

Дан трећи

Дан четврти

Дан пети

Дан шести

Od 06-08.09.2019. naš član Ljubomir Kovač je, u svojstvu svojevrsnog ambasadora Gljivarskog društva Novi Sad, posetio mesto Lukavac kod Tuzle po pozivu direktora hotela Lukavac. Cilj; ostvarivanje veza sa regionom i promovisanje gljivarskog turizma u Tuzlanskom kraju. 
Tokom svog putešestvija, Ljuba je obišao Tuzlu i njena slana jezera kao i planinu Ozren.
​Pozvani smo, da ispred GDNS, dogodine ponovo posetimo Lukavac gde će nam biti obezbeđen povoljan smeštaj kao i vodič po okolnim planinama. 
​Na mene, svakako, mogu da računaju. 

​Kopaonik smo ove godine osvajali postepeno, u vremenskom intervalu od devet dana nekoliko ekipa novosadskih gljivara je pohrlilo na ovu planinu. Stizali smo kako smo mogli, što autobusom što automobilima, neki od nas su uživali u prelepim Kopaoničkim predelima čitavu sedmicu a neki samo par dana. Svejedno, vredelo je svaki udisaj čistog vazduha, svaki gutljaj iz planinskog izvora, ma vredelo je samo to što smo se noću pokrivali ćebadima dok se ostatak Srbije rastapao od vrućine.
Ove godine smo se odlučili za drugačiju varijantu, iznajmili smo celu vikendicu u vikend naselju na putu za Rašku i u nju se nagurali. Prednosti; cena povoljna, mogućnost spremanja hrane kakva se ne može zamisliti u apartmanima, vidik mnogo lepši nego u Sunčanim vrhovima, oblaci su uvek ispod nas, kapacitet smeštaja od 7 do 8 osoba a opet mnogo više komfora nego u planinarskom domu.
Mane; daleko od centra, sve prodavnice i dobri tereni su na toj strani, svuda se mora kolima, drugovi iz ostalih društava su bili u Sunčanim vrhovima pa se nismo mogli dovoljno družiti ali je, sve u svemu, bilo veoma lepo iskustvo.

Prevarili smo oblake

​Šta je sa gljivama? Zbog njih smo pretežno došli. E pa, i ova godina je kao istinitu dokazala izreku da se sa gljivama nikad ne zna. Hladno je gore na 1500 mnv i više. Prija spavati u ćebadima ali, kako smo utvrdili, gljivama baš i ne prija.
Nije da ih nije bilo, smrčini šumarci su se zlatili od bezbrojnoh lisičarki koje su bile veličine čiodine glave. Predivan prizor i saznanje da će neko drugi da se od njih ovajdi kada mi odemo.
Nema se druge, valjalo se spustiti niže. Kako smo i pretpostavili, već na terenu Gvozdac smo naišli na izobilje gljiva ali i na zvezdu izleta Phylloporus pelletieri – listićavu vrganjevku, retku i strogo zaštićeno gljivu.

​Gljivari su posebna sorta ljudi, nema gljiva nema očajanja, samo se prešaltamo u planinare a bogme, predivnih staza za šetanje nam nije manjkalo. Redom smo osvajali vrhove: Tresku, Pančićev vrh, Nebeske stolice, Kozije stene i druge kojima ni imena ne znamo. Uvek ostane taj slatki ukus pobede kada sopstvenim nogama osvojiš neki vrh ali i sećanja na iskopine crkve na Nebeskim stolicama, klupu (blagosloven bio ko je tu postavio) na Tresci, kamene formacije Markovog kamena, naleti vetra na kozjim stenama kao i čar otkrića novog terena.

Smaragdna trava

​​Nismo svi prešli u planinare, jedan deo ekipe, Bojan i Nikola zapravo, su na Kopaonik poneli i svoje bicikle. Cilj; opipati puls planine i spremiti se za trku „Tri strane Kopaonika“.
I tako, dok smo mi tabanali planinskim stazama, Bojan i Nikola su se uspinjali, spuštali, padali, ustajali, kaljali i jurcali varljivim stazama za planinske bicikle. Vrhunac je, naravno, bio kada je Bojan projurio kroz cilj i oko vrata okačio medalju kao dokaz da je savladao planinu.

​Bilo je i kulturnog sadržaja; Jovana Marić nam je pričala o halucinogenim gljivama a u hotelu Rtanj je održana žurka na kojoj su nam svirali Grci gljivoljupci i njihov Manitarok bend i dobri stari Marko za koga se ne zna da li bolje barata mikrofonom ili mikroskopom. Grci su me ipak iznenadili, ruku na srce, očekivao sam neku detinjariju od muzike ali su nas prosto oduvali kvalitetom. Svaka čast.
Centralna manifestacija „Dani borovnice“ na kojoj smo kao gljivari učestvovali je bila dosta oskudna zbog malog broja gljiva koji se za izložbu pronašao ali srećom, bilo je i drugog sadržaja.

U ponedeljak smo se oprostili od Kopaonika ali to nije bio kraj naše ekskurzije. Nenad, naš prijatelj iz Kragujevca nas je pozvao u svoju vikendicu na Goču i mi smo rado prihvatili pozivnicu.
Usput, naravno, malo turističkog sadržaja. Dugogodišnja želja mi je bila da se popnem na tvrđavu Malgič i ove godine mi je ispunjena. Pobesneli Ibar je skoro pa srušio jedini most preko kojeg se može do tvrđave. Nebezbedan je i opasan ali smo ipak prešli, jedan po jedan, sa knedlom u grlu i zadovoljstvom u srcu. Posle toga, uspon je bio dečija igra. Teško je opisati lepotu tvrđave, fotografije nisu ni približno dovoljne da prenesu te čarobne momente i predivan ambijent.
Nismo bili sami u tom drevnom sedištu srpskih velmoža, mladenci su pozirali na bedemima a dron je zujao na nebu iznad Magliča, foto sesija.
Nadrealan prizor, moderna tehnologija i baština iz prohujalih dana, samo, tvrđava je izdržala stoleća, koliko li će dron potrajati?
Kišni oblaci gmižu niz susednu planinu, trka do kola u podnožju i još jedan prelaz preko ljuljajućeg mosta u stilu Indijane Džonsa.
Od mladenaca smo saznali da se reka može preći čamcima, neka, mislim se, priče ne nastaju u gumenim čamcima vezanim za sajlu već tankoj liniji između šale i pada u brzi Ibar.
Turizam ne staje na Ibru, već dugo godina pokušavam da ostvarim ono što nazivam „Hodočašće“, obilazak manastira i crkava, tvrđava i grobova srpskih vladara. Tog dana sam otkačio tri stavke; Maglič, Žiču i grob Stefana Prvovenčanog.
Sedmovrata Žiča je opravdala auru koja je okružuje sa svojom crkvom i freskama. Nismo baš očekivali da ćemo svraćati u manastir pa smo prekršili najmanje sedam stavki iz kodeksa oblačenja ali nam, srećom, niko nije zamerio.

Eleonora je osvojila tvrđavu

​A onda smo zašli u začarani svet planine Goč. Neverovatne zajednice bukve, jele, bora, hrasta i koječega još. Šume nedirnute, stabla prava i visoka a jedina ljudska nastamba u krugu od 30 km je vikend naselje u koje smo se uputili. Istinski primer odgovornog gazdovanja šumom a prizor kao iz nekog holivudskog filma.
Nenad i Vesna nas dočekuju, zatičemo Ivanu i Gojka, nakratko Marka kao i neverovatnu Milku Adžić. Pravi mali neformalni skup gljivara.
Naredna dva dana smo maženi, paženi i po Goču vođeni kao da smo konzuli neke velike sile. Pravo Šumadijsko gostoprimstvo.
Noć uz vatru i strašne priče, niko se nije uplašio ali smo se zato od srca ismejali.
Medved je blizu, na susednom brdu, saznajemo. Vodila se bitka za vikend naselje, rekoše nam, bacane su petarde i lupale se šerpe a medved se, kao pametniji, odselio na susedno brdo i sada tamo obitava.
 
Odlazimo a ostali bi, teško je iščupati se iz bajke i vratiti u stvarni svet. Neka, biće godina, lepše je vratiti se kad se uželiš a ja bih već nazad. Ko će čekati toliko.

Momčilo Daljev, GD Novi Sad

U subotu 13.07.2019. na Adi Ciganliji je održana manifestacija "Gljivarska trpeza" u kojoj su učestvovala gljivarska društva iz cele Srbije: od Novog Sada do Vlasotinca, od Krupnja do Petrovca na Mlavi pokrili smo sve četiri strane Srbije i lepo se zabavili. Organizator TSO Čukarica se potrudio da nam sve bude obezbeđeno a na nama je ostalo jedino da se pokažemo u najboljem svetlu a bogme svojski smo se potrudili. 
Predstavili smo svoje udruženje kako dolikuje, spremali smo gljivarski paprikaš (koji je, uzgred budi rečeno, planuo iako ostade bez pehara), Stevan Baluban je bio zadužen za postavku zajedničke izložbe mikološko gljivarskog saveza Srbije, izložili smo gljivarsku literaturu kao i organske proizvode-vrednih ruku delo naše neponovljive Flekice.
Bilo je za svakog po nešto, posetioci su mogli da vide raznorazne proizvode od gljiva, izložbene eksponate, umetničke radove na temu gljiva kao i da probaju gljivarski gulaš tkz gljivaš i gljivarske delikatese.
Drago mi je da su turističke organizacije počele da primećuju potencijal koji Srbiji mogu doneti gljive i gljivarska društva i nadam se da ova manifestacija neće ostati usamljena već da će biti tek prva u dugom nizu skupova gljivara na Adi Ciganliji a da ćemo mi, koji smo učestvovali sada, moći, za dvadesetak godina, da kažemo; bio sam, onomad, na prvom skupu gljivara Srbije.

PS: Nišlije odneše sve pehare, Banja Kovilača im malo pokvarila prosek

Više fotografija možete videti na našoj Facebook stranici

Od 05-07.07.2019 godine na Divčibarama su održani 4. Dani gljiva i lekovitog bilja u organizaciji ED Medvednik iz Valjeva. Manifestacija je održana u prelepom okruženju maljenskih šuma a gljivari su mogli da slušaju predavanja, obilaze prelepe terene u okolini Divčibara, posete gljivarsku izložbu i probaju gljivarski paprikaš. Mi, novosađani, smo uživali u punom paketu. Zadovoljli smo dušu obilazeći brezove i hrastove šume u potrazi za gljivama (borovina će da sačeka jesenju sezonu), učestvovali u postavljanju izložbe i probali gljivarski gulaš. Popeli smo se na tri vrha u neposrednoj okolini: Golubac, Crni vrh i Kraljev sto.
Što se same izložbe tiče, suša je malo uzela danak ali se ipak nakupilo 50 determinisanih vrsta od kojih su, nama barem, dve bile najzanimljivije: Clathrus archerii koji još nije zabeležen na Fruškoj gori a došao nam je iz daleke Australije i Sarcodontia crocea, veoma retka gljiva.
Pored nas, novosađana, Divčibare su posetili gljivari i gljivarke iz Niša, Raške, Beograda, Krupnja, Ćuprije, Despotovca i drugih mesta i lepo se zabavili.
Divčibare, preporuka uvek.

​Momčilo, GDNS

U nedelju, 30.06.2019. članovi GD Novi Sad su učestvovali u radnoj akciji sređivanja vikendice koju smo, kao društvo, dobili na korišćenje. Bilo je dosta posla, valjalo je pokositi dugogodišnju travu, raskrčiti žbunje i srediti unutrašnjost kuće. Vredne ruke naše ekipe za radove su, uprkos umoru, završile lavovski deo posla sređivanja placa i kuće. Drugi deo ekipe se pobrinuo za zabavniji deo dana a to je roštilj koji smo raspalili u inat visokim temperaturama.
Dotična vikendica će nam u budućnosti služiti za okupljanja, zabavu i relaksaciju ali, možda najvažnije od svega, za smeštaj gljivarskih prijatelja koji nam budu dolazili u goste.
Ovo je tek bila prva runda, još nas posla očekuje ali će nagrada biti vredna truda.

​Momčilo, GD Novi Sad